Slave Đorđo Dimoski
JEZIČKI TRIPTIHON
„Arhipelag“, Beograd, 2016

Pesme koje piše makedonski pesnik i esejista Slave Đorđo Dimoski sadrže snažno osećanje modernog trenutka u kome jedinka, pamteći i svedočeći iskustvo istorije i slojeve vremena, uvek stoji suočena sa senkom pretnje. Ta pretnja je raznolika, kao što je i moderni svet o kome govori pesnik raznolik i jedva uhvatljiv u svojim raznizanim fragmentima. Od Meksiko Sitija do Bukurešta, od Rusije do makedonskih krajeva, svuda se ukazuje ta mnoštvenost sveta, ali u tom mnoštvu postoji paradoksalno iskustvo istog: od istih predmeta kojima je čovek okružen do istih izazova koji ga prate, svejedno da li se nalazi u prisnosti svoje kuće, u poznatom iskustvu mesta rođenja ili u dalekom svetu koji tek istražuje.
„Beležeći male istorije pesničkih tekstova, Slave Đorđo Dimoski ukazuje na nestalnost oblika i trenutaka, iskustava i činjenica, zbog čega je neophodno oživljavati trenutke s kojima život dobija smisao, male jezičke fraktale u kojima se još jedino ogleda punoća sveta daleka od svake jeze postojanja. …U pesmama Dimoskog pokazuje se da ni istorijska znanja, ni mitske slike, ni obredna iskustva više nisu ni dovoljni, ni dovoljno snažni da očuvaju jedno iskustvo sveta“, kaže Gojko Božović u pogovoru za srpsko izdanje ove knjige.

Jaroslav Pelikan
HRIŠĆANSKO PREDANJE V – ISTORIJA RAZVOJA DOGMATA
„Službeni glasnik“, Beograd, 2013

Hrišćansko učenje i moderna kultura peti je i poslednji tom istorije razvoja hrišćanskog učenja, prema rečima autora, i na više načina postao je „Sorgenkind“, na šta su ga prijatelji (uključujući Alberta Č. Autlera i pokojnog Vilijama A. Klepša) upozoravali lično i u svojim radovima. Planiranje i prvi nacrt Hrišćanskog predanja (mada ne pod tim naslovom) autor je započeo četrdesetih godina prošlog veka, a njegovi najraniji nacrti i skice sežu u pedesete godine. Sve vreme Pelikan je, tvrdi, bio siguran da sadržaj prvog toma treba da počne opisom perioda posle Novog zaveta, ali ne gde treba da završi peti tom, posvećen modernom periodu. Amsterdamska skupština Svetskog saveta crkava iz 1948. dala mu je mogući „terminus ad quem“, kao i proglašenje vaznesenja Device Marije pape Pija XII 1950. godine. Tokom pripreme prvog toma, 1971, delatnost Drugog vatikanskog sabora pokazala je da svoju istoriju crkvenog učenja modernog doba, pa prema tome i čitavo delo, treba da završi upravo tim događajem.

Orhan Pamuk
ČUDNE MISLI U MOJOJ GLAVI
„Nova knjiga“, Podgorica, 2016

U pitanju je ljubavna priča, a istovremeno i moderan ep iz pera nobelovca. Roman na kojem je Orhan Pamuk radio šest godina govori o životu u Istanbulu bozadžije Mevluta i njegove voljene kojoj je tri godine pisao ljubavna pisma. U periodu od preko četrdeset godina, Mevlut na istanbulskim ulicama obavlja mnoge poslove, prodaje kiselo mleko, pilav, radi kao čuvar parkinga. S jedne strane posmatra kako se ulice pune svakojakim ljudima, kako se veliki deo grada ruši i gradi iznova, kako ljudi dolaze iz Anadolije i bogate se, a s druge strane biva svedok preobražaja kroz koje zemlja prolazi, političkih sukoba i državnih udara. Neprestano ga kopka izvor onoga što ga čini drukčijim od ostalih, izvor čudnih misli u njegovoj glavi..

„Vidovdanska nagrada“ Ljiljani Habjanović

O zlatnoj niti predačkog zaveštanja

Najveće i najznačajnije priznanje grada Kruševca (koje su ranijih godina, između ostalih, dobili patrijarh Irinej, Aleksandar Vučić i Gimnazija u Kruševcu povodom 150 godina postojanja) ove godine je pripalo piscu Ljiljani Habjanović Đurović

Ovogodišnja dobitnica Vidovdanske nagrade, Kruševljanka Ljiljana Habjanović Đurović, prva je žena kojoj je dodeljeno ovo značajno priznanje. Primajući nagradu, ona je tom prilikom kazala:
„Slaveći Vidovdan, mi ne slavimo smrt i pogibiju, poraz i stradanje, kako nam se rugaju neuki i zlonamerni.
Slaveći Vidovdan mi slavimo patriotizam, slobodoljublje i život večni.
Slaveći Vidovdan mi slavimo Svetog kneza Lazara i kosovske mučenike koji su znali da ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi.
Slaveći Vidovdan mi slavimo svetosavlje koje kao zlatna nit povezuje nebesku sa zemaljskom Srbijom. Jer knez Lazar nije postao naslednik Nemanjin i Savin kada se oženio devojkom iz kuće Nemanjića, niti kada je od Dušanovog sina Uroša primio vladalačko dostojanstvo, nego kada je krenuo na polje Kosovo da brani krst časni i slobodu zlatnu.
Slaveći Vidovdan mi slavimo i kneginju Milicu, najveću Srpkinju svih vremena. Kada je Lazar otišao za svojim anđelom, Milica je ostala sa troje maloletne dece. Država je bila obezglavljena. Vojska uništena. Samo u jednom danu u Ljubostinji se zamonašilo tri stotine kosovskih udovica. Sa severa su nadirali Ugri, jugom su harali Turci.
Na tržnicama roblja dve srpske devojke menjane su za par obuće. Milica je dobila poziv da se sa decom i blagom skloni u Dubrovnik i da ostatak svojih dana poživi lagodno u gradu blage klime i veselih ljudi. Ali ona nije zaboravila da je Nemanjićka i Lazarevićka. Da duguje i precima i potomcima. I odlučila je da ostane. Da spasava zemlju i narod. Da se bori sa onim što ima. A imala je veru, mudrost i spremnost na žrtvu. Mudro je birala manju žrtvu da bi izbegla veću. Prihvatala je manji jad da bi izbegla većem. Uvek zagledana u Svetu Petku i Presvetu Bogorodicu. I uspela je. Srbija koju je ona ostavila svome sinu despotu Stefanu bila je veća od one koju mu je ostavio otac. Slaveći Vidovdan mi slavimo i tu veru i tu mudrost, i tu žrtvu. I tu pobedu.
Slaveći Vidovdan mi slavimo i sopstvene izbore. Slavimo svoje opredeljenje da služimo Bogu, a ne Njegovom protivniku. Jer svako od nas svakoga dana svakim svojim postupkom bira kome će se privoleti carstvu – nebeskome ili zemaljskome.”