Kako je Erdogan režirao razlaz sa Amerikom

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Turski lider ima sada otvoren put za promenu orijentacije zemlje i zaokret ka Istoku, a prvu priliku već početkom avgusta, kada treba da se susretne sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan predsedniku SAD: „Dragi predsedniče Obama! Ponavljam još jednom: ili uhapsite Fethulaha Gulena, ili ga isporučite Turskoj! Ako smo mi strateški partneri, onda ispunite naš zahtev.“ Premijer Turske Binali Jildirim državnom sekretaru SAD: „Zemlja koja podržava ovog čoveka više ne može da se smatra prijateljem Turske. Ona je naš otvoreni neprijatelj.“ Državni sekretar SAD Džon Keri premijeru Turske: „Očekujemo da će biti otvoreno pitanje o Gulenu. Predlažemo turskim vlastima da predstave ozbiljne dokaze o njegovoj umešanosti u pokušaj prevrata. Tvrdnje o ulozi SAD u pokušaju prevrata jesu laž i štete bilateralnim odnosima.“ Predsednik Rusije Vladimir Putin predsedniku Turske: „Kategorički su nedopustiva antiustavna dejstva i nasilje u životu države. Želimo vam što brže obnavljanje čvrstog ustavnog poretka i stabilnosti u Turskoj.“

Čak i samo ova četiri navedena citata mogu dobro da ilustruju uzavrelu situaciju nastalu posle pokušaja vojnog udara u Turskoj, u noći između 15. i 16. jula, samo 24 sata nakon što je terorista kamionom ubio više od 80 ljudi u Nici i osakatio još toliko. Šok sa Azurne obale brzo je prošao usled užasa sa Bosfora, gde je u jednom trenutku izgledalo da počinje pravi rat. Navodno skromna brojka od 300 ubijenih i preko hiljadu ranjenih mnogima je poslužila da ocene da je reč o „izrežiranom puču“. Najglasniji u ovim tvrdnjama bio je sam propovednik Gulen – naravno iz bezbednog utočišta u Sejlorsburgu, Pensilvanija.

[restrictedarea]

ANALITIČARI I ČETIRI VERZIJE Već skoro dve decenije zaklonjen pod kišobranom američkih specijalnih službi, doskora veoma uticajni čitač Kurana Fetulah Gulen – za mnoge medije – čovek je u čije reči ne treba sumnjati. Da li je njegov kredibilitet zasnovan na autoritetu pomenutih službi koje iza njega stoje i nekoliko turskih pučeva u poslednjih pola veka iza kojih je stajao on, ili je Gulen ipak pravi „turski Gandi“? Za Erdogana nema dileme: poternica za Gulenom i zahtev Obami za njegovo izručenje dovoljno govore sami po sebi. Većina građana Turske takođe je jasno rekla šta o tome misli, i na izborima i ovih dana na ulicama Ankare i Istanbula. Ostatak sveta moraće da izvede sopstvene zaključke.

Neke činjenice su ipak nesporne, i tiču se pre svega Rusije, narastajuće globalne konfrontacije i evroatlantskih sila koje osećaju kako im se izmiče tlo pod nogama. Tačnije, imaju utisak kako im Erdogan izvlači taj ćilim, u svom tajanstvenom odnosu sa Putinom. Pokušaj državnog udara dogodio se neobično brzo posle Erdoganovog izvinjenja za oboreni ruski avion i posle njegove iskazane spremnosti za pomirenje i sa predsednikom Sirije Bašarom Asadom. Samo nekoliko sati nakon što je Erdogan uputio pokajničko pismo Putinu, na istanbulskom aerodromu „Ataturk“ izveden je bombaški napad u kome je poginulo više desetina ljudi. Kao glavni organizator označen je čečenski terorista čije izručenje Moskva već godinama bezuspešno zahteva od država koje se smatraju za strateške saveznike SAD, između ostalog i od Turske.

