„Poslednji Tango“ Tonija Blera

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Izveštaj Džona Čilkota o stvarnim i fiktivnim razlozima koji su Toniju Bleru poslužili kao platforma za rat u Iraku nije mogao na jasnom engleskom jeziku da speluje zločin. Englezi vole da kažu da je gavran, što ga više pereš – sve je crnji

Bivši predsednik vlade Velike Britanije Toni Bler nalazi se pred isključenjem iz foruma specijalnih savetnika britanskog suverena, usled svepartijskog raspoloženja među poslanicima britanske skupštine da se proglasi krivim za „prezir prema Parlamentu“, a u vezi rata u Iraku. Predstavku o isključenju iz takozvanog „Privi saveta“ u kome sede visoke titule Kraljevine podneo je konzervativni prvak Dejvid Dejvis sa optužbom da je Bler „obmanuo Parlament“ u debati u kojoj je tražio podršku za invaziju na Irak (2003) i svrgavanje predsednika Sadama Huseina.

[restrictedarea]

MANIKIRANJE BRUTALNE NEISTINE Zvanični zahtev o isključenju Blera iz saveta britanskih velikana naći će se pred Parlamentom pre odlaska na letnji odmor. U nastupu punom glumljenih emocija, Toni Bler je prošle sedmice sazvao u Londonu konferenciju za novinare, samo nekoliko sati po objavljivanju dugo odlaganog raporta ser Džon Čilkota o stvarnim i fiktivnim razlozima koji su Toniju Bleru poslužili kao platforma za rat u Iraku (2003). U Čilkotovom izveštaju kaže se, međutim, da je Bler poveo Britaniju u rat „pre nego što je iscrpeo sve mirovne opcije“, te da je invazija na Irak bila bazirana na „šupljim“ obaveštajnim podacima i na „sumnjivoj političkoj proceni“. Navodno Sadamovo oružje za masovno razaranje predstavljano je kao činjenica „koja do danas nije potvrđena“. Ovo je centralna tačka izveštaja koji je, posle više godina otezanja, redigovanja i dopisivanja u političkoj kuhinji, sam po sebi leksička egzibicija iz priče o zločinu bez kazne. „Zločincu“ Toniju Bleru pripisuje se, istina, da je, zajedno sa Amerikancima, izvršio vojnu agresiju na jednu suverenu zemlju, sa dramatičnim posledicama koje i danas traju, ali je ceo tekst „spinovan“ i relativizovan do granice neizvesnosti da li će se krivac naći pred redovnim sudom.

Toni Bler se, odmah po objavljivanju Čilkotovog višetomnog izveštaja, pojavio pred TV kamerama da još jednom pokuša da hipnotizuje britansku javnost: „Molim vas samo da ne pomislite kako sam vas obmanuo, bio nečastan ili imao neke skrivene namere“!

I ova visokoemotivna „iskrenost“ bila je još jedno tipično blerističko manikiranje brutalne neistine. U toku podužeg izliva „iskrenosti“ Bler je više puta pozvao Britance da pre nego što presude dobro razmisle kakav bi ih užas zadesio da On, zajedno sa Amerikom, nije okupirao Irak, smaknuo Sadama Huseina i ratosiljao čovečanstvo preteće kataklizme…

U više od dva miliona reči, na osnovu stotina hiljada dokumenata Čilkot krivi, pa odmah pere Blera od zločina. Bilo je greške, ali „greška“ nas je spasla od moguće katastrofe globalnih razmera. I ko zna koliko bi ljudskih života bilo izgubljeno, a koliko ruševina ostalo iza oružja masovnog razaranja kojeg nije bilo.

