Kako je ubijen Lovac na jelene

Odlazak Majkla Ćimina (1939–2016)

Piše Vladislav Panov

Majkl Ćimino, autor čuvenog epskog antiratnog spektakla „Lovac na jelene“, umro je nedavno u Los Anđelesu ostavivši iza sebe upečatljiv doprinos ne samo američkoj kinematografiji već i borbi protiv socijalne nepravde koja je bila lajtmotiv svih, na nesreću po film i zasigurno publiku, malobrojnih dela ovog u svakom pogledu kontroverznog stvaraoca

Drugi jul bio je poslednji dan u životu slavnog holivudskog sineaste, oskarovca Majkla Ćimina, koji je pronađen mrtav u svojoj kući u Los Anđelesu. Uzrok smrti, barem ne dok smo ovo pisali, nije bio objavljen. Majkl Ćimino je umro u sedamset sedmoj godini. Pripadao je, dakle, starijoj generaciji filmskih autora, onoj koja je ponikla i najbolje od sebe dala tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Bio je doslovno dokaz jedne od holivudskih izreka koja otprilike glasi da tamo u najboljem slučaju možete da očekujete desetak godina uspeha. A on ih je imao i manje. Majkl Ćimino je i pored toga što je bio kompletan autor, dakle i pisac i egzekutor iza kamere, pa i producent, ostavio malo dela iza sebe. Ipak, nekoliko njih zauzimaju važno mesto u istoriji američke kinematografije i smatraju se klasicima. U toku tog svog britkog i brzo usahlog vrhunski nadahnutog stvaralačkog perioda Ćimino je uspeo da dotakne zvezde, ali i da odmah kao oholi Ikar doživi sunovrat, iz kog se nikada nije izvukao. Njegovo je vreme proletelo sa istekom osamdesetih godina prošlog veka. I to ne samo kada je reč o uspešnim poduhvatima nego i uopšte. Jednostavno ga više nije bilo. Međutim, i ta po broju skromna zaostavština bila je sasvim dovoljna da ovaj Njujorčanin zauvek ostane upamćen i od mnogih cenjen i hvaljen kao jedan od najtalentovanijih i u svojoj generacije i uopšte. Ta neprestana igra sudbine koja ga je vrlo žustro i bez milosti bacala s kraja na kraj uspeha i poraza, hvalospeva i osporavanja, sreće i nesreće, pratila ga je čitavog života. Može se reći da je upravo tako ambivalentna narav njegove sudbine ključna odrednica života i rada Ćimina. I profesionalno i privatno postojanje ovog umetnika bilo je protkano izrazitim oprečnostima.

[restrictedarea]

Usud koji ga je stvorio i uništio

To je, recimo, išlo dotle da se nije znalo ni kada je rođen. Po nekim, navodno „zvaničnijim“ izvorima, svakako onih koji se trude da budu ozbiljni, Ćimino je rođen 1939. godine. Po drugima čak i do pet godina kasnije. Tokom njegovog života skrovite privatnosti i kontroverznih odnosa sa okolinom, neki su dovodili u pitanje čak i njegov pol. Osim toga, kao i podrazumevajućih sumnji u seksualnu orijentaciju koja ide uz dilemu o polnom statusu ovog čoveka, išla je i priča o homoseksualnim sklonostima do granica izrazite, pa i ekstremne perverznosti. Jedno je sigurno, nikada se nije ženio. Živeo je veoma povučeno i o svojoj privatnosti nije davao izjave. One koje su mu pripisivane je u retkim osvrtima takve vrste uglavnom opovrgavao. Bio je višeslojna, talentovana, oprečna, vrlo povučena, može se reći i misteriozna ličnost, kažu, naprasitog karaktera. Ali osim pomenutog talenta, jedinog važnog sastojka ove komplikovane osobe koji mu niko nije osporavao, vrlo je značajno i to da je pripadao filmskim stvaraocima koji ni po koju cenu nisu pravili kompromise i svoju su sklonost prema naprednijem razmišljanju i delanju uspevali da pretoče u film bez obzira na materijalnu i svaku drugu cenu. Samo se na taj način stvaraju velika dela. U Ćiminovom opusu postoje bar dva naslova koji se s pravom mogu svrstati u remek-dela. I, zanimljivo, ta dva naslova su ga odredila i u pozitivnom i u krajnje negativnom smislu. Bili su njegov trijumf i usud, početak i kraj, vrhunski uspeh i potpuni krah.