Prilično brojna grupa analitičara ukazuje da je Vašington u najmanju ruku znao za pripreme vojnog udara, ali da nije upozorio Ankaru. Nisu retki ni oni koji sumnjaju da je Gulen, decenijama povezan sa američkim službama, izveo ovu akciju zajedno sa njima – ostvarujući zamisli zapadnih pokrovitelja. Treća grupa mišljenja, kojoj pripada i Gulen, optužuje Erdogana da je izveo puč u sopstvenoj režiji. Prema ovim navodima, Erdoganu je to bilo potrebno kako bi represirao političke protivnike, ali i optužio Amerikance, sa kojima već duže vreme ima ozbiljne nesuglasice, naročito povodom kurdskog pitanja. Vašington u poslednje vreme ne samo što podržava aktivnosti „Slobodnog Kurdistana“ već to čini direktno nauštrb turskih interesa.

Postoje i oni četvrti, koji u svemu vide „običan bunt“ pripadnika vojske, nezadovoljnih što im je Erdogan značajno skresao moć – imajući u vidu da je armija decenijama važila za „garanta ustava i demokratije“ u Turskoj. Međutim, i ovi četvrti morali bi da se zamisle da li je ova nekadašnja, a sada temeljno osporena, moć turske vojske išla ruku podruku sa članstvom ove države u američkoj alijansi, kao noseći stub „južnog krila NATO“ uperenog direktno protiv Rusije? I da li je ova militaristička „sveta krava“ mukala u interesu „demokratije i sekularizma“, ili pak evroatlantizma – iz koga je crpela svoju moć?

PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI Mogle su se začuti i sasvim nelogične tvrdnje u prilog „Erdoganovoj inscenaciji“ o tome kako je navodno samo 500 vojnika učestvovalo u zaveri, iako ozbiljni analitičari procenjuju da je oko 30 odsto turske vojske, na ovaj ili onaj način, bilo uključeno u to. I ako je uhapšeno gotovo 10.000 ljudi zbog učešća u puču. Pa nisu valjda svi oni nevini? Dokaza, ako ne o direktnoj umešanosti Gulena i njegovog pokreta „Hizmet“, a ono makar o ozbiljnom sukobu Erdogana i ovog bivšeg islamskog propovednika, nekada najbližih saradnika, ima napretek.

Doduše, i Gulen je osudio pokušaj puča, ali uz napomenu da ga je inscenirao Erdogan. „Ne mislim da svet veruje u optužbe koje je izneo predsednik Erdogan. Postoji verovatnoća da je to bio fingirani prevrat, koji bi onda mogao da bude upotrebljen za dalje optužbe prema gulenistima“, izjavio je sedamdesetpetogodišnji pisac i propovednik svoju verziju događaja. Njegova reakcija je prilično razumljiva – između dve najuticajnije struje u Turskoj već skoro dve decenije besni rat do istrebljenja. Počev od Gulenovog odlaska „na lečenje“ u SAD 1999, posle čega se više nije vratio, pa preko protesta i pobuna u narednoj deceniji – sve do pravog bunta protiv Erdogana, koji je zbog rušenja parka Gezi u Istanbulu izbio 2013. uz pomoć „Tvitera“. Da bi početkom 2016. država pohapisla preko sto pristalica „Hizmeta“ i preuzela kontrolu nad Gulenovim dnevnim listom „Zaman“, koji posluje u sastavu imperije ovog milijardera. SAD i EU su vrištali do neba o kršenju ljudskih prava i demokratije…

U Gulenovim rečima ipak postoji uočljiv nesklad sa realnošću. Nije tačno da „svet“ ne veruje u Erdoganove reči. O tome svedoči i podrška koju je dobio iz raznih zemalja. Poslednja u nizu stiže iz Rusije, od predsednika Vladimira Putina. U telefonskom razgovoru dvojice lidera u nedelju, održanom na inicijativu Kremlja, začuli su se vrlo jasni prijateljski tonovi. I što je najvažnije, potpuno suprotni od onih na relaciji Ankara–Vašington, kada iz Stejt departmenta stigne poruka Turcima – da su njihove tvrdnje o američkoj umešanosti u puč „lažne i štetne“. Ključni NATO „saveznici“ sada optužuju jedni druge da su neprijatelji i lažovi.

