Vreme opasnog življenja

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Krvava nemačka nedelja: Eksplozivna mešavina terorizma i ludila poprima planetarne razmere a stručnjaci i političari nam poručuju, obeshrabrujuće i kapitulantski, da se moramo privikavati na (svakodnevna) suočavanja sa nepredvidivim, i neizbežnim opasnostima, traumama i košmarima

Previše, zaista, svega, i istovremeno, u ovom pomahnitalom svetu. I vremenu opasnog življenja. Šok za šokom. Masakr u Nici, puč (i kontraudar) u Ankari, pa nemačka krvava nedelja – četiri atentata za sedam dana! – Vircburg (18. jul), Minhen (22. jul), Rojtlingen i Ansbah (24. jul), pa (daleki) Japan, opet stravičan masakr (25. jul). Stvarnost postaje zaista nemilosrdna. A vanredno stanje – svakodnevica.

Ima li kraja zlu koje se, pomahnitalo, ubrzava. I gotovo paničnom strahu od eksplozivne mešavine terorizma i ludila koji dobija planetarne razmere. Odgovori stručnjaka, psihologa i sociologa, pre svega, i političara, koji bi trebalo da brinu o našoj bezbednosti, deluju sumorno. S obeshrabrujućim (i kapitulantskim) porukama da sigurnosti, pune i potpune, više nema. I da se moramo privikavati na (svakodnevna) suočavanja sa nepredvidivim, i neizbežnim, opasnostima, traumama i košmarima.

[restrictedarea]

Obama „hitriji“ od Merkelove Gotovo beskrajni niz zločina, za političare različitih po (često neuhvatljivim) motivima istih, za žrtve i njihove najbliže po posledicama. Političari su, naime, s neskrivenim olakšanjem (da ne kažem i s prikrivenom i nepriličnom radošću) prihvatali da su neki od spomenutih zločina čin (psihički) poremećenih osoba, a ne terorizma, sa zastrašujućim znakom fanatičnog islama.

Činili su to pragmatični Nemci i još pragmatičniji Japanci. Preciznije: njihovi političari. Iz posve pragmatičnih (u krajnjem slučaju: sebičnih) političkih razloga. Posle masakra u Minhenu (deset žrtava, uključujući i počinioca, veći broj lakše i teže povređenih) nemačka kancelarka se tek posle punih dvadeset sati oglasila o svirepom zločinu, zaista uočljivo potresena („hitriji“ je u tome od nje bio čak, iz dalekog Vašingtona, Barak Obama): Angela Merkel je čekala da se traumatična minhenska situacija (bavarska prestonica je bila paralisana strahom i uznemirujućim glasinama) „razbistri“ i vidi da li će se zločin „knjižiti“ na njen politički konto.

Politički protivnici kancelarkine (sporne) politike kad je reč o izbeglicama, među kojima su, očekivano, najglasniji bili predstavnici desničarske i kesnofobne Alternative za Nemačku, požurili su s konstatacijom da je upravo ona, otvarajući „širom vrata“ izbeglicama (samo u prošloj godini, pre zatvaranja „balkanske rute“, u zemlju je ušlo više od milion izbeglica), „uvezla teroriste“, pa tako, indirektno (ili direktno) i kriva za tolike žrtve.

Nisu u tim optužbama na kancelarkin račun „alternativci“ bili usamljeni. Ne spominjući je direktno, poljski ministar unutrašnjih poslova Blaščak je „pročitao“ probleme kroz koje prolaze susedi: rezultat su „multi-kulti politike“ i (masovnog) prihvatanja migranata sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike „koji se (jednostavno) ne mogu integrisati u evropsko društvo“.

 

Razarajuće posledice ratnih avantura Kancelarkin „šlagvort“ da izbeglički problem treba rešavati u njegovom „izvorištu“ i uzroku, iskoristila su dva ugledna, i uticajna, nemačka politička veterana, takođe konzervativca, Peter Gauvajler (jedan od prvaka bavarske Hrišćansko-socijalne unije – CSU i poslanik Bundestaga) i Vili Vimer (nekadašnji državni sekretar u ministarstvu odbrane i poslanik Bundestaga iz redova, kancelarkine, Hrišćansko-demokratske unije – CDU), da je i sama, makar indirektno, kriva za nezaustavljivi izbeglički talas: podržavala je, tada kao vođa opozicije, srčano Bušov ratni pohod na Irak.

