ZONA SUMRAKA – Đavolji advokat i doping

Piše FILIP RODIĆ

Međunarodna antidoping agencija predstavila je javnosti izveštaj kojim se, kako tvrdi, dokazuje umešanost najviših ruskih državnih struktura u sistematsko dopingovanje sportista. Osim tvrdnji, međutim, u njihovom izveštaju nema ničega. Da li treba verovati u njihovu nepristrasnost i na njihovu reč?

[restrictedarea]

Možete li da zamislite da tužilac slučaj za ubistvo izgradi na činjenici da „zna“ da je optuženi „mogao“ da počini zločin i žrtvu liši života, a da pri tome nema ni leš, ni oružje kojim je počinjen zločin, niti jednog nezavisnog svedoka? Da ima samo svedoka saradnika sa očiglednim motivom da svedoči u korist tužilaštva. Da li bi se ijedan pravnik koji drži do svog dostojanstva pojavio pred sudom i rekao da zna da je optuženi počinio ubistvo, pošto je u laboratoriji eksperimentom dokazano da pištolj može da ispali metak? Da li bi bilo koji sud na svetu (makar onom „demokratskom“) presudio o nečijoj krivici na osnovu tvrdnje tužilaštva da ima neoborive dokaze, ali da ne može i da neće da ih iznese u javnost? Da li možete da zamislite okončanje suđenja uz presudu o krivici a da optuženom nije postavljeno nijedno pitanje? Da li možete da verujete u nepristrasnost suda za koji se ispostavi da prima instrukcije od tužilaštva?
Sva ova pitanja, koliko god neverovatno zvučala, realna su i sva se odnose na izveštaj Međunarodne antidoping agencije o, kako oni to vole da kažu, „sistematskom programu dopingovanja ruskih sportista“. Ono sa čime je šef istraživačkog tima, kanadski advokat Ričard Meklaren u ponedeljak izašao u javnost i što je nazvao „izveštajem“ je, od početka do kraja, ništa više od propagandnog pamfleta kojim se bez konkretnih dokaza međunarodna javnost mora uveriti da je Rusija kriva za nešto i da za to mora da bude sankcionisana. Nama su ovakvi izveštaji dobro poznati. Suočavali smo se s njima u prošlosti u više navrata i svaki put ih je protok vremena demantovao. Od navodnog srpskog minobacačkog napada na sarajevsku pijacu Markale, za koji se činjenično ispostavilo ne samo da nije mogao doći sa srpske strane nego da je najverovatnije nameštaljka muslimanskih snaga, preko slučaja Račak koji je trajao tačno koliko je bilo potrebno da se NATO avioni napune gorivom i bombama i krenu u pravcu SRJ. Takav je slučaj i sa obaranjem malezijskog aviona iznad Ukrajine za koji su zapadni tužioci i sudije tvrdili da imaju nepobitne dokaze o ruskoj odgovornosti da bi se vremenom ispostavilo em da takvih dokaza nema, em da činjenice ukazuju da je najverovatniji krivac kijevska hunta.
Šta je, zapravo, krunski dokaz u ovom slučaju? Prema Meklarenovim rečima, stručnjaci Agencije uspeli su da sprovedu eksperiment tako što su flašice s uzorcima otvorili, zamenili uzorke, te ih ponovo zatvorili. Ovo je u rangu dokazivanja da pištolj može da ispali metak i ništa više. Na direktno pitanje na konferenciji za novinare da li on ima dokaz da su ruske vlasti isto to uradile, odgovorio je: „Ne, ali znamo da su mogli.“ Najapsurdnija u celom ovom „procesu“ je Meklarenova rečenica da rusko ministarstvo sporta ništa nije pitao u vezi sa dopingom „pošto nije imao vremena i jer je i ovako imao dovoljno dokaza“.
S druge strane, Meklaren je imao vremena da kontaktira američki i kanadski olimpijski komitet, ili da makar pročita njihova pisma upućena Međunarodnom olimpijskom komitetu – ona su pri tome procurela u javnost, a dostavljena su i članovima njegovog istražnog tima – u kojima se zahteva zabrana svim ruskim sportistima da učestvuju na predstojećoj olimpijadi u Riju.
Krunski Meklarenov svedok u ovom slučaju je bivši šef moskovske laboratorije za kontrolu dopinga Grigorij Rodčenkov, koji je pobegao iz Rusije nakon što je protiv njega tamo pokrenut krivični postupak, a utočište je našao u Los Anđelesu, gde, ponovo, vodi laboratoriju. Dobro, nemojmo a priori da sumnjamo u dobronamernost i verodostojnost čoveka begunca iz svoje zemlje da bi izbegao krivično gonjenje, ali pogledajmo šta je rekao. Prema njemu, i ruska služba bezbednosti (FSB) je učestvovala u ovom krivičnom delu, između ostalog, podmićujući strane zvaničnike. Zašto, kad je sve već znao, nije rekao i imena tih zvaničnika. Takođe, zašto Međunarodna antidoping agencija, ukoliko ima sve informacije i podatke, ne goni i te međunarodne zvaničnike, od kojih mnogi verovatno rade za ovu agenciju, nego samo ruske sportiste i to ne obazirući se na to da li su krivi ili nedužni? Stav koji je izneo Meklaren ispred „međunarodne zajednice“ po svemu sudeći je neosnovan. On tvrdi da su apsolutno sigurni u svoje navode i da imaju dokaze, ali tih dokaza nigde nema. Sve dok ih ne budu zaista predočili javnosti, cela ova afera neće biti ništa drugo do ozbiljan šamar Rusiji, ali i ostatku sveta, jer se ista nepravda sutra može desiti bilo kome.

[/restrictedarea]