Premijer Jildirim otišao je i korak dalje, pa tvrdi da Vašington vodi „prikriveni rat“ protiv Turske, što se idealno uklapa u Erdoganove reči da su pučisti „naredbe dobijali iz Pensilvanije“. Keri je pozvao Turke na „uzdržanost“ i da dokažu svoje tvrdnje, ali iz Vašingtona nisu tražili dokaze kada je, na primer, oboren ruski avion Su-24, novembra prošle godine. Tada su verovali Ankari na reč. Što možda i ne čudi, ako smo sada saznali da su ključni pučisti locirani u najvećoj avio-bazi u Turskoj, Indžirlik. Upravo je Indžirlik, čiji je komandant sada takođe uhapšen, jedna od šest NATO baza u Evropi gde Vašington čuva svoje taktičko nuklearno naoružanje – obezbeđuje ga 2.000 pripadnika američke vojske, kao i Britanci, Nemci i Turci.

Kako to da su baš turski generali iz Indžirlika, koji su svakodnevno u kontaktu sa američkim oficirima i obaveštajnim službama, iznenada dobili poriv da vrate zemlju na „put demokratije i slobode“? Erdoganove snage su čitavu bazu privremeno zatvorile, isključile snabdevanje električnom energijom i obustavile sve letove. Posebno su tužni Amerikanci – sada ne mogu više da bombarduju po Siriji i Iraku. Njihovi eksperti tvrde da bi svaka blokada Indžirlika koja bi trajala duže od 96 časova predstavljala pravu katastrofu. A to je ista ona baza za koju se pre tri nedelje proneo glas da će je Turci dati Rusima na korišćenje. Demanti su potom stigli sa obe strane, ali se sada pokazuje da je u ovoj vesti bilo i dima i vatre.

Detalj koji takođe mnogo govori, jeste i izjava gradonačelnika Ankare Meliha Gekčeka da je među organizatorima puča bio i oficir koji je učestvovao u obaranju ruskog aviona, 24. novembra 2015. godine. Ovaj pilot pripadao je „bandi Gulena“, tvrdi Gekček, navodeći da je reč o mreži koju turska vlast naziva „paralelna država“. „Upravo ’paralelna država’ je pokvarila naše odnose sa Rusijom. To je bio incident u kojem je učestvovao jedan od pilota ove strukture, sto posto vam kažem. On je bio jedan od učesnika puča. Do dana današnjeg mi to nismo oglašavali i držali smo za sebe. Ali ja, Melih Gekček, kažem da su naše odnose sa Rusijom pokvarili ovi gadovi.“ Da je, bar sa ruske tačke gledišta, zaista reč o „bandi“, svedoči i odluka Vrhovnog suda u Moskvi, od 10. aprila 2008, kojom je delatnost religiozne sekte „Hizmet“ proglašena za ekstremističku i zabranjena je.

Ne ulazeći u ocenu istinitosti reči ni Gekčeka, ni Erdogana, ni Gulena, ne može da se ne primeti da su pučisti govorili o nameri da u Turskoj „obnove demokratska prava i slobode“. Ova liberalna retorika ukazuje na prozapadnu orijentaciju zaverenika. Činjenica je da ovaj puč, čak i da je zaista „insceniran“, ima neskrivenu geopolitičku pozadinu. On dolazi posle naglog zaokreta Turske prema Rusiji, gde su analitičari ocenjivali da tek predstoje iznenađenja koja se neće dopasti Vašingtonu. Izjava premijera Jildirima da će Ankara obnoviti odnose sa Damaskom, bila je pravi prst u oko Amerikancima – koji i dalje imaju planove za svrgavanje Asada. Pokušaj uvlačenja Turske u ove planove za vojnu intervenciju u Siriji tako je očito propao. Možda poslednja šansa za Erdogana da se „predomisli“ bio je NATO samit u Varšavi. Ali on se nije predomislio, niti je dao pristanak za formiranje „NATO flote“ u Crnom moru.

