Путин и Ердоган – Демонтажа америчког лидерства

12За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Предуслов свих руско-турских договора је проналажење формуле за Сирију, што подразумева избацивање САД и њихових савезника, и сада је управо то, а не излазак Анкаре из НАТО, главна претња за Запад

Лед у односима Русије и Турске почео је да се топи. Сусрет двојице лидера, Владимира Путина и Тајипа Реџепа Ердогана, 9. августа у Санкт Петербургу први је после обарања руског авиона и убиства пилота у новембру прошле године. Чекало се осам месеци да Ердоган упути писмо с извињењем, што је учинио крајем јуна, а саму реч „извините“, како преносе московски медији, исписао је на руском језику. Био је то више него довољан импулс за покретање нове дипломатске иницијативе између две државе – које деле мноштво заједничких интереса, али и прегршт нерешених питања у којима је неопходно много компромиса и сложених политичких маневара да би се дошло до решења. Но два су кључна: Сирија и НАТО. Достизање потпуног разумевања на овим пољима изменило би геополитичку конфигурацију читаве Евроазије, а самим тим и света.

[restrictedarea]

ДВА САТА – У ЧЕТИРИ ОКА Доста је оптимизма с обе стране исказано у последње време поводом будућности турско-руских односа, укључујући и прилично нереална очекивања да би Анкара могла по кратком поступку да напусти НАТО и окрене се Шангајској организацији за сарадњу (ШОС), а у преводу Русији и Кини. Ако је овај расплет у перспективи и могућ, или чак вероватан – а како сада ствари стоје, тако и јесте – онда је за то неопходно остварити читав низ предуслова. И преживети бројне опструкције, претње и покушаје насилних сценарија и у Турској, и у Русији. Али први и основни предуслов већ је остварен сусретом двојице председника, током кога су два сата провели разговарајући у четири ока.

За дозу конфузије побринуо се Путин, наглашено дочекујући Ердогана баш у Грчкој сали своје званичне резиденције, петроградског Константиновог дворца. И то с потпуно црном краватом, као да је у жалости. То, свакако, и јесте била порука, имајући у виду трагичну смрт пилота Олега Пешкова, кога су у новембру мучки убили сиријски побуњеници, Туркомани, лојални Ердогану. Или се бар тако веровало све до 15. јула, када се догодио покушај државног удара у Турској, након чега су Ердоган и његови саборци сву кривицу за обарање авиона и убиство пилота превалили на присталице опозиционог проповедника Фетулаха Гулена који већ 17 година живи у САД. Судећи по преовлађујућим тенденцијама у турским медијима након пуча, поред проамеричког Гулена иза покушаја преврата стоји и званични Вашингтон. Ако је то тачно, онда постаје јасније да Ердоган у сарадњи с Русијом и Путином не може много да изгуби, али може много да добије. Пре свега – живот. И физички, и политички.

На неки начин, турски лидер је то и симболички демонстрирао не само носећи розе кравату на сусрету с „ожалошћеним“ Путином већ и честим наглашавањем речи „мој друг Владимир“. Са своје стране, његов друг из Кремља није користио такве изразе, нити се претерано осмехивао. Из овога се могу извући два одвојена, али не обавезно супротстављена закључка. Прво, да Путин својим дискретним и благим, но ипак приметним дистанцирањем од Ердогана жели да поручи да Анкара мора још много тога да уради не би ли повратила статус и поверење у руским очима. Ово је и потврђено Путиновом изјавом да предстојећа изградња гасовода „Турски ток“ захтева прегршт „политичких одлука“ које турска страна мора да донесе. Ердоган је нагласио спремност да убрза рад на овом пројекту, али тек његови реални кораци показаће степен кооперативности. Биће то тек један од првих, лакших и мањих тестова изражене нове евроазијске оријентације Турске, наспрам досадашње радикално евроатлантске.

Други закључак би могао бити да председници Русије и Турске нису желели превише да демонстрирају међусобну блискост, како не би додатно распламсали нетрпељивост и гнев Запада. Јер ако је на крају дугог путовања пројектован излазак Турске из НАТО-а, онда је најмање потребно на самом старту провоцирати Вашингтон на бржу и јачу примену радикалних мера против непоузданог и непослушног савезника. Они који сањају о муњевитим заокретима, морали би да знају да Американци у Турској имају ударне војне јединице с хиљадама људи и модерном техником, укључујући и непознат број тактичких нуклеарних ракета са, претпоставља се, око 200 бојевих глава. Таква сила не исељава се лако, посебно после вишедеценијског присуства. Посебан проблем представља чињеница да су турска (војна) индустрија и оружане снаге усмерене ка натовском, односно америчком наоружању – што значи да САД у чврсто држи Анкару у шаци.

