NEVIDLJIVA RUKA TRILATERALE

PARALELNI KORIDORI MOĆI

Piše Dragan Mraović

Iza zvaničnih institucija i centara moći, paravana koji skriva istinske „gospodare sveta“, stoji poluzvanična organizacija osnovana 1973. godine. Ona okuplja visoke ličnosti iz sveta politike, finansija, univerzitetske profesore, visoke sindikalne funkcionere i novinare – iz Evrope, SAD i Japana. Ta „velika moć“, ta koncentracija zapadne moći, naziva se Trilateralna komisija. Ova skupina moćnika može se shvatiti i kao svojevrsna elita tri najmoćnija svetska ekonomska područja. Tu elitu narodi nisu izabrali, ali ona priprema Novi svetski poredak, odnosno Novu svetsku vladu.

Idejni tvorac organizacije bio je Dejvid Rokfeler, a prvi operativni direktor Zbignjev Bžežinski, koji je kasnije bio specijalni savetnik za bezbednost SAD za vreme mandata Džimija Kartera. I u Karterovo vreme bilo je opšte poznato da je predsednik bio klasičan „proizvod“ Rokfelerove grupacije, te je precizno izvršavao naloge Trilateralne komisije.

Naravno, nije Karter jedini lider SAD koga je Trilaterala imala kao „svog čoveka“ na jednom od najvažnijih političkih mesta na svetu. Primera radi, kada je Bil Klinton figurirao na listi predsedničkih kandidata 1992, prema američkim medijskim izvorima, on je bio sastavni deo organizama Trilaterale. Mladi lav iz Arkanzasa je zatim postao i prvi čovek SAD.

GLOBALIZACIJA KAO VRHOVNI CILJ Ekonomska parola Trilaterale je globalizacija. U tom cilju Trilaterala okuplja „ličnosti“ iz finansija, banaka i multinacionalnih kompanija, obuhvatajući tako više od pola privrednog potencijala cele planete.

A kada je reč o politici, njeni oslonci leže u svemu što podrazumeva pojam „liberal“, u okviru čega su i anglofilija, masonske lože i kosmopolitizam.

Trilaterala nije rođena spontano. Želja da se finansijska moć pretvori u političku vlast je oduvek postojala. Početkom prošlog veka Amerikom su već vladali moćni ekonomski interesi. Engleski ekonomista Džon Hobson pisao je još 1902. godine: „Tokom mnogih godina porodica Rokfeler je davala ’pravog čoveka’ za visoke američke državne funkcionere nezavisno od toga koja je partija bila na vlasti… Spisak velikih industrijskih i finansijskih interesa što ih je porodica tako obezbeđivala za sebe, preko visokih funkcionera u američkom državnom aparatu, mogao bi da bude beskonačan…“

Američko glasilo Mekalvani intelidžens advajsers piše u svom majskom broju 1990. godine: „Amerikom danas upravlja grupa – nazvaćemo je Liberal istern establišment – koju čine najveći američki finansijski magnati, kao i neki liberalni rukovodioci medija, vojske i kulture. Ta grupa upravlja političkim partijama SAD, najvećim bankama i američkim multinacionalnim kompanijama. Najvažnije političke organizacije koje predstavljaju tu grupu jesu Savet za spoljne poslove i Trilateralna komisija. Ta grupa kontroliše američku spoljnu politiku još od dvadesetih godina dvadesetog veka i tesno je povezana s drugim međunarodnim grupama koje teže ka stvaranju jedinstvene svetske vlade.“

Veliki finansijski karteli i angloameričke masonske lože stvorili su 1919. godine Savet za spoljne poslove, takođe poluzvaničnu instituciju koja, od tada, upravlja američkom spoljnom politikom. Kasnije, 1954. godine, isti moćnici formirali su Bilderbeg grupu kao potporu NATO-u.

 

UNIŠTAVANJE HRIŠĆANSKOG DRUŠTVA Kao tvorevine zapadnog sveta, sve ove organizacije bavile su se ne samo kapitalom, odnosno ekonomskom hegemonijom, već i političkim ciljevima na najširem svetskom planu. Tako je Rokfelerova grupacija, motor Saveta za spoljne poslove i Bilderberg grupe, finansirala i stalno podsticala komunizam uspevajući da preko njega ukoreni sovjetsku spoljnu trgovinu i finansijske kanale u američki ekonomski sistem.

Istorijska fakta, američka državna dokumenta, izjave američkih sindikalnih funkcionera date dvadesetih godina prošlog veka, međunarodna štampa i kvalifikovani posmatrači, papa Pije IX i drugi, ukazivali su, tokom Španskog građanskog rata, da su masoni stali rame uz rame s komunistima – udruživši energiju, kapitalističku moć i proletersku snagu, u borbi protiv hrišćanskog društva. Počev od  Saveta za spoljne poslove do Trilateralne komisije, preko finansijskih moćnika i, na primer, miliona dolara nekada datih Lenjinu, internacionalni komunizam je korišćen radi uništavanja hrišćanskih vrednosti i hrišćanskog društva, jer su institucije hrišćanskog društva, njegova kultura i njegovi moralni zakoni jedine prave prepreke uspostavljanju novog svetskog poretka.

