Sve je isto i još gore!

„Igra prestola“ – kraj šeste sezone

Piše Vladislav Panov

Rekordni budžet dodeljen šestoj sezoni svetskog televizijskog fenomena broj jedan, serije „Igra prestola“, omogućio je raskošni mizanscen brutalnom, dekadentnom, pa i otvoreno izopačenom sadržaju (ogromnih) socijalno-političkih ambicija i krajnje sumnjivih namera. Publika je uzvratila sa čak sedamsto hiljada čistih desetki prilikom merenja njenog kvaliteta!

I na kraju nedavno širom planete oduševljeno ispraćene šeste sezone hit serije HBO-a „Igra prestola“ ostalo je sve isto, mada, i „potpuno drugačije“ (mnogo strašnije i gore). Razvlačenje sadržaja, krvoločni obračuni ono malo preostalih važnih likova ove serije, te dalje odlaganje „konačnih obračuna“ koje publika beznadno, u stalno potenciranoj najavi, godinama iščekuje, promocija zla, pohlepe i surovosti, insistiranje na posebnoj vrsti nemaštovite ili, preciznije, pozajmljene maštovitosti koja je u sebi izmešala sve što je trenutno od populacije željeno, postavili su scenu za sigurno najiščekivanije i biće tako najgledanije finale neke serije u istoriji TV zabave, a koje nas očekuje u narednoj godini. Ovogodišnja doza „Igre prestola“ je tako zapretila da bude čak i nešto oduševljenije primljena od sada već brojno prisutnih zaštitnika kultnog oreola ove serije, najpre onih u sajber-svetu. U svetskoj mreži kompjuterski povezanih zaljubljenika ove serije kao da vlada obaveza davanja superlativa svakoj epizodi, zapravo svemu što ima veze sa „Igrom prestola“.

[restrictedarea]

I DALJE PRISUTNI DEMONSKI DUH Na najposećenijoj i jednoj od najuglednijih filmskih baza na internetu (IMDB), „Igra prestola“ je osvojila preko sedamsto hiljada čistih desetki! Glasalo je, inače, rekordnih preko milion gledalaca ove serije sa prosečnom ocenom od devet i po. Dakle, fenomen je ispoštovan. Ova ga serija iz nekog razloga poseduje još od prvih emitovanih epizoda pre pet godina. Ekranizovano bestseler štivo skoro sedamdesetogodišnjeg američkog pisca Džordža Rejmonda Martina kao magnet je osvojilo mnoštvo televizijske publike nezasitnog apetita za ekstremnim prizorima nasilja, seksa, okrutnostima svih vrsta, intenziteta i nivoa. Taj trend je nastavljen i u šestoj sezoni iako je ona prvi put izvan literarne podrške Martina, koji nije uspeo da na vreme nastavi svoju čuvenu sagu, ali je ostao u igri kao jedan od glavnih producenata serije.

Priča, dakle, možda nije i njegova, ali je isti dekadentni, krvavi i demonski duh kojim je obojio svoje životno delo i dalje i te kako dominantno tu. Teško da je publika primetila razliku, ako je uopšte i ima. Jer ovo je još uvek takozvana epska fantastika sa bezobrazno prekopiranom dramaturgijom filmova i serija koji se bave tumačenjem i ekranizovanjem materijala sasvim bliskih zvaničnim istorijskim faktima i ličnostima od kojih su direktna preuzimanja prepoznatljiva iz britanske istorije i plejade psihopata s tronova rimske imperije. Kao mešavina kopije istine i domaštavanja neophodnih detalja kako bi serija izgledala „stvarnije“ u potocima krvi, ubijanju, sadističkim ludacima koji tamane sve oko sebe, spletkama i zverskim obračunima zarad vlasti, „Igra prestola“ jednostavno nema premca iako je baš u kombinacija pomenutih „vrlina“, tako dragih u tom smeru dobro dresirane publike, tek fotokopirana varijanta brojnih drugih ponuda ovog ogranka televizijske zabave miliona. I to ne samo američke.

Šta je, uostalom, donela ova šesta sezona? Ko još uvek prati sudbine brojnih likova „Igre prestola“ prilazak pomenutom konačnom obračunu svih obračuna, koji se nagoveštava skoro od prve epizode, dakle čeka se već godinama, ističe kao glavni adut ovogodišnjeg „fiksa“ u dozi serije žedno i žudno tražene od strane milionskih pobornika. Dobijeno je, međutim, a svakako nije traženo, mnoštvo dosadnih aluzija, metafora, pa i sasvim otvorenih komentara aktuelnih vojnopolitičkih pregrupisavanja najpre u američkoj političkoj tekućoj realnosti. Nagoveštaji, pa i sasvim jasne nijanse preuzete iz stvarnog sveta, ali i, povratno, one koje se upućuju u njega od strane arogantnih autora „Igre prestola“, sve je to u bogatom rastvoru u sadržaju nedavno minule sezone ove serije. Neki čak videše i političke vezivne niti izmaštane za potrebe serije sa stvarnim svetom uoči velikih promena koje se najavljuju ili već na raznim stranama trpe, a koje bi trebalo da kulminiraju posle izbora. Drugi, opet, smatraju da je ovako izdašno ocenjivanje epizoda ove serije delom posledica vizionarskog duha njenih autora. I dok su neke serije, pa i filmovi, pre „Igra prestola“ postavili neophodne uslove za tolerisanje ulaska crnoputog predsednika u Belu kuću, sada se slično prosvetljena aktivnost „Igre prestola“ ceni kada je reč o navodnom naprednom isticanju vrhunski političkih umeća od strane žena.