LAŽ U PET TAČAKA Toni Bler je ovaj Čilkotov dar u vidu pretpostavljene apokalipse odmah prihvatio i majstorski koristio pred kamerama: „ponizno“ priznaje grešku koje, eto, ni po Čilkotovoj istrazi nije bilo. Što se njega tiče, odluku o napadu na Irak doneo je u plemenitoj, „dobroj nameri“. Ignorišući 150 hiljada mrtvih, razorenu zemlju u haosu građanskog rata koji je pokrenula spoljna invazija, i sukobe koji danas potresaju celi Bliski istok, Toni Bler „stoički“ izbegava da ponese krivicu; ne pokazuje trunku griže savesti zbog žrtava koje nosi na duši, nego makijavelistički hladno proglašava iračku tragediju i potpuni promašaj intervencije kao istorijsku neophodnost sa visokim civilizacijskim motivima, volterovski humanu priču čiji je nastavak, „nažalost“, bio loše isplaniran, pa otuda, izričit je Bler, ovaj haos  u Iraku, Siriji, Jemenu, Libiji…

Ali to nije Blerova greška nego izvođača radova posle savezničkog vojnog udara i vešanja Sadama Huseina.

Čilkotov izveštaj odiše naporom da se krivica za zločin distribuira, relativizuje i zabašuri.

Ostaje da se vidi da li je to sve bilo poziv i „šlagvort“ Bleru da „još uvek misli“ da je napad na Irak „bio opravdan“. Istina, bio je, kaže, opravdan „na osnovu činjenica koje su mu predočile britanske obaveštajne službe“. Ergo, rat i okupacija Iraka bili su „opravdan“ čin sa masovnom kolateralnom štetom za koju „komandant parade“ nije kriv, niti se danas tako oseća.

Lord Preskot, Blerov potpredsednik vlade u vreme udara na Irak, izjavljuje „post mortem“ da je invazija „nezakonita“ sa njegove tačke gledišta i, pa makar i posle trinaest godina, šalje „duboko izvinjenje“ porodicama (uzaludno) izginulih britanskih vojnika.

Jedan od prvaka Konzervativne partije Dejvid Dejvis skreće pažnju da Čilkotova istraga nije imala u nadležnosti da li je Bler lagao Parlament kada je lobirao za rat u Iraku, „ali ako retrospektivno pogledamo tok debate pred invaziju, vidimo da je Bler lagao Parlament u najmanje pet tačaka: tri koje se tiču (nepostojećeg) Sadamovog oružja za masovno razaranje; a zatim kako je organizovao glasanje na tu temu u Savetu bezbednosti OUN i, na kraju, u kojoj je meri sve to (nepostojeće) oružje masovnog razaranja predstavljalo stvarnu opasnost po Britaniju i SAD“.

Dejvis je prošle sedmice u tok-šou Endrua Mara na „Bi-Bi-Siju“ izjavio da je jedna od ovih pet laži u Parlamentu mogla da se omakne Bleru, dok je njih pet odjednom ipak previše.

Dugo očekivani Čilkotov izveštaj, ispao je, rašireno je mišljenje na Temzi, svojevrsno suđenje Toniju Bleru, ali, manje-više, bez presude. Parlament bi trebalo sada da iznese svoj stav posle koga bi sud, po Dejvisovom mišljenju, trebalo da uzme stvar u svoje ruke.

FELDMARŠAL VASIONE U međuvremenu porodice britanskih vojnika poginulih u iračkom ratu pokrenule su sudsku tužbu protiv Blera. Tuže ga da je, pokretanjem nelegalnog rata, kriv za smrt njihove dece. Na vladi je sada da, bar kao gest saučestvovanja, najpre liši Tonija Blera članstva u prestižnom Kraljičinom savetu. Svojevremeno je lord Profjumo izgubio mesto u tom savetu samo zato što je lagao Parlament o politički osetljivoj ljubavnoj aferi sa Kristinom Kiler za koju se znalo da je u „dobrim odnosima“ sa nekim stranim diplomatama u Londonu. Afera je bila skandal sa političkom pozadinom, ali miljama daleko od ove priče u kojoj je Toni Bler, zarad  napoleonske megalomanije, poslao u smrt 150 hiljada duša, a ojadio milione drugih… Toni Bler je, kako stoji u jednom komentaru, nošen bolesnom ambicijom da postane „feldmaršal vasione“, dejstvovao na osnovu opskurne filozofeme da nikada ne treba propustiti priliku koju nam pruža jedna „dobra kriza“ kakav je bio slučaj Iraka.