 

РЕАНИМАЦИЈА САРАДЊЕ Стога, петроградски самит Путина и Ердогана треба посматрати управо кроз ове речи руског председника: „обнављање прекинутог дијалога“ и „реанимација сарадње“. Ваља почети од најосновнијег, као што је повратак турских компанија на руско тржиште, обнова испорука хране и других артикала, враћање руских туриста и решавање још многих „обичних“ питања без којих је незамислив продубљени дијалог. Пре свега, ваља вратити изгубљену трговинску размену, која је својевремено досегла скоро 30 милијарди долара годишње, а данас је опала практично троструко. Ако две земље заједнички досањају Ердоганових „100 милијарди годишње“, онда се подразумева да Турској неће бити потребни ни НАТО, ни ЕУ. Али у овом тренутку то су само лепи снови…

Ердоган је захвалио Путину што му се међу првима јавио после покушаја пуча, а то је још једна мистериозна тема – везано за улогу америчких, односно руских структура у овом догађају. Јер ако турски провладини медији свакодневно демонизују САД и ЦИА, директно их оптужујући за планирање и извођење пуча, наводећи и цифре од две милијарде долара и 80 непосредно укључених агената, онда према Русима исказују потпуно супротну позицију. Наводно, само брза дојава руских стручњака спречила је победу пучиста. „Ваш позив одмах после покушаја државног удара много значи за мене и моје колеге“, није штедео Ергдоган речи којима би изразио захвалност и комплименте Путину.

Конкретан је био и у обећањима. „Предузећемо заједно с нашим министарствима кораке да обезбедимо испоруке руског гаса у Европу“, изјаво је поводом „Турског тока“. Реч је о веома сложеној комбинаторици, имајући у виду да је, истовремено с посетом турског председника Русији, спремност за наставак изградње „Јужног тока“ поново исказала Бугарска. Путин је реаговао речима да су неопходне „апсолутне гаранције тврде као армирани бетон“ да би се наставио рад с Бугарима, прекинут у децембру 2014, након што је Софија попустила под серијом притисака из Вашингтона и Брисела да обустави енергетску сарадњу с Москвом.

А све то, у новонасталим околностима, отвара низ могућности за Русију и Путина. Не треба сметнути с ума да је руски председник, заједно са азербејџанским и иранским колегом Илхамом Алијевим и Хасаном Руханијем само дан пре сусрета с Ердоганом – одржао тројни самит у Бакуу. Штура саопштења после овог историјског сусрета ипак су навела руске експерте да оцене да три државе стварају „гасни картел“, уз велике инфраструктурне пројекте у енергетици и транспорту. Планиран је чак водени коридор од улаза у Персијски залив до Балтичког мора, као и мрежа нових гасовода којима би се снабдевали Европа, Кина и Индија. Све добија нову, знатно реалистичнију димензију, ако овој евроазијској алијанси приђу још три кључна играча – Турска, Кина и Индија. А то је практично цео ШОС. Утолико је сусрет Путина и Ердогана благовремен и потребан, како би се потпуно закључала евроазијска брава.

 

РУСИЈА НА ТРИ РАЗБОЈА Када је о европским гасоводима реч, Русија истовремено ради на сва три разбоја – на северном, јужном и турском. Ако на сваком од ових праваца буде изграђена само по једна нова цев (од пројектованих четири), то ће укупно бити око 50 милијарди кубика гаса годишње. И тек нешто мање од количина које се сада испоручују преко Украјине. Сви ови пројекти потенцијално би били окончани до 2019, када истиче уговор о транзиту између Москве и Кијева, па би Кремљ могао тада потпуно да заврне украјински вентил. И учиниће то, без сумње, ако се власт у Кијеву не преоријентише много више ка Русији. Вероватно највећи проблем с украјинским гасоводом јесте то што пролази кроз крајње западне регионе ове земље, где живи становништво непријатељски настројено према Москви. Зато Москва никада није озбиљно помишљала да „осваја“ Украјину, јер би добила милионе потенцијалних побуњеника с којима никада не би било мира. И баш зато, с руске тачке гледишта, украјински гасовод мора да буде затворен, или бар маргинализован. Вашингтон то већ годинама спречава не питајући за цену и знајући да је то отворена руска рана која крвари.

