Putin i Erdogan – Demontaža američkog liderstva

12Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Preduslov svih rusko-turskih dogovora je pronalaženje formule za Siriju, što podrazumeva izbacivanje SAD i njihovih saveznika, i sada je upravo to, a ne izlazak Ankare iz NATO, glavna pretnja za Zapad

Led u odnosima Rusije i Turske počeo je da se topi. Susret dvojice lidera, Vladimira Putina i Tajipa Redžepa Erdogana, 9. avgusta u Sankt Peterburgu prvi je posle obaranja ruskog aviona i ubistva pilota u novembru prošle godine. Čekalo se osam meseci da Erdogan uputi pismo s izvinjenjem, što je učinio krajem juna, a samu reč „izvinite“, kako prenose moskovski mediji, ispisao je na ruskom jeziku. Bio je to više nego dovoljan impuls za pokretanje nove diplomatske inicijative između dve države – koje dele mnoštvo zajedničkih interesa, ali i pregršt nerešenih pitanja u kojima je neophodno mnogo kompromisa i složenih političkih manevara da bi se došlo do rešenja. No dva su ključna: Sirija i NATO. Dostizanje potpunog razumevanja na ovim poljima izmenilo bi geopolitičku konfiguraciju čitave Evroazije, a samim tim i sveta.

[restrictedarea]

DVA SATA – U ČETIRI OKA Dosta je optimizma s obe strane iskazano u poslednje vreme povodom budućnosti tursko-ruskih odnosa, uključujući i prilično nerealna očekivanja da bi Ankara mogla po kratkom postupku da napusti NATO i okrene se Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), a u prevodu Rusiji i Kini. Ako je ovaj rasplet u perspektivi i moguć, ili čak verovatan – a kako sada stvari stoje, tako i jeste – onda je za to neophodno ostvariti čitav niz preduslova. I preživeti brojne opstrukcije, pretnje i pokušaje nasilnih scenarija i u Turskoj, i u Rusiji. Ali prvi i osnovni preduslov već je ostvaren susretom dvojice predsednika, tokom koga su dva sata proveli razgovarajući u četiri oka.

Za dozu konfuzije pobrinuo se Putin, naglašeno dočekujući Erdogana baš u Grčkoj sali svoje zvanične rezidencije, petrogradskog Konstantinovog dvorca. I to s potpuno crnom kravatom, kao da je u žalosti. To, svakako, i jeste bila poruka, imajući u vidu tragičnu smrt pilota Olega Peškova, koga su u novembru mučki ubili sirijski pobunjenici, Turkomani, lojalni Erdoganu. Ili se bar tako verovalo sve do 15. jula, kada se dogodio pokušaj državnog udara u Turskoj, nakon čega su Erdogan i njegovi saborci svu krivicu za obaranje aviona i ubistvo pilota prevalili na pristalice opozicionog propovednika Fetulaha Gulena koji već 17 godina živi u SAD. Sudeći po preovlađujućim tendencijama u turskim medijima nakon puča, pored proameričkog Gulena iza pokušaja prevrata stoji i zvanični Vašington. Ako je to tačno, onda postaje jasnije da Erdogan u saradnji s Rusijom i Putinom ne može mnogo da izgubi, ali može mnogo da dobije. Pre svega – život. I fizički, i politički.

Na neki način, turski lider je to i simbolički demonstrirao ne samo noseći roze kravatu na susretu s „ožalošćenim“ Putinom već i čestim naglašavanjem reči „moj drug Vladimir“. Sa svoje strane, njegov drug iz Kremlja nije koristio takve izraze, niti se preterano osmehivao. Iz ovoga se mogu izvući dva odvojena, ali ne obavezno suprotstavljena zaključka. Prvo, da Putin svojim diskretnim i blagim, no ipak primetnim distanciranjem od Erdogana želi da poruči da Ankara mora još mnogo toga da uradi ne bi li povratila status i poverenje u ruskim očima. Ovo je i potvrđeno Putinovom izjavom da predstojeća izgradnja gasovoda „Turski tok“ zahteva pregršt „političkih odluka“ koje turska strana mora da donese. Erdogan je naglasio spremnost da ubrza rad na ovom projektu, ali tek njegovi realni koraci pokazaće stepen kooperativnosti. Biće to tek jedan od prvih, lakših i manjih testova izražene nove evroazijske orijentacije Turske, naspram dosadašnje radikalno evroatlantske.

