Kako poniziti domaćine

Posle Palićkog filmskog festivala

Piše Vladislav Panov

Neprijatno preovlađujuće ignorisanje laureata da se pojave pred ovdašnjom publikom u momentu uručenja nagrada zajednički je „sadržalac“ ovogodišnjeg izdanja Palićkog filmskog festivala, podjednako koliko su to (iz perspektive ispred kamere i iza nje, odnosno u sadržaju filmova) melanholija, tužno lice otuđenosti ljudi u savremenom svetu i nastojanje da se takva stanja objasne i prevaziđu

I dvadeset treće izdanje Festivala evropskog filma Palić je završeno. Na ovako malom tržištu, ako se tako uopšte može nazvati ovo naše, na prilično „načičkanoj“ mapi filmskih smotri, festivala i okupljanja koja se dešavaju tokom jedne kalendarske godine, „Palić“ je uspeo da se izbori za identitet, čak i za izvestan značaj, te da na toj mapi preuzme jedno od vodećih mesta. I dok je donedavno beogradskom FEST-u bilo nezamislivo da deli nagrade, na čemu su njegovi organizatori i tvorci decenijama insistirali, procena da priznanja valja izostaviti nije se ponovila na Paliću. Tokom godina nagrade ovog festivala donekle su uspele da dobiju na značaju, posebno kada je reč o domaćim ostvarenjima – tako su prevazišla provincijske okvire. Dobra stvar i za festival, koji apostrofira svoj internacionalni karakter i program. Naravno i žiri. Ove godine su ga činili režiseri Stefan Arsenijević, Nemica Mihaela Kezele, Jesim Ustaoglu (Turska), producent Rina Sildos (Estonija) i glumica Aiste Diržiute (Litvanija). Dakle, preovlađujuće ženska ekipa, iz takođe preovlađujuće manje značajnih kinematografija Evrope.

[restrictedarea]

„POPRAVLJANJE“ KANA Na prvi pogled deluje kao najzanimljivija odluka ovog žirija da za najbolji film proglasi delo nemačke autorke Maren Ade „Toni Erdman“. Iz više razloga je neobičan ovaj laureat ovogodišnjeg palićkog „Zlatnog tornja“. Već činjenica da je delo žene i da dolazi iz Nemačke (uticaj sastava žirija je nemoguće zanemariti) dovoljna je da odmah skrene pažnju. Za neke na najpozitivniji mogući način, čak i bez gledanja. Za većinu, međutim, gledalaca ovog dvoipočasovnog filma njegovo isticanje u prvi plan je najblaže rečeno iznenađujuće. Na ovogodišnjem Kanskom festivalu, recimo, na kome je inače doživeo premijeru, ovaj film je potpuno ignorisan. I pored niza pozitivnih kritika koje su ga dovele do statusa „sigurnog pobednika“, nagrade su ga zaobišle. Nije se izgleda dopao jedino članovima žirija. Njegov bogati i berićetni festivalski život koji mu je prognoziran, eto, materijalizovao se baš kod nas, na Paliću. Dalje, tema ovog filma je takođe interesantna i za ovogodišnju palićku smotru filmova je na izvestan način sadržajni lajtmotiv. Moglo bi se reći i da je u najopštijim crtama najmanji tematski zajednički sadržalac programa ovogodišnjeg festivala. Jer kroz pomenutu obilnost materijala koji čini njegov sadržaj plasirana je priča o vrlo neobičnom odnosu oca i ćerke, u polukomičnom maniru, ali nikako neozbiljnom. Naprotiv, njihova je borba za prepoznavanje vrednosti uz pomoć kojih bi se konačno zbližili veoma ozbiljna i izrazita u svim modernim kulturama i socijalnim sredinama. A pomenuti lajtmotiv čini obilna melanholija, povremeno i, da tako kažemo, dramatične dubine u elegičnosti, a sve kao posledica neizlečive i sveobuhvatne otuđenosti savremenih žitelja takozvanog naprednog sveta. To su detalji većine filmova ne samo onih nagrađenih već i ostalih u programu. Proglašenje ovog filma za pobednika mora da izaziva razočaravajuće raspoloženje makar kod organizatora i žirija, jer je autorka pred publiku poslala svoju saradnicu da priznanje primi. Obrazloženje? Pa, režiserka je bila zauzeta promotivnim obavezama pošto joj film upravo kreće u evropsku distribuciju! Primanje nagrada, dakle, na ovako „značajnom“ festivalu ne spada u promotivne delatnosti i obaveze. Toliko o onoj gore pomenutoj mapi i pozicioniranju ovog festivala van granica naše zemlje.

Isto se može reći i za Rumuna Kristijana Munđijua, počašćenog „Palićkim tornjem“ kao najbolji režiser (za svoje delo „Matura“ kojim se nametnuo kao socijalno-porodični komentator savremenog trenutka u svojoj zemlji kroz prizmu odnosa roditelja i dece). I on je imao preča posla kada je valjalo primiti nagradu, a zahvalio je uz pomoć video-poruke u kojoj je pokušao da priznanje učini značajnijim. Ipak ostao je dužan ozbiljnije i uverljivije opservacije na tu temu od one da nagrade privlače publiku u bioskope i da su autorima veoma znače. Ovaj je naš festival, dakle, sasvim neozbiljno shvaćen i otuda je vređan i ignorisan od svojih inostranih gostiju i laureata. Te podsticajne nagrade, kako reče Munđiju, ove godine su dospele i u ruke u trapavo smišljenim kategorijama „specijalnih priznanja“ od kojih je jedno predato producentu filma „Dnevnik mašinovođe“ Miloša Radovića (šta bi sa njim?) koji se postarao da nam istakne kako se „nevine masovne ubice“ (niko drugi do mašinovođe pošto statistički svako tokom radnog veka prosečno usmrti između petnaest i dvadeset ljudi koji kod nas, eto, još nisu naučili da bezbedno prelaze prugu!) kotiraju i kako preživljavaju u ovoj zemlji u ovom vremenu. Film će tako sa ovom podsticajnom „specijalnom nagradom“ u septembru krenuti u srpske bioskope. Palićki je festival, uz ponovljenih nekoliko propratnih programa u okviru kojih su takođe deljene svakojake nagrade, od ove godine ponudio i programsku celinu nazvanu „Oči u oči“, zamišljenu pomalo naivno kao festivalski ogranak gde mladi ljubitelji filma nagrađuju ostvarenja koja bave temama bliskim najpre njihovom uzrastu.

ŽELJE VEĆE OD MOGUĆNOSTI Može se na kraju reći da je ovo i dalje festival koji želi mnogo više nego što može, da je otvoren, gostoljubiv i naivan baš kao što su i mnogi među nama ponositi što su otvorenog duha i srca prema svima, makar nekome delovali i kao naivni. Da je, uostalom, i provincijski, i to u boljem smislu te reči, i da njegovu svrhu postojanja, odnosno vrednosni karakter treba prevashodno promatrati iz te lokalne perspektive. To što nagrade ne primaju laureati ipak je najpre njihova sramota, iako deluje, samim tim delimično i stoji, da je to organizatorski propust. Nekoliko dana zabave uz kvalitetnije evropske filmove i nekoliko domaćih premijera, bolje reći pretpremijera, ponavljajući je učinak dosadašnje istorije ovog festivala smeštenog u privlačnu turističku destinaciju za ljubitelje prirode.

[/restrictedarea]

foto: www.palicfilmfestival.com