FAKTOR DAVUTOGLU Još pre toga, Erdogan je odstranio iz vlasti bivšeg uticajnog premijera Ahmeta Davutoglua, koji je figurirao kao „američki čovek“ i koji nije skrivao da je naredio obaranje ruskog aviona u novembru prošle godine. S obzirom na to da je Erdogan napravio krupne zaokrete i odstupanja od evroatlantskog kursa, eksperti su u tome videli više nego dovoljne razloge da Vašington poželi njegov brz odlazak sa vlasti. Da im je to pošlo za rukom, Moskva i Ankara vratile bi se ponovo na odnose pre Erdoganovog pisma sa izvinjenjima. Uz jednu „malu“ razliku – u novoj turskoj vladi glavnu reč vodili bi NATO generali spremni da svrgavaju Asada rame uz rame sa Amerikancima. A Rusija to ne bi tolerisala ni delić sekunde…

Međutim, puč nije uspeo. Čak i da ga je Erdogan organizovao, njegova posledica će biti porast napetosti između Ankare i Vašingtona. Moguće su i ozbiljni geopolitički potresi, uključujući i status Turske u NATO-u i drastične promene u tursko-američkim odnosima. Ako je Erdogan „režirao“ puč, onda je on svakako namerno birao baš ovu opciju. Zato, kada Evropljani i Amerikanci sada govore o „prekomernom jačanju“ Erdogana i njegovom obračunu sa političkim protivnicima, trebalo bi da znaju: ključna članica „najdemokratskije vojne alijanse“ NATO, i kandidat za EU koji je pre samo nekoliko nedelja otvorio pregovaračka poglavlja o ljudskim pravima – pretvorio se, po zapadnim merilima, u klasičnog autokratu! Naš saveznik diktator! Ako ga je stvarno „izrežirao“, onda je to majstorski uradio!

Moguće je, uz malo imaginacije, zamisliti još jedan pogled na sve što se dogodilo. Recimo da je Erdogan doznao da SAD pripremaju vojni udar protiv njega. I recimo da mu je to saznanje pristiglo iz neke strane države koja ima razvijen informativni aparat u inostranstvu. Pretpostavimo da je, tom prilikom, bio upoznat i sa planovima premijera Davutoglua da uz pomoć Vašingtona i pronatovski orijentisanih turskih generala postane „kalif umesto kalifa“, to jest umesto njega – Erdogana. Zar, uz ovako maštovite pretpostavke, nije logično zaključiti da su Erdoganovi tajanstveni prijatelji iz strane države dali i jedan praktičan savet: smeniti Davutoglua, a pučiste samo locirati i pustiti da „rade“. Pratiti svaki njihov korak i komunikacije. I čim povuku prvi potez – likvidirati pobunu uz pomoć lojalne policije, 70 odsto odanih oficira i vojnika, kao i desetina hiljada građana spremnih da poginu za svog lidera.

 

ISTRAGA ATLANTISTA Tako se ostvarila hipnotička vizija Erdoganovog predizbornog spota iz 2014, gde hiljade i hiljade ljudi trči preko cele zemlje u Istanbul, penju se jedni drugima na ramena da bi podigli tursku zastavu koju je sa ogromnog jarbola oborio strani agent. Jedan od tih ljudi, mladić urbanog izgleda, hvata pokidanu čeličnu sajlu o koju je okačena zastava i podiže je navrh jarbola – tako što skače u ambis. Upravo to su 16. jula učinile hiljade ljudi u Istanbulu, ležući pod gusenice tenkova i nasrćući golim rukama na naoružane vojnike pučiste. Tako je Erdogan dobio priliku da prvi put pokaže da njegove tvrdnje, kako mu snage iz inostranstva rade o glavi, nisu samo plod njegove fantazije. Otuda i tako snažna propaganda sa Zapada da je on zapravo sve ovo izmislio – neće valjda neko ozbiljan u inostranstvu da prizna umešanost, ako je nje bilo.

Ali Turčinu je to sada najmanja briga. Čak i da je sve izmislio i da je komandovao pučistima, a onda naredio njihovu likvidaciju i hapšenja, posledice će da budu realne. Mnogo se poslednjih godina govorilo – a ovih dana još više – o geopolitičkoj osovini Ankara–Moskva. Da bi se ozbiljno pristupilo ovom projektu, neophodno je eliminisati atlantističke elemente u turskoj politici i bezbednosnom aparatu. A to je sada najlakše učiniti pod optužbom da su „gulenovci“. Tako su SAD gajile Gulena, a ispostavilo se da im je on postao problem: Obama mora da ga izruči ako želi da sačuva „partnerske“ odnose sa Erdoganom, a pre svega bazu u Indžirliku.