Drugi zaključak bi mogao biti da predsednici Rusije i Turske nisu želeli previše da demonstriraju međusobnu bliskost, kako ne bi dodatno rasplamsali netrpeljivost i gnev Zapada. Jer ako je na kraju dugog putovanja projektovan izlazak Turske iz NATO-a, onda je najmanje potrebno na samom startu provocirati Vašington na bržu i jaču primenu radikalnih mera protiv nepouzdanog i neposlušnog saveznika. Oni koji sanjaju o munjevitim zaokretima, morali bi da znaju da Amerikanci u Turskoj imaju udarne vojne jedinice s hiljadama ljudi i modernom tehnikom, uključujući i nepoznat broj taktičkih nuklearnih raketa sa, pretpostavlja se, oko 200 bojevih glava. Takva sila ne iseljava se lako, posebno posle višedecenijskog prisustva. Poseban problem predstavlja činjenica da su turska (vojna) industrija i oružane snage usmerene ka natovskom, odnosno američkom naoružanju – što znači da SAD u čvrsto drži Ankaru u šaci.

 

REANIMACIJA SARADNJE Stoga, petrogradski samit Putina i Erdogana treba posmatrati upravo kroz ove reči ruskog predsednika: „obnavljanje prekinutog dijaloga“ i „reanimacija saradnje“. Valja početi od najosnovnijeg, kao što je povratak turskih kompanija na rusko tržište, obnova isporuka hrane i drugih artikala, vraćanje ruskih turista i rešavanje još mnogih „običnih“ pitanja bez kojih je nezamisliv produbljeni dijalog. Pre svega, valja vratiti izgubljenu trgovinsku razmenu, koja je svojevremeno dosegla skoro 30 milijardi dolara godišnje, a danas je opala praktično trostruko. Ako dve zemlje zajednički dosanjaju Erdoganovih „100 milijardi godišnje“, onda se podrazumeva da Turskoj neće biti potrebni ni NATO, ni EU. Ali u ovom trenutku to su samo lepi snovi…

Erdogan je zahvalio Putinu što mu se među prvima javio posle pokušaja puča, a to je još jedna misteriozna tema – vezano za ulogu američkih, odnosno ruskih struktura u ovom događaju. Jer ako turski provladini mediji svakodnevno demonizuju SAD i CIA, direktno ih optužujući za planiranje i izvođenje puča, navodeći i cifre od dve milijarde dolara i 80 neposredno uključenih agenata, onda prema Rusima iskazuju potpuno suprotnu poziciju. Navodno, samo brza dojava ruskih stručnjaka sprečila je pobedu pučista. „Vaš poziv odmah posle pokušaja državnog udara mnogo znači za mene i moje kolege“, nije štedeo Ergdogan reči kojima bi izrazio zahvalnost i komplimente Putinu.

Konkretan je bio i u obećanjima. „Preduzećemo zajedno s našim ministarstvima korake da obezbedimo isporuke ruskog gasa u Evropu“, izjavo je povodom „Turskog toka“. Reč je o veoma složenoj kombinatorici, imajući u vidu da je, istovremeno s posetom turskog predsednika Rusiji, spremnost za nastavak izgradnje „Južnog toka“ ponovo iskazala Bugarska. Putin je reagovao rečima da su neophodne „apsolutne garancije tvrde kao armirani beton“ da bi se nastavio rad s Bugarima, prekinut u decembru 2014, nakon što je Sofija popustila pod serijom pritisaka iz Vašingtona i Brisela da obustavi energetsku saradnju s Moskvom.