„Lovac na jelene“

Njegovo drugo ime i prezime je, da tako kažemo, čuvena vijetnamska epopeja „Lovac na jelene“. Film koji je započeo i zauvek etiketirao eru takozvanih otrežnjenja od zablude vijetnamskog ratnog fijaska Sjedinjenih Država. Ćimino je ovim filmom pokrenuo specifični podžanr ratnog američkog filma, koji je potom dobio priloge od gotovo svakog značajnog američkog sineaste i to u višedecenijskom stvaralačkom rasponu, a inicirao je i posebnu struju nižerazrednog produkcijskog značaja koja je stvorila u tom svom jeftinom segmentu opet sasvim poseban ogranak ratno-akcionog žanra, kvantitativno veoma bogatog. Nije preterano ako se kaže da je ogromni umetnički, pa i materijalni, uspeh „Lovca na jelene“ pokrenuo sve pomenuto i još pride niz drugih posledičnih zbivanja u američkom filmu posebno tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, čak i do današnjih dana u kojima prisustvujemo novom talasu ratno-akcionih filmova na drugoj pozornici „ratnog teatra“, ali sa istim likovima od američkog sna potpuno rasanjenih junaka koji više nemaju nikakvih iluzija da su od sistema zloupotrebljeni i prevareni. Upravo je takve likove Ćimino gajio u svojim scenarijima i filmovima. Bio je izuzetno sklon opisivanju tog duševnog sloma i razočaranja u iluziju savršenog sveta koji se brani besmislenim nasiljem nad sobom i nad drugima. „Lovac na jelene“, koji je od devet nominacija za Oskara 1979. godine osvojio pet, a samom Ćiminu doneo ovo priznanje u kategoriji najboljeg filma, kao jednom od producenata, i najboljeg režisera te godine, pokazao je svu surovost tog razočaranja, kao i svu besmislenog ratovanja za „nešto, tamo negde“, opisujući slom običnog Amerikanca, s dna socijalne lestvice na tako impresivan, upečatljiv i realističan način da je ovaj film komotno mogao da bude nagrađivan i hvaljen i u žanru dokumentarnog stvaralaštva. Sve što je smešteno u njegova tri sata, svaki lik, rečenica, pa i muzika, svaki prizor ratni ili onaj posledični po povratku kući, smestio se u nezaboravnu klasiku filmske umetnosti i zauvek se utisnuo u sećanje miliona gledalaca, mahom u pozitivnom smislu. A da je režija Ćimina prepoznata kao glavni faktor veličanstvenosti njegovog filma govori i to što praktično nema nagrada širom sveta a da je nije osvojio kao režiser ovog dela. „Lovac  na jelene“ je zauvek kao superzvezdu ustoličio već u tom smislu i ranije eksponiranog Roberta de Nira, a načinio je zvezdama i Kristofera Vokena (takođe u trajnom kapacitetu), Džona Sevidža (koji ni izbliza nije ponovio ovakav rad, ali ni prisustvo u tako značajnom filmu), pa čak i Meril Strip s obzirom na to da je ulogom ovde odigranom započela svoje neverovatne oskarovske kreacije koje traju do danas. Epizoda u ovom filmu, naime, bila je prva nominacija za Oskara u njenoj istorijskoj karijeri od čak devetnaest nominacija za ovo priznanje koliko ih je bilo zaključno sa prošlom godinom.

