Još nije gotovo

Piše Stefan Karganović

Kako je Čedomir Jovanović u Srebrenicu otišao praznih ruku

Čuveni američki igrač bejzbola Jogi Bera imao je običaj da kaže: It’s not over till it’s over. Nije gotovo dok se ne završi. Plan je bio da Narodna skupština Republike Srbije pre 11. jula izglasa rezoluciju koju je predložila poslanička grupa na čelu sa Čedomirom Jovanovićem i Nenadom Čankom. Tom rezolucijom država Srbija, u ime srpskog naroda, priznala bi da se u julu 1995. godine u Srebrenici dogodio genocid. Očigledno je da se u roku koji je srebrenički lobi predvideo – to nije dogodilo. Međutim, to uopšte nije razlog za opuštanje. Borba protiv srebreničke rezolucije u Skupštini Srbije još nije završena.

[restrictedarea] REDOVAN HITAN POSTUPAK Moguće je da se završila samo prva faza ovog pokušaja nametanja rezolucije koja bi – da je usvojena – bila izuzetno štetna po interese Srbije i Republike Srpske, i srpskog naroda u celini. Predlagači rezolucije i njihovi inostrani sponzori nemaju razloga da odustanu samo zato što je, usled neočekivano snažnog otpora, prvi pokušaj propao. Politička logika njihovog delovanja sugeriše da će nastaviti sa svojim pokušajima, ali odsad na drugi način.
Prvobitan plan je bio da se rezolucija progura na prepad, po „hitnom postupku“ i bez pružanja mogućnosti javnosti ili poslanicima da obave iscrpnu raspravu u vezi ove važne i kontroverzne teme. Pošto su blagovremeno uhvaćeni na delu, agenti stranog uticaja u Narodnoj skupštini Srbije bili su izloženi medijskoj pažnji u dovoljnoj meri da i ovog puta, kao 2010. godine, budu osujećeni u sprovođenju svoje namere. Pored niza medijskih istupa na ovu temu, „Istorijski projekat Srebrenica“ je organizovao građane u zemlji i rasejanju da elektronskim putem saopšte Narodnoj skupštini svoj stav povodom predloga da se Srebrenica prizna za genocid. Kao posledica masovnog „pritiska odozdo“, predlagačima nije pošlo za rukom da sakupe dovoljno potpisa narodnih poslanika da se rezolucija stavi na dnevni red po hitnom postupku, tako da glasanja nije ni bilo.
Sada moramo biti spremni – pošto prepad nije urodio plodom – da će predlagači rezolucije preći na drugu taktiku. Reći će da više nemaju ništa protiv toga da se o njihovoj rezoluciji glasa po redovnom postupku, kada god dođe na skupštinski dnevni red.
Taj proces bi, u zavisnosti od zakulisnih političkih intriga, mogao potrajati nekoliko nedelja ili meseci. U međuvremenu, aktiviraće se moćni inostrani faktori koji su ovu rezoluciju i naručili i izvršiće snažan pritisak na sve lokalne igrače da se ona usvoji.
Na takav način inicijativi za usvajanje ove katastrofalne rezolucije produžio bi se život, pa bi uprkos svemu na kraju čak mogla biti i usvojena.

SKAREDNA INSTALACIJA Nekoliko faktora ukazuju na to da ovogodišnje aktivnosti vezane za Srebrenicu nisu ograničene na uobičajeno obeležavanje u Potočarima. Pored niza provokacija kakve se obično očekuju u ovoj sezoni, među kojima se ističe skaredna ulična „instalacija“ u Sarajevu, gde je Republika Srpska prikazana kao područje masovnih grobnica, u Beogradu, uoči simboličnog datuma, lažne prozapadne „nevladine organizacije“ priredile su nekoliko javnih performansa sa ciljem da stanovništvu nametnu osećaj krivice za „genocid“, delujući uvezano sa predlagačima za sada neuspele skupštinske rezolucije.
Zadatak Čedomira Jovanovića u Potočarima, gde se pojavio u ponedeljak 11. jula, bio je da donese izglasanu rezoluciju. „Potrebno je što pre doneti rezoluciju o genocidu u Srebrenici“, Jovanović se u Potočarima obratio prisutnima. Međutim, na srebreničkoj komemoraciji on je stajao praznih ruku, bez priznanja o genocidnoj krivici izglasanog od strane kolega u Skupštini Srbije, koje mu je bilo naloženo da donese.