A sve to, u novonastalim okolnostima, otvara niz mogućnosti za Rusiju i Putina. Ne treba smetnuti s uma da je ruski predsednik, zajedno sa azerbejdžanskim i iranskim kolegom Ilhamom Alijevim i Hasanom Ruhanijem samo dan pre susreta s Erdoganom – održao trojni samit u Bakuu. Štura saopštenja posle ovog istorijskog susreta ipak su navela ruske eksperte da ocene da tri države stvaraju „gasni kartel“, uz velike infrastrukturne projekte u energetici i transportu. Planiran je čak vodeni koridor od ulaza u Persijski zaliv do Baltičkog mora, kao i mreža novih gasovoda kojima bi se snabdevali Evropa, Kina i Indija. Sve dobija novu, znatno realističniju dimenziju, ako ovoj evroazijskoj alijansi priđu još tri ključna igrača – Turska, Kina i Indija. A to je praktično ceo ŠOS. Utoliko je susret Putina i Erdogana blagovremen i potreban, kako bi se potpuno zaključala evroazijska brava.

 

RUSIJA NA TRI RAZBOJA Kada je o evropskim gasovodima reč, Rusija istovremeno radi na sva tri razboja – na severnom, južnom i turskom. Ako na svakom od ovih pravaca bude izgrađena samo po jedna nova cev (od projektovanih četiri), to će ukupno biti oko 50 milijardi kubika gasa godišnje. I tek nešto manje od količina koje se sada isporučuju preko Ukrajine. Svi ovi projekti potencijalno bi bili okončani do 2019, kada ističe ugovor o tranzitu između Moskve i Kijeva, pa bi Kremlj mogao tada potpuno da zavrne ukrajinski ventil. I učiniće to, bez sumnje, ako se vlast u Kijevu ne preorijentiše mnogo više ka Rusiji. Verovatno najveći problem s ukrajinskim gasovodom jeste to što prolazi kroz krajnje zapadne regione ove zemlje, gde živi stanovništvo neprijateljski nastrojeno prema Moskvi. Zato Moskva nikada nije ozbiljno pomišljala da „osvaja“ Ukrajinu, jer bi dobila milione potencijalnih pobunjenika s kojima nikada ne bi bilo mira. I baš zato, s ruske tačke gledišta, ukrajinski gasovod mora da bude zatvoren, ili bar marginalizovan. Vašington to već godinama sprečava ne pitajući za cenu i znajući da je to otvorena ruska rana koja krvari.

Zamisao „Turskog toka“ je u tome da se gas dovede do grčke granice, a dalja distribucija do središta kontinenta prepusti Evropljanima. A oni ne samo što imaju problem s finansiranjem već je briselska birokratija suviše zamršena za takve poduhvate. Otuda i brzopotezne izjave o „odmrzavanju“ „Južnog toka“, iako i u Sofiji i u Briselu, baš kao i u Moskvi, dobro znaju da je to sada samo u funkciji zamazivanja očiju i opstruiranja „Turskog toka“. Zapravo, „Južni tok“ će se „odmrzavati“ u onoj meri u kojoj bude napredovao „Turski tok“. Zato Putin zahteva apsolutno čvrste pravne garancije za „Južni tok“, svestan da ih neće dobiti pre nego što se zahukta posao s Turcima. Sve ovo stavlja i Evropu u tešku situaciju, izazivajući nove podele i sukob interesa u samoj EU – gde bi jedni hteli jeftin i lako dostupan ruski gas, a drugi se tome čvrsto protive, štiteći američke interese.

Ali ako ne pokrenu i „Severni tok“ i „Južni tok“, i jedna i druga grupa Evropljana čupaće kosu od muke u slučaju da se ostvari dogovor Erdogana i Putina: ne samo što će morati da kupuju gas zaobilaznim putem već će sasvim nepotrebnu, dodatnu tranzitnu taksu morati da plaćaju Turskoj, umesto da stavljaju u svoj džep. I to baš onoj Turskoj koju „vuku za nos“ već 53 godine, kako se ovih dana ljutito izrazio Erdogan.