Ko „budnim očima“ posmatra današnji svet vidi da je to fatalno vojno angažovanje  predstavljalo uvod u međunarodnu anarhiju i dugotrajnu destabilizaciju. Ova konstatacija iz otvorenog pisma dvojice nemačkih političara počiva na nedavno objavljenim rezultatima istraživanja specijalne britanske komisije koju je vodio Džon Čilkot.

Posledice te ratne avanture se osećaju do danas. A jedna od njih je izbeglički talas miliona ljudi. Vi biste, gospođo kancelarko, da rešite uzroke izbegličke krize, a mi bismo rado da znamo kakve zaključke ste izveli iz Iračkog rata za (neka) buduća vojna angažovanja. Uz ovo (kardinalno) pitanje, potpisnici pisma sumnjaju da je kancelarka izvukla ispravne zaključke i pouke iz pogrešnog Iračkog rata u koji je htela, „da je to tada mogla“, da uvuče zemlju.

Tu sumnju zasnivaju na činjenici da je vlada nedavno usvojila „Belu knjigu o bezbednosti i budućnosti Bundesvera“, u kojoj se predviđa globalno nemačko vojno angažovanje, dok tvorci (nemačkog) ustava nisu predvideli takvu mogućnost angažovanja oružanih snaga.

 

Zašto kancelarka ćuti Glavni krivac za brzopleto uvlačenje Velike Britanije u ovaj nelegalan i razarajući rat, kako je nepobitno utvrđeno ovim istraživanjem, tadašnji premijer Toni Bler je izrazio „kajanje zbog Iraka“, dok Merkelova, kažu njeni kritičari, o tome uporno ćuti, iako je, podsećaju, u tekstu objavljenom u „Vašington postu“ i govoru u Bundestagu, srčano podržavala „ratne planove Buša, Volfovica i Ramsfelda“.

Pišemo vam, zato što se nijednom rečju niste oglasili povodom izveštaja britanske komisije, koji je izazvao svetsku pažnju, iako ste upravo vi svojevremeno nastupali kao srčani akter na strani predsednika Buša, zašto niste izrekli bar neku reč kajanja.

Autori otvorenog pisma podsećaju Merkelovu da je prilikom debate u Bundestagu (13. februara 2003) u tom kontekstu oštro kritikovala (tadašnjeg) socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera, koji je odbio da se svrsta pod Bušov ratni barjak, tvrdeći da je „na pogrešnom putu“, protiv nemačkih nacionalnih interesa.

Upravo mi Nemci, govorila je tada Merkelova, imamo obavezu da preuzmemo punu odgovornost, koja uključuje vojno učešće u operacijama za odbranu slobode i ljudskih prava, za uspostavljanje stabilnosti i bezbednosti. Hteli ste, podsećaju kancelarku potpisnici otvorenog pisma (objavio ga je „Špigl“) da uvučete Nemačku u „rat bez legitimiteta“, koji je, danas je to svima jasno, uništio stabilitet i bezbednost u regionu na duže vreme.

Šrederov ispravan potez Pokazalo se, da je upravo Šreder, koga je Merkelova oštro kritikovala tvrdeći da zemlju vodi „pogrešnim putem“, konstatuju Gauvajler i Vimer, bio jedan od malobrojnih (među zapadnim liderima) u to vreme, „na pravom putu“. Iako kritikovan, i usamljen, Šreder se, da podsetim, kao otvoreni protivnik rata u Iraku, našao u dobrom društvu: učinio je to, naime, ortački sa Vladimirom Putinom i tadašnjim francuskim predsednikom Žakom Širakom.