Zato i ne čudi što je nekadašnji italijanski industrijski magnat Đovani Anjeli, vlasnik Fijata i član Trilaterale, podržavao italijansku levicu uključujući i vladu nekadašnjeg istaknutog komunističkog lidera, eksponenta tvrdog krila Komunističke partije Italije Masima d’Alemu, koji je potom okrenuo ćurak naopako, prešao u demokrate i bio predsednik italijanske vlade – učesnika u NATO agresiji na Srbiju.

Glavni pogon globalizacije je bila Trilateralna komisija. O tome piše Ričard Falk u njujorškom Mantli rivjuu januara 1978: „Ideje Trilateralne komisije mogu da se sintetizuju kao ideološka orijentacija koja otelotvoruje nadnacionalni interes multinacionalnih kompanija, koje pak nastoje da podrede teritorijalnu politiku svojim vanteritorijalnim ekonomskim ciljevima.“

Zato treba slomiti svaki nacionalni koren, crkvu, istorijsku prošlost, nacionalni identitet, jezik, kulturu. Svakoga ko drži do ovih vrednosti treba eliminisati ne birajući sredstva, jer predstavlja branu globalizaciji koja je garant ostvarivanja političkih i ekonomskih interesa Trilaterale, odnosno multinacionalnih kompanija, finansijskih moćnika i onih što predstavljaju „svetsku vladu u senci“. Realizacija ovih ciljeva Trilaterale ide i preko dve velike institucije, odnosno preko Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.

U svetlu logike jedinstvenog svetskog tržišta i kretanja robe isključivo prema zakonima konkurentnosti, Svetska banka i MMF služe se ucenjivanjem siromašnih zemalja, koje su njihovi dužnici, time što im nameću „restrukturiranje“ lokalne privrede, a zauzvrat kontrolišu njihov dug. U okviru toga je, na primer, preorijentacija poljoprivrede tih zemalja na izvoznu (po diktiranim cenama), što je već dovelo do uništenja privreda baziranih na poljoprivredi, žrtvovanih kako bi jeftino hranile zapadni bogati svet pod kontrolom multinacionalnih kompanija. Zato je hrana skuplja u siromašnim zemljama proizvođačima hrane nego u bogatim zemljama kupcima te iste hrane. A u siromašnim zemljama umrlo je od gladi, na primer, samo 1998. godine, prema podacima FAO, 30 miliona ljudi.

 

ZLATNI TROUGAO Trilaterala ubacuje svoje ljude u zapadne vlade radi realizacije svojih ciljeva. Neki ljudi su eksponenti dvostrukih, pa i trostrukih veza u trouglu Saveta za spoljne poslove, Bilderberg grupe i Trilateralne komisije. Aktivnosti se obavljaju preko plenarnih grupa, studijskih grupa koje čine predstavnici sva tri područja, odnosno Zapadne Evrope, Japana i SAD, zatim putem „izveštaja“ kojima se prezentiraju javnosti stavovi ove organizacije u pogledu pitanja od najvećeg interesa za nju samu.

U intervjuu datom italijanskom dnevniku Korijere dela sera, 30.  1. 1975, Đovani Anjeli je rekao: „Verovatno ćemo morati da imamo veoma jake vlade, sposobne da obezbede poštovanje planova u kojima učestvuju i druge snage, pored zastupljenih u parlamentu. Verovatno će se moć premestiti s tradicionalnih političkih snaga na snage koje će upravljati ekonomskim aparatom. Verovatno će, u budućnosti, tehnokratski režimi smanjiti prostor ličnih sloboda. Ali neće sve to biti loše. Tehnologija će nam staviti na raspolaganje brojna dobra po nižim cenama.“

Bžežinski, istovremeni rukovodilac Trilaterale i visoki funkcioner Saveta za spoljne poslove, definisao je ovako Trilateralu: „Najmoćnija grupa intelektualnih i finansijskih snaga koju je svet ikada video.“ Treba zapaziti važnu nijansu u ovoj definiciji, odnosno da je na prvom mestu moć misli, pa tek onda ekonomska moć. Ali cilj Trilaterale i okupljanje ovih „najmoćnijih intelektualnih grupa“ nije podsticanje kulturnih vrednosti, a najmanje nacionalnih. Narod je shvaćen kao stado koje treba odgajati po određenim pravilima kako bi se realizovali ekonomsko-politički ciljevi Trilaterale. Narodu treba iščupati verske i nacionalne korene, pretvoriti ga u amorfnu masu opsednutu masovnim sportom, masovnom erotikom, masovnom potrošačkom euforijom u kojoj je ljudsko biće samo proizvođač i potrošač materijalnih dobara, a profiter u tom lancu su članovi Trilaterale, koji treba da imaju apsolutnu ekonomsko-političku moć nad ovom planetom. Na kulturnom planu narod treba da se opija, na primer, televizijskim rijaliti programima, koji predstavljaju završni udarac već oslabljenom intelektualnom nivou gledalaca. Dakle, izabrani „znalci“ treba da upravljaju kulturnim identitetom mase, da nameću mišljenja, samim tim da usmeravaju i odluke, tako da budu korisne za ciljeve Trilaterale.