„Vrata raja“ kao vrata pakla

„Vrata raja“ su na jednako snažan i sudbinski uticajan način žigosala Ćiminovu karijeru, ime, pa i status u Holivudu, i pokušaj su da se od vesterna stvori epsko remek-delo. Za Ćimina je ovaj nesrećni film bio put u poslovni, a samim tim i u lični pakao iz koga se nikada nije izvukao. Višestruko probijanje budžeta, godinu dana besomučnog rada na njemu, potpuno nerazumevanje producenta, pa kritike i publike, učinili su da ovaj film svu svoju vizuelnu izuzetnost, kao i vrhunski glumački doprinos nadahnute i talentovane ekipe, jednostavno izgubi u porazima najpre na tržištu. Zavio je u crno studio koji je stao iza njega i sa ondašnjih (1980) preko četrdeset miliona dolara minusa postao je jedan od najvećih filmskih gubitaša. A kao glavni krivac za to označen je Ćimino, odnosno njegovo beskompromisno insistiranje na skupocenim kadrovima zahtevne producentske angažovanosti i pozadinske podrške, kao i nemogućnost delanja izvan nesavladivog poriva prema detaljisanju i stremljenju prema savršenstvu, čak i posebnoj vrsti egzibicionizma. Međutim, u drugom planu je ostao, kao jedan od vrlo značajnih elemenata propasti ovog filma, način na koji je prikazao američku osvajačku narav i krajnje krvavo stvaranje njihove nacije, a sa njom i tog kultnog sna o prilici da se izvojuje pobednički ishod za svakoga ko u snove veruje. Ćiminovi junaci su, naime, posebno u ovom filmu, prinuđeni na prihvatanje demistifikacije tog sna. „Vrata raja“ je bio jedan od tipičnih američkih filmova iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojima se pokazuje sva brutalnost večno prisutnog i po one s nižih socijalnih lestvica uvek gubitničkog, klasnog sukoba. U srcu njegove priče je lokalni rat koji u istorijskom kontekstu stvaranja američke nacije do istrebljenja međusobno vode doseljenici (zanimljivo, slovenskog porekla!) protiv brutalne vojne sile koja u ime te nove države u pelenama primenjuje takozvani krupni kapital što je, dakle, priča i te kako aktuelna i tragično prisutna i danas.

Vitez umetnosti i kulture

Iako surovo osuđujući, atraktivan, istorijski, politički i socijalno verodostojan, i u svakom smislu značajan, ovaj film je upamćen, i još uvek je tako nepravično smešten u stvaralaštvu ovog autora, kao jedan od najeksplicitnijih primera pogrešnog filmskog angažovanja i kao jedan od najvećih poraza u istoriji američkog filma. Sasvim nezasluženo. Tome su značajno kumovale brojne varijante ovog filma koji je Ćimino zamislio i realizovao kao ostvarenje trajanja preko četiri sata, tako da su kasnija skraćivanja ne bi li se došlo do koliko-toliko prikladne verzije za bioskopsko prikazivanja, potpuno osakatile njegov sadržaj, ključne likove i tokove u priči učinili površnim i nerazumljivim, zbog čega ga je publika odbacila, a kritika ojadila. Za Ćimina je ovaj film već tada u suštini bio rekvijemski oproštaj od posla. Tokom osamdesetih je kao režiser potpisao još samo dva relativno uspešna ostvarenja – „Godinu zmaja“ i „Sicilijanca“. A do kraja karijere još rimejk „Časova očaja“ i triler „Lovac na sunce“ u kojoj je opet u kontekstu otrežnjenja od iluzornog američkog sna, u priči izrazito socijalno obojene pozadine, prikazana otmica bogatog, arogantnog i beskrupuloznog onkologa od strane njegovog umirućeg siromašnog pacijenta. Bilo je to 1996. godine. Sledeće, 1997, Ćimino je potpisao jedan od kratkih segmenata internacionalno upriličenog omnibusa kratkih priča o tome kako autori razmišljaju o filmu, „Svakom svoj film“. I to je bilo sve. Više se nije oglašavao. Iako je radio na navodno brojnim filmovima koji je trebalo da budu snimljeni, kao, recimo, film o životu Fjodora Dostojevskog, i još nekoliko ekranizacija čuvenih književnih dela, ništa od toga nije uspeo da privede kraju. Ćimino je ostao angažovan kao pisac, posebno u svom pariskom periodu tokom prošle decenije, ali ne scenarija već pravih književnih dela. Najzapaženiji je bio debitantski roman „Velika Džejn“ objavljen pre petnaest godina, koji mu je doneo prestižno priznanje francuskog Ministarstva kulture – promovisan je u „viteza umetnosti i kulture“. Tom prilikom je izjavio da je to njegov najsrećniji momenat u životu.

[/restrictedarea]