Užasnuta, kao uostalom i toliki Nemci, onim što se dogodilo u Minhenu, Merkelova je, rekoh, s izvesnim olakšanjem primila vest, kad se u mnoštvu krajnje protivrečnih informacija (spekulisalo se sa više „atentatora s dugim cevima“ i na raznim mestima) situacija razbistrila. I kad se, napokon, nepobitno utvrdilo da je reč o usamljenom „masovnom ubici“, koji je, pomahnitalo, ispalio više od pedeset hitaca, pre onog poslednjeg u sopstvenu glavu.

Naknadno se ispostavilo da je reč o osamnaestogodišnjaku, s nemačkim i iranskim državljanstvom, koji je rođen i odrastao u Minhenu. I da nije imao nikakve veze sa fanaticima Islamske države. Imao je, navodno, mnogo mladalačkih problema i šikaniranja, psihičkih tegoba i suicidnih pomisli. Zločin koji je počinio planirao je, opet navodno, po uzoru, i uzorku, njegovih prethodnika u tome, od onog tinejdžera koji je u bivšoj, osnovnoj, školi poubijao petnaest đaka, do sumanutog Norvežanina Andreasa Brejvika, koji je likvidirao sedamdeset i sedam sunarodnika.

Cvajg o amoku S pištoljem i rancem punim municije (ostalo je u njemu, kažu, trista neiskorišćenih metaka) krenuo je u pohod smrti, ne birajući žrtve, u omami koju psiholozi označavaju kao pomračenu mahnitost, kao amok, psihičko rastrojstvo u kojem osoba, u besu i ogorčenju, ubija nekontrolisano ljude oko sebe.

Čuveni pisac Štefan Cvajg u noveli „Amok“, kroz usta kolonijalnog lekara kaže da je to „neka vrsta ljudskog besnila… nastup bezumne i ubilačke monomanije, koji se ne može uporediti ni sa kakvim trovanjem alkoholom… Iz lekarskog iskustva sa Malajcima, iako nikad nije mogao „otkriti tu strašnu tajnu“, pamti slučajeve kad čovek, „sasvim običan, dobroćudan čovek, pije svoj napitak i sedi, tako otupeo, ravnodušan, malaksao i odjednom skoči, dohvati nož, istrči n ulicu, trči pravo, neprestano pravo, ne znajući kuda.

I na sve što mu se ispreči na putu, bilo čovek ili zver, on kidiše svojim bodežom i opijen mirisom krvi još više se raspali. U trčanju, pena mu udari na usta, urla kao da je sišao s uma, ali on trči i dalje ne osvrćući se ni levo ni desno, trči samo pravo, uz prodorne krike, tom užasnom pravom linijom.

Seljaci znaju da nema te sile koja može da zaustavi pobesnelog i kad ga spaze da dolazi, unapred opominju i viču: amok, amok, amok. Pred njim se sve živo sklanja, ali on ništa ne čuje i ne vidi, obara pred sobom sve na šta naiđe, sve dok ga neko ne ubije, kao besno pseto ili dok sam zapenušan ne padne…

Iako je masakr u Minhenu „otpisan“ na račun, za političare olakšavajućeg, „amoka“, sa Ansbahom to nije bio slučaj. Tamo je, takođe gnevni, Sirijac, očigledno besan što mu je odbijen zahtev za dobijanje političkog azila – posle dve godine izbegličkog boravka u Nemačkoj upravo je trebalo da bude „isporučen“ Bugarskoj, gde je prvi put kročio na „tle Evropske unije“ – aktivirao priručno sklepanu bombu, pred ulazom na muzički festival, gde se nalazilo nekoliko hiljada uglavnom mladih ljudi. Tom prilikom ubio je sebe i ranio petnaest (uvek u ovakvim slučajevima nedužnih) osoba.

Bilo je to „dovoljno“ da se povodom „krvave nedelje“ – jedan zločin podstiče, kao okidač, potencijalne počinioce, koji procene da je došao trenutak da učine ono što su naumili – iznova rasplamsaju rasprave o vladinoj izbegličkoj politici, zapravo o politici Angele Merkel, koje su, s (privremenim) gašenjem „balkanske rute“, bile osetno splasnule.

[/restrictedarea]