 

FARSA ZVANA SLOBODNO TRŽIŠTE Velika je zabluda da postoji nekakvo slobodno tržište u koje se kune neoliberalizam i kome teže naši trilateralno-bilderberški evroatlantski poklonici. Tolika zaslepljenost čak i stručnih ljudi koji veruju u blagodat nepostojećeg slobodnog tržišta prosto liči na masovnu hipnozu. Naime, ono što se dešava nije ni proizvod slučajnosti, niti ljudski evolutivni proces. Postoji neko ko vuče konce iza kulisa i zato nema slobodnog tržišta, ali nije reč o ekonomskom mehanizmu koji upravlja politikom tako da vodi društvo ka većem blagostanju, u kome bi svaka osoba bila maksimalno zadovoljena, već se lutkari koji vuku konce mešaju u život svih građana na krajnje nedemokratski i nehuman način u cilju ostvarivanja svojih isključivo lukrativnih ciljeva. Oni su moćni planetarni establišment koji dobro zna šta želi da se desi u budućnosti. Ta svetska vlada u senci, ta Trilaterala i ta Bilderberg grupa su evroatlantski monstrum koji se polako, ali sigurno izleže iz monopolarnog jajeta.

Osnovni scenario je stvaranje, u tom pozorištu lutaka u kome su marionete naši tajkuni i političari, društva izolovanih i otuđenih pojedinaca, bez samosvesti, bez ideala i bez korena. Do te masovne metamorfoze se ide kroz izuzetno precizno planiran i određen proces, a nimalo liberalan. Ništa nije slučajno, ni slobodno u globalizaciji.

Počelo je s uništavanjem primarnog sektora, odnosno poljoprivrede. Potrošačkom propagandom ubeđeni su milioni ljudi, na Zapadu, da napuste obrađivanje zemlje, da se čovek mentalno izoluje u gradovima, da živi svako za sebe i svako protiv svih. Umesto zdravog proizvodnog rada, čovek se pretvorio u gradsku bubašvabu koja juri od svog stančića do kancelarije, u depresivnog šalter činovnika banaka i osiguravajućih zavoda koji prodaju maglu ljudima. Čovek se navikava da radi posao koji mu je odvratan i da kupuje stvari koje mu nisu potrebne.

Veliki instrument neoliberalne obmane su, na tom putu, takozvana emancipacija problematičnih društvenih grupa i seksualnih kategorija, NVO za „toleranciju“ i agencije za svašta i ništa, do mere da je uništena podloga za monogamnu porodicu zasnovanu na hrišćanskim temeljima, da su etika i moral postali suvišni do te mere da se propagira čak i pedofilija. Lično zadovoljstvo se traži u potrošačkoj maniji za površnim dobrima i lažnim vrednostima koja zamenjuju ljudska osećanja i stvaraju virtuelni privid života. Takozvani multikulturalizam koji propovedaju naši političari i homologovani intelektualci zaslepljeni evropejstvom je suštinski memla potrošačke monokulture za davljenje naroda i nacionalnih karakteristika, mulj za gušenje identiteta, pašnjak za stado kojim se lako upravlja, koje se lako iskorišćava i koje nema snage da se tome odupre. Korak ka stvaranju homokretena u službi bilderberških vladara je virtuelna mreža društvenih odnosa u kojoj se stvara kartoteka svake jedinke u cilju da se upoznaju njeni ukusi, njene želje, s kim se druži, čega se boji, kakve su joj seksualne sklonosti, kakav život vodi. Ljudi olako daju preko „mreže“ podatke koje ne bi dali ni na zahtev nekog službenog organa.

Krajnji cilj je globalna kontrola svih društvenih i ekonomskih interakcija svakog pojedinca. Od manije za slobodnim tržištem stići ćemo do ukidanja slobodne volje.

Na početku ovog teksta pitali smo se šta smo to bogu skrivili, ko nas i zašto kažnjava? Šta smo skrivili ne zavisi od boga nego od nas, a ko nas i zašto kažnjava vidi se kada sagledamo neoliberalnu stvarnost koju nam nameću naši politički i ekonomski „moćnici“ – bilderberške marionete, a koju je predvideo, šezdesetih godina prošlog veka, američki univerzitetski profesor Kenet Buldin: „Može se savršeno stvoriti svet kojim upravlja nevidljiva diktatura u kojoj su, u svakom slučaju, zadržani spoljni oblici demokratske vladavine“.