POTOČARI Obeležavanje u Potočarima bilo je za nekoliko decibela prigušenije od prošlogodišnje nezaboravne drame, sve sa spektakularnim pokušajem političkog ubistva. Ova godina je prošla bez primetnih incidenata, mada zapaljiva retorika nije izostala.
Očekivani počasni gost, novoizabrani gradonačelnik Londona Sadik Kan, koji je najavio dolazak i trebalo da bude glavni govornik, nije primećen u VIP loži. Njega je, kao novo lice, zamenio turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu. Bez osećanja za ironiju, predstavnik bivšeg surovog okupatora Bosne je izjavio da se „Srebrenica treba spominjati i kao mesto gde je ljudsko dostojanstvo doživelo strašan udar“.
Gosti na ovogodišnjem obeležavanju sakupljeni su sa očigledno popriličnim trudom, bukvalno „sa dna kace“, kako bi se skupu dao kakav-takav privid još uvek visokog rejtinga među „uglednicima“ današnjeg sveta. Prisutnima su se lično ili porukama obratili „mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve“ Mihailo, ambasadori SAD i Velike Britanije i sudije Haškog tribunala Teodor Meron i Karmel Anđijus. Nije, međutim, bilo nikoga ko je došao samoinicijativno, kao nezavisan moralni faktor i mimo obaveze koju mu nameće službena dužnost. Ove godine, izostala je čak i Andželina Džoli.

NEGIRANJE GENOCIDA Istovremeno sa osipanjem službene srebreničke priče primetni su sve učestaliji zahtevi srebreničkog lobija da se kritičko istraživanje Srebrenice kriminalizuje. Jedan od potpisnika ovogodišnjeg skupštinskog predloga Nenad Čanak već godinama se zalaže za krivično gonjenje osumnjičenih za „negiranje genocida“ u Srebrenici. To nije slučajnost, i zato treba očekivati pojačani pritisak da se lažna konstrukcija srebreničkih događaja cementira krivičnim gonjenjem svih koji je dovode u pitanje.
Podsticaj kažnjavanju „poricatelja“ na komemoraciji je dao i Bakir Izetbegović, naglasivši da razume odluku organizatora da im se ove godine ne dozvoli učešće na obeležavanju. „Negiranje genocida i zločina je prešlo svaku meru“, izjavio je Izetbegović, uz izveštačeno čuđenje što „nikako da se desi jedna masovna katarza“.
Posle decenije i po procesa u Hagu, pod udarom zakona koji priželjkuju Čanak i Izetbegović mogle bi se naći i sudije Haškog tribunala, koji su u nekoliko raznih predmeta pravosnažno revidirali broj navodnih žrtava „genocida“, znatno ga spustivši sa nekadašnjih propagandnih 8.000 na oko 3.900. Pri tome, sudija Kristof Flige je čak izjavio da je u vezi sa srebreničkim događajima neprimereno korišćenje reči „genocid“, dok je njegov kolega sudija Žan-Klod Antoneti priznao da posle razmatranja svih ponuđenih dokaza tužilaštva nije moguće utvrditi ko je naredio streljanja u Srebrenici i zašto. To su važne činjenice o kojima nasrtljivi srebrenički lobi ne vodi računa, kao što se ne bavi proceduralnim sitnicama. On smatra da je svoju zloćudnu misiju obavio ako mu je pošlo za rukom da Srebrenicu bezobzirno politizuje, a Srbiji i njenom narodu zlurado pripiše odgovornost za jeziv zločin koji nisu počinili.
To im zasad nije potpuno uspelo, ni kod javnog mnjenja ni među kolegama u Skupštini, na brzinu podmetnutom rezolucijom kojom bi se formalno priznala fiktivna krivica za jedan još uvek nerasvetljen zločin. U drugoj rundi ovog pokušaja, ako ga bude – a verovatno hoće – pored ucena i pritisaka stranih pokrovitelja, što će im svakako ići naruku, moraće da se suoče i sa krupnim hendikepom. Njihova perfidnost već je izašla na videlo. Javnost je saznala za njihovu prevaru i sledeći put pružiće još snažniji otpor.

[/restrictedarea]