Novi-stari koreni skrivenog zla

Piše Vladislav Panov

Rimejk čuvene serije „Koreni“, tugaljiva priča o borbi robova za slobodu, jedino uspeva da istakne da rasizam, naravno, postoji i to u svim pravcima. U njegovoj navodnoj osudi nepravednog društva i njegove još nepravednije istorije izostaje da se taj rasizam još uvek komercijalno uzgaja i da se na njemu u potaji marljivo radi. Ogromna zarada i na novim „Korenima“, baš kao što je bio slučaj i sa starim, „revolucionarnim“, pre četrdeset godina, upravo je dokaz za to

Američko društvo slobode i jednakosti za sve, kao i ustavom zagarantovanog prava svakoga da u datim okvirima „pojuri svoju sreću“, kao u proročkom pisaniju Džordža Orvela, ipak i dalje ima precizno isparcelisanu „jednakiju“ jednakost u odnosu na mnoge parametre koje tamošnjeg žitelja čine legitimnim da na ravnopravni način pojuri i izjuri tu sreću. Jedan od tih parametara, čak i ispred onog najvažnijeg, a koji se tiče imovnog stanja, jeste boja kože. Mada, stalno se zaboravlja isticanje istine da je prečesto ovaj drugi pokrivač onog prvog, najvažnijeg, materijalnog. Iako je na svetskom nivou globalizacija učinila da se deklarativno na silu i po svaku cenu uvodi obožavanje raznolikosti i formalno užasavanje čak i od pomena rasizma, mnogi će „obojeni“ snevači američkog sna ustvrditi da rasna jednakost i te kako izostaje iz jednačine koja čini socijalnu strukturu modernog američkog društva. I dok je u Beloj kući prvi put u istoriji i to već dva puna mandata crnac, na ulicama mnogih gradova crno-beli rasni sukobi nesmanjenom žestinom postaju tema broj jedan kad god se ukaže i najmanji povod za takvu vrstu obračuna. Uostalom, iste tenzije postoje i unutar svih ostalih segmenata društvene građevine savremene Amerike. Meri se u dlaku i izgovorenu reč ko koga vređa i koliki stepen rasizma na obe strane pulsira ispod prividne ljubavi onih koji su prinudno i prividno nivelisani u srećno društvo jednakih. Razočaranje „obojenih“ položajem u društvu, brutalnošću policije, daleko zastupljenijim prisustvom u zatvorima nego na visokom obrazovanju i slično, njihove organizacije uzimaju kao neoboriv dokaz da rasizam i dalje dominira međuljudskim odnosima u najdemokratskijoj zemlji na svetu. Otuda deluje da je pojava rimejka svojevremeno svetski čuvene i jedne od najgledanijih i najbolje prodavanih američkih serija „Koreni“, izuzetno zanimljiva, provokativna i čak neophodna. Mada, takođe se nameće pitanje i da li je baš sve tako. Da li je podsećanje na borbeni poklič crnih robova iz ne tako davne istorije Amerike kao robovlasničkog društva u ovom momentu potreban, značajan, prosvetljujući ili može da posluži za eskalaciju međurasnih obračuna.

[restrictedarea]

Novi-stari „Koreni“, međutim, nisu uradili ništa ni u jednom pravcu. Osim što su, kao i oni prvi premijerno prikazani pre skoro tačno četrdeset godina, doneli odličnu zaradu svima koji su bili umešani u njihovo prebacivanje na veliki ekran. Tugaljiva i banalizovana priča o porodici robova koji se kroz najmračniju istoriju mladog američkog društva bore sve do konačnog oslobođenja od robovlasničkih okova, stvorila je najčuveniji crnački lik svih vremena – mišićavog „supercrnca“ Kunta Kintea. Crni likovi ove serije su ponositi, hrabri, prkosni, odlučni da se za slobodu bore do poslednjeg daha i po svaku cenu, dok su belci degutantno patetični ili do krajnosti pokvareni. Ta je matrica decenijama kasnije besomučno ponavljana u svim pričama navodno rasno i socijalno angažovanim. Beloj je rasi ostalo da se večno stidi, izvinjava i kaje. Barem zvanično. Ta originalna, osmodelna mini-serija uspešno je prodata širom sveta i donela je stotine miliona dolara svojim tvorcima. A ubeležila je i rekord u gledanosti pošto je njenu poslednju epizodu, kažu, pratilo preko sto miliona ljudi. Ironija je da su na seriji zaradili upravo belci – vlasnici televizijske mreže i distributivne kompanije koja je „Korene“ liferovala po svetu.