U razvoju koji se retko ponavlja na britanskoj političkoj sceni, lider Laburističke partije Džeremi Korbin, inače žestoki protivnik rata u Iraku, odmah je signalizirao da će podržati  inicijativu političkog protivnika, konzervativca Dejvida Dejvisa da se iduće nedelje Blerov slučaj iznese na dnevni red pred Donji dom britanskog parlamenta. U intervjuu za „Bi-Bi-Si“ on kaže da „Parlament mora da se obračuna s Tonijem Blerom i svima koji su nas poveli u taj rat“. Istovremeno, Korbin se u ime svoje stranke izvinjava žrtvama Blerove agresije, označavajući irački rat kao „mrlju“ na Laburističkoj partiji. I da ne bi ostalo nikakve dileme o ambisu koji današnje laburiste pod Korbinom deli od laburista pod Blerom, Korbin oglašava da će u ovoj aferi „stajati uz ožalošćene porodice“ žrtava Blerovog rata, koje sada podižu sudsku tužbu i optužuju Blera da je kriv za pokretanje rata, zajedno sa prekomorskim saveznikom SAD.

PONUDA JE PALA Izveštaj Džona Čilkota, ma koliko pokušavao da Blera poštedi anateme, potrošio je 2,3 miliona reči da bi, na kraju, ipak morao da ustanovi kako je rat u Iraku bio „sumnjivog legaliteta“. Međutim, Blera ne imenuje kao krivca jer, nota bene, procena o legalnosti vojne agresije na Irak „nije u nadležnosti ovog suda“.

Čilkotov izveštaj, istina, kritikuje Blerovu ulogu u američko-britanskoj invaziji na Irak, no, još jedna farsa, Međunarodni krivični sud paralelno je već signalizirao da Blera neće goniti zbog ratnih zločina počinjenih u toku invazije i posle nje, budući da sud razmatra samo eventualni zločin agresije, a ne i njene posledice. Ali kada bi se to sve i desilo, eventualna presuda ne bi mogla da se izvrši retroaktivno. Ovo bi trebalo da znači da Toni Bler može da malo odahne – čak i da mu se dokaže krv na rukama.

Poruka je primljena i Toni Bler odmah ustaje iz političkog „mrtvačkog sanduka“ i, umesto da se „zakaluđeri“, javno se nudi  Britancima da ih povede u novu avanturu – u razvod braka sa Evropskom unijom, posle odluke Britanaca na referendumu od 23. juna da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti ovu zajednicu. Nudi se Bler da sa Briselom dogovori najbolji aranžman raskida i pored toga što je zakleti pristalica EU i svojevremeni (neuspešni) kandidat za njenog predsednika.

Pregovarački proces o raskidu sa Briselom biće dug, težak i kompleksan, a to može uspešno da privede kraju samo „odrastao političar“ kakav je On, Toni Bler. Samo On će da tako istorijski značajan nacionalni poduhvat vodi „mirno, zrelo, bez gorčine i ostrašćenosti“ (Bler u londonskom „Dejli telegrafu“). Upravo je On osoba za tako ambiciozan posao; samo nije do kraja otvorio karte i izašao sa fakturom – koliko to košta u milionima dolara. Ali ponuda je pala; svejedno što Bleru odavano ne duvaju vetrovi pogodni njegovim jedrima. U Parlamentu mu se priprema politička presuda za žrtve i mizeriju koje je prouzrokovao udruživanjem sa američkim intervencionistima u ratu na Irak. Taj zločin ni Džon Čilkot nije mogao da u vestminsterskoj kuhinji, na jasnom engleskom jeziku, speluje kao zločin, a Blera imenuje za zločinca. Englezi vole da kažu da je gavran, što ga više pereš – sve je crnji.

[/restrictedarea]