Замисао „Турског тока“ је у томе да се гас доведе до грчке границе, а даља дистрибуција до средишта континента препусти Европљанима. А они не само што имају проблем с финансирањем већ је бриселска бирократија сувише замршена за такве подухвате. Отуда и брзопотезне изјаве о „одмрзавању“ „Јужног тока“, иако и у Софији и у Бриселу, баш као и у Москви, добро знају да је то сада само у функцији замазивања очију и опструирања „Турског тока“. Заправо, „Јужни ток“ ће се „одмрзавати“ у оној мери у којој буде напредовао „Турски ток“. Зато Путин захтева апсолутно чврсте правне гаранције за „Јужни ток“, свестан да их неће добити пре него што се захукта посао с Турцима. Све ово ставља и Европу у тешку ситуацију, изазивајући нове поделе и сукоб интереса у самој ЕУ – где би једни хтели јефтин и лако доступан руски гас, а други се томе чврсто противе, штитећи америчке интересе.

Али ако не покрену и „Северни ток“ и „Јужни ток“, и једна и друга група Европљана чупаће косу од муке у случају да се оствари договор Ердогана и Путина: не само што ће морати да купују гас заобилазним путем већ ће сасвим непотребну, додатну транзитну таксу морати да плаћају Турској, уместо да стављају у свој џеп. И то баш оној Турској коју „вуку за нос“ већ 53 године, како се ових дана љутито изразио Ердоган.

 

ПРЕДУСЛОВ СВИХ ДОГОВОРА – СИРИЈА Предуслов свих руско-турских договора јесте решавање проблема у Сирији. У ситуацији када битка за Алепо представља сукоб проруских и протурских снага (Башар Асад против побуњеника), а Запад убира плодове, јасно је да се конфликт мора разрешити на обострану корист – уз истовремено избацивање Американаца и њихових арапских савезника из игре. Ова једначина има много непознатих, али је решива и већ се појављују обриси нове формуле прихватљиве и за Анкару и за Москву. У овом тренутку управо је то, а не излазак Турске из НАТО-а, сценарио од ког Запад највише страхује.

У најкраћем, решење се своди на стварање неке врсте руско-турског кондоминијума за Сирију, где би северни региони у којима живи већински туркоманско становништво – били предати под утицај Турске, укључујући и војни. То подразумева и поделу Алепа. У остатку државе, Москва, Дамаск и Анкара заједничким снагама завели би ред и очистили најрадикалније групације. Тиме би се умногоме елиминисао и утицај Запада, а самим тим релаксирао читав регион и сузбила главна жаришта дестабилизације. На том путу предстоји и решавање питања Курда, који би у овом процесу могли да изгубе подршку Москве и Дамаска, што би представљало велику победу Ердогана. Наравно да Кремљ неће превише жалити за Курдима, који свој главни ослонац виде у Вашингтону и активно подржавају амерички план федерализације Сирије, чему се и Москва и Дамаск отворено противе.

Још један важан акценат за Турску јесте проблем исламских екстремиста ангажованих на фронту против Асада. Ако им Ердоган нагло и потпуно ускрати подршку, они ће се ем одмах окренути Американцима и турским регионалним конкурентима, Саудијској Арабији и Катару, ем ће моћи заједно с Курдима да изазову проблеме у самој Турској. Једно од решења за ову ситуацију јесте да најрадикалнији исламисти – за којима нико неће жалити осим Вашингтона – буду заувек неутралисани у Сирији, и тако спречени да делују против Турске и Асадових и руских снага. Управо то су неке од тема које свакако нису заобиђене у Санкт Петербургу. Стиче се утисак да се приближава време расплета управо на овим основама.

 

ВРЕМЕ РАСПЛЕТА И ВЕЛИКИХ НЕВОЉА Тек ако се ово деси, може се разговарати о даљим руско-турским стратешким иницијативама, укључујући и потенцијалну примену ових формула и на другим местима, као што су Балкан и Кавказ. Уколико Ердоган у Сирији начини описани заокрет, тада ће с обе ноге иступити из америчке алијансе и прићи Русима. Биће то моменат кулминације напетости, где неће бити искључена ниједна опција – од војних преврата и пучева, атентата, па све до грађанског рата и претње распада Турске. Све то добро зна и Путин, па је његова црна кравата можда и знак предосећања невоља. Свако ко верује да ће САД без борбе препустити централно поприште глобалног фронта, очигледно не схвата да би то значило смрт идеологије америчке изузетности, лидерства и необузданог интервенционизма, на којој ова земља и читав њен систем почивају већ деценијама.

Да будемо сасвим јасни – они би се можда и одрекли ове идеологије да није баснословних екстрапрофита на којима она почива. Зато је наговештена руско-турска алијанса посута трњем, а не латицама ружа. И Путин и Ердоган то добро знају, као што су свесни да је пред сваким од њих све мање путева којима могу да се крећу. И да заједно имају много више шансе да се пробију кроз обруч америчког „лидерства“. Који, узгред, више није тако чврст као некада. И прави је тренутак за његову постепену, али коначну демонтажу.

[/restrictedarea]