Pražnjenje rasnih tenzija Novo vreme i novi „Koreni“, u produkciji „Histori čenela“, sada kondenzovani u četiri epizode, takođe su ekranizacija starog bestselera iz pera Aleksa Hejlija, objavljenog 1976. godine, koji je osim bogatstva i slave autoru doneo i najznačajnija priznanja, uključujući i Pulicerovu nagradu i Nacionalnu književnu nagradu. Osim četiri nominacije za predstojećeg „Emija“, i novi „Koreni“ su pokazali komercijalnu potentnost, pa su iznova napunili kasu tvorcima i doneli nove nule na kontu pisca pominjanog bestselera. Oslobađanje robova je, dakle, i dalje aktuelna, poželjna i isplativa tema. I dok jedni, kao recimo socijalno angažovana i agresivna organizacija „Crni životi znače“, tvrde kako u ovom momentu, kao nekada robovi opisani u „Korenima“, crnoputi građani Amerike trpe neravnopravni tretman i to na istitucionalizovanom nivou, drugi dodaju da su „obojeni“ daleko više maltretirani prilikom svakog kontakta sa organima vlasti i da su i dalje marginalizovani u TV programima i uopšte u komercijalnoj ponudi američkog šou-biznisa. Mada, njihove optužbe u tom pogledu i nemaju osnova. Šou-biznis je već godinama prilično obojen svim bojama, a najdominantnije upravom crnoputim. Odavno su u udarnom programi hit serije u kojima su gotovo isključivo zastupljeni „afroamerički“ likovi i u tom smislu prednjači serija „Bil Kozbi“ ili šou supermoćne i bogate voditeljke Opre Vinfri. Ventili za pražnjenje rasnih tenzija su sve brojniji, uticajniji i drskiji, pa je rasno pitanje počelo da se okreće na drugu stranu. I dok se nova instalacija „Korena“ s proširenjem teme i ubacivanjem scena koje nisu postojale u originalnoj ekranizaciji (scena strašne bitke u građanskom ratu s pobedom rasističkog juga posle koje su prikazana stradanja i belih i crnih boraca za ravnopravnost i ukidanje robovlasničkog sistema) ponovo prima u milionskom auditorijumu, rasno pitanje dobija novu konotaciju o kojoj, doduše, niko ne sme da govori. Jer beli Amerikanci i dalje imaju zadatak da se kaju i izvinjavaju za grehe svojih predaka.

Možda su, osim halapljivosti prema sigurnoj zaradi, u „Historiju“ zaista pomislili da je trenutak za obnavljanje lekcija iz sramotne istorije, pa su ponovo podsetili na okove Kunta Kintea. I pokazalo se da su bili u pravu. Novo je „čitanje“ pomenutog bestseler štiva i te kako primećeno i to najmanje kao površna zabava. Pored toga što je i ova nova ponuda sapunska opera u okrilju robovlasničke tragedije, neke su stvari već prevaziđene u američkom društvu, a one druge koje nisu zahtevaju sasvim drugačije metode. Novi „Koreni“ otuda više ne krče „put slobode“ jer sada više nisu usamljeni svetionik rasne borbe za slobodu već su tek jedan od brojnih primera da se taj rat uveliko odvija i da donosi rezultate. Otud krik jednog od glavnih junaka originalnih „Korena“ Livara Bartona da i Amerika danas odzvanja robovlasničkim lancima kao i ona pre ebolističkog građanskog rata i u vreme tog sukoba, vođenog za ukidanja robovlasničkog sistema, nije na mestu i predstavlja provokaciju.

Rasizam u funkciji novca Nekoliko serija sa isključivom crnačkom postavom, rekordna prisutnost crnoputih likova i na malom i velikom ekranu, ogroman novac koji najveće „afroameričke“ zvezde dobijaju u potpuno jednakom iznosu kao bele zvezde na istom nivou popularnosti i komercijalnosti, dodeljivanje najznačajnijih nagrada i to u rekordno velikom procentu u odnosu na istinski doprinos laureata, sve su to pomaci koje bundžije za prava pojedinaca koja više nisu u toj meri ugrožena (ako uopšte i jesu) ne žele da priznaju. Takođe ne pominju i navodno ne registruju činjenicu da se u međuvremenu i u sredini međusobno tamnijom bojom kože kompaktno okupljenih jedinki dogodilo ekonomsko raslojavanje daleko drastičnije, brutalnije i nepromenljivije nego što je ikada bio robovlasnički sistem podele u društvu. Za opis ove svuda u svetu prisutne i globalističkim instrumentima neoliberalnog upravljača instaliranih podela potrebni su sasvim novi „Koreni“, u kojima bi se od novih, još snažnijih i strašnijih lanaca oslobađali robovi svih boja kože. Takvi se „Koreni“, međutim, ne pišu i ne snimaju. To je „čamac“ koji se nikada ne ljulja i koji uvek plovi najmirnijim vodama. Dakle, teze su ovde ipak zamenjene, a stara-nova kuknjava o položaju crnoputih stanovnika Amerike upućena je na pogrešnu adresu i sa sasvim netačnim simptomima. Da, rasizam, naravno, postoji i to u svim pravcima i u odnosu na svakoga i od strane svakoga. Ali on se komercijalno uzgaja i na njemu se „između redova“ i u potaji marljivo radi. Ogromna zarada i na novim „Korenima“, kao što je bio slučaj i sa starim, „revolucionarnim“, pre četrdeset godina, upravo je dokaz za to. Novac je jedino merilo svega, jedina motivacija za svakoga u američkom snu, jedini ishod i prvo polazište. Pa i kada treba da se namakne koji milion na rasizmu, niko se ne ustručava od njegovog navodno socijalno brižnog otkrivanja u postojećem društvu, pri čemu se ne pominje pravi problem u socijalnoj strukturi u kojoj su temeljni i nepromenljivi odnosi isključivo oni koji se tiču novca.

[/restrictedarea]