 

PREDUSLOV SVIH DOGOVORA – SIRIJA Preduslov svih rusko-turskih dogovora jeste rešavanje problema u Siriji. U situaciji kada bitka za Alepo predstavlja sukob proruskih i proturskih snaga (Bašar Asad protiv pobunjenika), a Zapad ubira plodove, jasno je da se konflikt mora razrešiti na obostranu korist – uz istovremeno izbacivanje Amerikanaca i njihovih arapskih saveznika iz igre. Ova jednačina ima mnogo nepoznatih, ali je rešiva i već se pojavljuju obrisi nove formule prihvatljive i za Ankaru i za Moskvu. U ovom trenutku upravo je to, a ne izlazak Turske iz NATO-a, scenario od kog Zapad najviše strahuje.

U najkraćem, rešenje se svodi na stvaranje neke vrste rusko-turskog kondominijuma za Siriju, gde bi severni regioni u kojima živi većinski turkomansko stanovništvo – bili predati pod uticaj Turske, uključujući i vojni. To podrazumeva i podelu Alepa. U ostatku države, Moskva, Damask i Ankara zajedničkim snagama zaveli bi red i očistili najradikalnije grupacije. Time bi se umnogome eliminisao i uticaj Zapada, a samim tim relaksirao čitav region i suzbila glavna žarišta destabilizacije. Na tom putu predstoji i rešavanje pitanja Kurda, koji bi u ovom procesu mogli da izgube podršku Moskve i Damaska, što bi predstavljalo veliku pobedu Erdogana. Naravno da Kremlj neće previše žaliti za Kurdima, koji svoj glavni oslonac vide u Vašingtonu i aktivno podržavaju američki plan federalizacije Sirije, čemu se i Moskva i Damask otvoreno protive.

Još jedan važan akcenat za Tursku jeste problem islamskih ekstremista angažovanih na frontu protiv Asada. Ako im Erdogan naglo i potpuno uskrati podršku, oni će se em odmah okrenuti Amerikancima i turskim regionalnim konkurentima, Saudijskoj Arabiji i Kataru, em će moći zajedno s Kurdima da izazovu probleme u samoj Turskoj. Jedno od rešenja za ovu situaciju jeste da najradikalniji islamisti – za kojima niko neće žaliti osim Vašingtona – budu zauvek neutralisani u Siriji, i tako sprečeni da deluju protiv Turske i Asadovih i ruskih snaga. Upravo to su neke od tema koje svakako nisu zaobiđene u Sankt Peterburgu. Stiče se utisak da se približava vreme raspleta upravo na ovim osnovama.

 

VREME RASPLETA I VELIKIH NEVOLJA Tek ako se ovo desi, može se razgovarati o daljim rusko-turskim strateškim inicijativama, uključujući i potencijalnu primenu ovih formula i na drugim mestima, kao što su Balkan i Kavkaz. Ukoliko Erdogan u Siriji načini opisani zaokret, tada će s obe noge istupiti iz američke alijanse i prići Rusima. Biće to momenat kulminacije napetosti, gde neće biti isključena nijedna opcija – od vojnih prevrata i pučeva, atentata, pa sve do građanskog rata i pretnje raspada Turske. Sve to dobro zna i Putin, pa je njegova crna kravata možda i znak predosećanja nevolja. Svako ko veruje da će SAD bez borbe prepustiti centralno poprište globalnog fronta, očigledno ne shvata da bi to značilo smrt ideologije američke izuzetnosti, liderstva i neobuzdanog intervencionizma, na kojoj ova zemlja i čitav njen sistem počivaju već decenijama.

Da budemo sasvim jasni – oni bi se možda i odrekli ove ideologije da nije basnoslovnih ekstraprofita na kojima ona počiva. Zato je nagoveštena rusko-turska alijansa posuta trnjem, a ne laticama ruža. I Putin i Erdogan to dobro znaju, kao što su svesni da je pred svakim od njih sve manje puteva kojima mogu da se kreću. I da zajedno imaju mnogo više šanse da se probiju kroz obruč američkog „liderstva“. Koji, uzgred, više nije tako čvrst kao nekada. I pravi je trenutak za njegovu postepenu, ali konačnu demontažu.

[/restrictedarea]