Jasno je da posle svega Erdogan neće biti neprijatelj Moskve, naprotiv. Tako je turski vektor za SAD ozbiljno ugrožen. Erdogan je preživeo najgoru pretnju, vojni udar i fizičku likvidaciju, čime je, kao i Asad, pokazao da je otpor moguć. Turski lider je uspeo ono o čemu mnogi u Evropi još uvek sanjaju – oslobodio se američke „kragne“. U kojoj meri, tek će se videti, ali on sada ima otvoren put da menja orijentaciju Turske, za novu politiku i zaokret ka Istoku. Svakako neće žuriti, ali ni oklevati. Kako je najavljeno iz Ankare, a iz Moskve nezvanično potvrđeno, Putin i Erdogan verovatno će se susresti već u prvoj sedmici avgusta. Biće to, po svemu sudeći, susret dvojice ljudi koji imaju mnogo toga jedan drugome da kažu.

ALEKSANDAR DUGIN: NAPRED KA OSOVINI MOSKVA–ANKARA

S obzirom na to da sam se tokom svoje posete Turskoj (Dugin je na dan udara održao konferenciju za novinare u Ankari) sastao sa brojnim visokim zvaničnicima turske politike, pre svega sa gradonačelnikom Ankare Ibrahimom Melihom Gokčekom, sveobuhvatna slika političkog prestrojavanja u Turskoj pred puč izgledala mi je potpuno jasno. Taj isti Ibrahim Melih Gokček, ličnost vrlo bliska predsedniku Erdoganu, tokom razgovora mi je rekao da je sekta Fetulaha Gulena uspela da u Turskoj formira paralelnu državu. Ova sekta ima štab u SAD, u Pensilvaniji, odakle upravlja mrežom uticajnih agenata koji su prodrli u tursko društvo. Melih Gokček mi je priznao da ovo nije odmah shvatio, ali da je kasnije postalo jasno da strukture kojima upravlja CIA deluju pod plaštom humanitarnih programa i dobrotvornih organizacija.

Štaviše, Melih Gokček mi je rekao u privatnom razgovoru nešto što je, kada je udar već počeo, javno objavio: niko drugi do sekta Fetulaha Gulena ne stoji iza obaranja našeg aviona i ubistva našeg pilota. Američki cilj bio je da zavadi Ankaru i Moskvu u trenutku kada su ove zemlje počele da se sve bolje razumeju. Avion i smrt pilota bili su oruđe geopolitičke intrige. U međuvremenu, Amerikanci su shvatili da pozicije Erdogana, kojeg su hteli da zamene svojim direktnim štićenikom Davutogluom, postaju klimave zahvaljujući bojkotu Rusije. Tako su u Turskoj formirane dve snage: jednu čine uslovni kemalisti, patriote koje su odmah htele da obnove odnose s Rusijom i pritiskale su Erdogana da se izvini, druga je Gulenova sekta sa ostalim čisto proameričkim strukturama koje su učinile sve da to spreče.

Kada smo se Melih Gokček i ja rastali, dva sata pre udara, rekao je: „Potcenili smo moć paralelne države koju su pristalice Amerikanaca i Gulena uspostavile u Turskoj. To je bila naša greška. Ali sada ćemo to da rešimo, a prvi korak je približavanje Moskvi.“

Dok sam čekao let za Moskvu, na aerodromu u Ankari, čuo sam pucnje i eksplozije. Aerodrom su zatvorili vojnici i letovi su otkazani. Proširila se vest da je u toku udar. Ljudi su govorili da se vojska pobunila protiv Erdogana. Međutim, meni je odmah bilo jasno da su američki agenti na srednjim, ali vrlo uticajnim pozicijama u vojsci, odnosno mreža Fetulaha Gulena, izabrali ekstremne mere. To je bila poslednja šansa da zbace Erdogana koji je, uz podršku kemalista, odlučio da prekine s Vašingtonom i okrene se evroazijskoj politici i Moskvi. Mnogi tamošnji političari onda su mi rekli da Turska ozbiljno razmatra mogućnost napuštanja NATO-a i teži ka približavanju Moskvi u bezbednosnim pitanjima, tako da su američki agenti imali samo jedan izlaz: udar. To su proameričke snage pokušale da izvedu.

