Koliko vredi nemačka fasada?

Dragomir Antonić 

Nemci poručuju da dok se ne otkriju počinioci paljenja ambasade u Beogradu 2008. nema ništa od otvaranja poglavlja. A šta mi da kažemo za streljane hiljade đaka u Kragujevcu?

U Srbiji je vreme promenljivo. Kiša, negde i grad, oluje i vetrovi, zatim sunce i vrućine, pa „hajde Jovo nanovo!“. Sviko se Srbin na promene, trpi i radi, nikom se ne žali, sem međusobno kad sa drugima, koji istu muku muče, razgovara. Naučio Srbin – radnik, seljak, učitelj, lekar, vojnik, novinar, profesor – da se nosi sa svojom mukom i da je javno ne kazuje. Šta da se radi, takva mu je sudbina.

[restrictedarea]

VAŠAR I VAŠARDŽIJE Vašar o Svetom Iliji u Kniću se održao kao i svake godine. Vreme vašaru i vašardžijama nije išlo naruku, ali svi su se proroku Iliji veselili. Vašar je prilika da se ljudi sretnu, razvesele, vide, ispričaju i pretresu svetske teme. Nekako iznenada glavna tema razgovora postadoše Nemci i zahtev Nemačke da „ako se ne otkriju počinioci koji su zapalili njihovu ambasadu u Beogradu 2008. godine nema ništa od otvaranja poglavlja“. Nema evrounijaćenja ako se piromani ne otkriju, rekoše Nemci.

Vremešni domaćin čitajući navedenu vest u novinama, a rodom iz Grošnice kod Kragujevca, upita naglas: „A šta mi da kažemo za streljane hiljade đaka u Kragujevcu? Koji uslov mi Nemcima da postavimo? Da li da od Merkelove tražimo da pohapisi naslednike Krupa, Poršea, Farbena… – ima ih dosta živih – zbog razaranja i ubijanja Srba kroz ceo dvadeseti vek. Da ih pitamo jesu li kaznili one ili potomke onih koji su izdali naredbu – ubiti 100 Srba za jednog Nemca. Ili što su nas 1999. godine kao deo NATO monstruma zasipali otrovnim bombama i ubili na mostu u Varvarinu Sanju Milenković. Šta potomci Srba mogu tražiti od monstruoznih nemačkih ratnih zločina izvršenih nad njihovim očevima, majkama, braćom, sestrama, dedovima?“

Nismo slepi, vidimo da su nacisti, ustaše, handžar divizije ponovo digli glavu i spremni su da Srbe ponovo ubijaju, kolju, spaljuju ili na kolac nabijaju. Niko od briselskih mudrosera ni reč da kaže, da opomene, a kamoli da zapreti Hrvatskoj zbog poziva na linč Srba. Da opomene Nemačku zbog novih zahteva prema Srbiji. Vatikan ćuti, a Rimska kurija se smejulji. Ubiti pravoslavca, pa još Srbina, nije nikakav zločin. Izdaćemo ubicama oproštajnicu grehova i to besplatno. Platiće to neka nevladina fondacija ili fond koji je za nadoknadu oprosta grehova već formiran. Može se eventualno nekom i oprostiti ako promeni veru i naciju.

 

SKRENIMO S PUTA Nijedan zločin učinjen nad Srbima ne može se meriti sa zgradom kojoj je izgorela fasada i gde niko, Bogu hvala, nije stradao. Upaljena fasada vrednija je od miliona pobijenih Srba, uništenih gradova, spaljenih sela, zatrtih porodica i ognjišta. Ne, sve to nije važno, jer ako mi Srbi sami ne otkrijemo „krivce“, čija su nam imena i prezimena Nemci dostavili, nema nama evrounijatskog puta!

Moguće je, ako naša vlast usliši zahtev Nemaca, a ne bi bila prvina, da se na sledećoj krivini puta u srpsku propast pojavi zahtev da obesimo naše tetke! Šta će nama tetke kad u savremenom evrounijatskom svetu tetke nisu predviđene. Nema poglavlja u kome piše da su tetke sastavni deo porodice, a kad ih nema u poglavljima, zašto bih uopšte i bilo. Obesimo sve tetke ili ih se bar odreknimo, a sve zarad boljeg života koji navodno postoji u dalekom svetu. Doduše, ne kaže se gde se tačno nalazi taj svet Utopije i Hiperborejaca, ali ako briselske lelemude kažu, onda je on stvaran i negde postoji.

Krajnje je vreme da sve što se dešava oko nas i u našem komšiluku shvatimo ozbiljno. Opstanak naroda je u pitanju. Neće biti važno, ako do propasti naroda dođe, za čije vlasti se propast desila. Nije zgoreg mišljenje promeniti pravac i s puta koji u opštu propast vodi skrenuti. Pametan čovek kad se nađe u slepom sokaku, ili naleti na vododerinu koja nikud ne vodi ili pak u neku provaliju cilja, zastane i promeni pravac kretanja. Bolje skrenuti nego noge polomiti i onda nemoćan ležati pored puta ili na samom putu čekajući da neko naiđe i pomogne. Ko nam garantuje, ako i naiđe, da nas neće s puta samo gurnuti da drugima koji u propast idu ne smetamo. Ako nam i pomogne, staviće nas u kolica – bez nogu sami ne možemo hodati – na njih nalepiti reklamu nekakve humanitarne organizacije, a onda nas vodati kao nekad mečku na vašaru i svima pokazivati kako su oni, zbog kojih smo ostali bez nogu, veliki humanisti i dobročinitelji.

Uzmimo se u pamet dok još imamo zdrave noge i nešto snage. Još nije kasno da se od evrounijatskog i NATO puta odustane.

[/restrictedarea]