IGRA POLOVA Žene su u „Igri prestola“ predstavljene na izvesno vrlo ružan način, ali ujedno i realističan, posebno ukoliko se prihvati decenijama prisutan i pompezno razvijan odnos prema ženama kao polazištu i ishodištu jednako svih pozitivnih i istovremeno negativnih delanja „mužjaka“ s kojim one žive ili makar dolaze u kontakt. Ta je igra polova po aršinima savremenog principa sveopšte jednakosti u svemu i prema svakome, dakako, i u beskrajnom zlu, detalj koji je presudio u korist serije. Otuda je inače šokantno brutalno nasilje u kadrovima serije od prve epizode, tek nužna, usputna i ne mnogo kritikovana pokretačka sila prema novim rekordima gledanosti. Publici se nudi nadgrađeni prisutni koncept žene koja je ne samo muški neustrašiva, muževno borbena i beskrupulozna, već je i doterano dominantna sa svojim tradicionalnim osobinama – kao dovitljiva, spletkama sklona, superiorna manipulatorka. U stotinama likova ove serije, razume se, nema nikog ko je makar blizu čistom pozitivcu. Posebno kada je reč o protagonistima ženskog roda. Iako su nove ikone među svetskim političkim liderima iz našeg sveta žene, u ovoj su seriji one odavno izvojevale pobedu u borbi polova, a onda su taj trijumf iskoristile da budu uzvišeno zle. Ko je na koga uticao ili ga inspirisao možda i nije toliko važno. Svakako su Martin i njegovi saradnici pronašli štof za svoje pisanje „preko leđa“ savremenih osoba. Nije potrebno mnogo pa da se u ključnim antijunakinjama ove serije pronađu brojni dokazi u tom smislu i sasvim jasna prepoznavanja, pa i poistovećivanja. Tačerizam, izmešan sa aktuelnim merkelizmom, odnosno uzvišenim borbenim vrlinama ženskog ogranka klintonizma, dakle s podstrecima iz brutalnosti stvarne, današnje, igre prestola i s obe strane okeana i političke moći. Posebno je to vidljivo u upravo završenoj sezoni s obzirom na to da su ženski likovi u ovoj etapi „Igre prestola“ bili dominantno u centru pažnje, odnosno dominantno u pričama. Da li je to, recimo, uzvišeno zla Sersej ili „mama zmaj“ Deneris (zanimljivo, u njoj su mnogi najlakše pronalazili paralele sa Hilari Klinton) koja surovo uz pomoć svojih zmajeva (dronovi?) tamani neprijatelje i čisti nazadne, nedemokratske države od zatucanosti tako što se bori za jednakost, pravdu i slobodu. Dakako samo onih koji se razumeju u njeno poimanje svetske pravde i selektivne jednakosti. A tu je u potpuno zlo preobraćena Arija Stark koja zadovoljava obaveznu prisutnosti predstavnika mlađih naraštaja i to tako što se doslovno „prosvetlila“ zlom, kao i još mlađa Ledi Mormon koju su opravdano sarkastično neki prihvatili kao derle kraljicu Imperije Zla.

 

MOZAIK SODOME I GOMORE S REKORDNIM BUDŽETOM

I ne treba se brinuti da su autori zaboravili kojim se nijansama toniraju likovi „Igre prestola“. Oni su i dalje čvrsti, surovi, bezbožni, dekadentni, ogrezli u pohlepi za vlašću, gramzivi i do neshvatljivosti surovi jedni prema drugima. Tako smo kroz ovu sezonu videli kako se ubijaju i deca, ali i kako deca ubijaju! Videli smo dalju promociju sektaških tendencija, čak i hristovsko oživljavanje mrtvog junaka, te i dalje, dublje i sveobuhvatnije korišćenje istorijsko-socijalnih pozajmica iz proživljene, da tako kažemo, realne istorije. I ranije pominjanja autorova fasciniranost principima makijavelizma, darvinizma i nihilizma u pojedinim su epizodama ove sezone ne samo obilno prisutni i za razvoj radnje značajni već su do te mere iskarikirani i komercijalizovani, brutalno iščupani iz originalnog konteksta, da su dovedeni do apsurda. Incest, seksualne devijacije i izopačenosti svih vrsta popunjavaju ovaj mozaik Sodome i Gomore koji je ove sezone dobio rekordni budžet od čak deset miliona dolara po epizodi! Da brutalnost i dekadentnost izgledaju još privlačnije.

 

[/restrictedarea]