Neizvesnost je trajala jednu noć, ali ujutro patriotske snage Turske ugušile su pobunu. Ono što je pre bila samo spekulacija, odmah je počelo da se objavljuje s javnih podijuma i to ne samo iz usta gradonačelnika Ankare, ili premijera, nego i samog Erdogana: udar su pokrenule iste snage koje su oborile ruski avion. Ništa lično, samo paralelna država.

Sada ništa ne može da spreči Tursku da napusti NATO, približi se Rusiji i zauvek prekine odnose sa onima koji su želeli da zbace legitimnu vladu. „Napred ka osovini Moskva–Ankara“, kako je bila naslovljena moja knjiga objavljena u Turskoj pre deset godina. Tada sam eksplicitno, kao i u drugim prilikama, išao ispred vremena, ali sada je istorija sustigla ovu stratešku ideju.

FETULAH GULEN – LJUBIMAC HILARI KLINTON

Fetulah Gulen, kojeg Ankara smatra organizatorom neuspelog državnog udara, blisko je povezan sa demokratskim kandidatom za predsednika SAD i bivšim državnim sekretarom Hilari Klinton i to najviše preko fondacije Klintonvorld, ukazuju novoobjavljeni mejlovi i lobistička dokumenta iz Kongresa.

Iz poruke od 1. aprila 2009. Gulenov sledbenik Gohan Ozkok pitao je zamenika Šefa kabineta Klintonove Humu Abedin da pomogne u povezivanju jednog od  njegovih saveznika sa predsednikom Obamom. Ozkok je član osnivačkog odbora Turskog kulturnog centra i deo poslovne i neprofitne mreže povezane sa Gulenovim pokretom, poznatom i kao „Hizmet“.

Ozkok je bio nacionalni kopredsedavajući za finansije proklintonovske organizacije Redi PAK. On je 2014. komitetu dao 10.000 dolara, a kampanji Klintonove je prošle godine dao 2.700 dolara. U dobrotvorene svrhe pak joj je priložio između 25.000 i 50.000 dolara. Pominje se i na veb-sajtu Turskog kulturnog centra kao član organizacije Klinton global inišijativ, neprofitnog krila Fondacije Klinton.

Otkriven je još jedna krak veze između gulenista i Klintonove – u Senatu je prošlog meseca registrovan dokument za lobiranje koji otkriva povezanost. U njemu se vidi da je grupa Alajans for šerd veljuz (Alliance for Shared Values), inače na Gulenovoj liniji, angažovala firmu Podesta grup blisku Klintonovoj, kako bi lobirala u korist ove grupe u Kongresu i to za „promociju mira, tolerancije i međuverskog dijaloga“. Izvršni direktor alijanse je Alp Aslandogan, bivši profesor na Univerzitetu u Teksasu. Finansijski podaci iz kampanja pokazuju da je i on donirao političke projekte Klintonove.

Podesta grup je prirodan izbor za one koji traže uticaj preko Klintonove. Suosnivač firme je Džon Podesta, predsednik kampanje Klintonove, i njegov brat Toni, jedan od glavnih ljudi njene kampanje.

Ovo nije prvi put da se otkrivaju veze Gulenovog pokreta i Klintonove. Prošle godine je Dejli koler izvestio o mnogim Gulenovim sledbenicima koji su donirali sredstva za razne političke kampanje Klintonove, ali i za njenu dobrotvornu organizaciju. Jedan od vođa Gulenovog pokreta Redžep Ozkok je Fondaciji Klinton donirao između 500.000 i milion dolara.

Kao senator iz Njujorka, Klintonova je bila glavni govornik na godišnjem banketu Turskog kulturnog centra. Mejl upućen Abedinovoj, što je prvi deo komunikacije iz kojeg se vidi da Gulenov sledbenik ima direktnu vezu sa kabinetom Klintonove, pokazuje i da je tražena usluga. „Molim Vas prenesite gospođi državnom sekretaru da bi bilo odlično ako bi predsednik Obama mogao da, kada bude putovao u Tursku, izdvoji 15 minuta za sastanak sa Ekmeledinom Ihsanogluom, generalnim sekretarom Organizacije islamske saradnje“, napisao je Ozkok.

[/restrictedarea]