Hoće li nam se ponoviti „južni tok“?

BRZA PRUGA I GEOPOLITIKA

Projekat izgradnje brze pruge na relaciji Beograd-Budimpešta od izuzetne je važnosti za sve tri strane uključene u njega – i Srbiju, i Mađarsku, i Kinu. Zbog toga je malo začuđujuće, da ne kažemo zabrinjavajuće što komercijalni ugovor o ovom projektu nije potpisan tokom posete predsednika Si Đinpinga Srbiji, iako je to najavljivano

Piše FILIP RODIĆ

Srpska vlast, a i dobar deo javnosti, sigurno su osetili izvesno razočaranje zbog toga što prilikom istorijske posete predsednika Kine Si Đinpinga pored ostalih sporazuma nije potpisan nijedan dokument u vezi sa izgradnjom brze pruge na relaciji Beograd -Budimpešta. Da je ovakav razvoj događaja bio iznenađenje i za Vladu Srbije svedoči činjenica da je ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović svega dva dana pre početka posete, 15. juna, rekla da bi vlada želela da tokom posete bude potpisan i komercijalni ugovor za ovaj projekat, ali se i ogradila rekavši da se o tome još vode razgovori.
[restrictedarea]

FINANSIJSKI MOMENAT S obzirom da je ovaj projekat „prioritet“ i za Peking i za Beograd, što je potvrđeno i izjavama obeju strana tokom, ali i posle posete Si Đinpinga može se pretpostaviti da je razlog za nepotpisivanje sporazuma prošle nedelje samo problem koji se odnosi na njegovo finansiranje, što je „Pečatu“ potvrđeno i u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Kako su oni naveli, prema Opštem ugovoru za realizaciju projekta modernizacije i rekonstrukcije pruge Beograd-Budimpešta na teritoriji Srbije, potpisanom novembra 2015. godine, komercijalni ugovor mora biti potpisan najkasnije do 30. novembra ove godine, tako da za to još ima vremena. U Ministarstvu su dodali da „vreme potpisivanja komercijalnog ugovora nije bilo vezano za posetu kineskog predsednika, već zavisi od usaglašavanja finansijskih i tehničkih detalja realizacije projekta“.

Ono što su, uslovno rečeno, „neslaganja“ između srpske i kineske strane oko ovog pitanja jeste to što model koncesije, koji bi najviše odgovarao Beogradu nije prihvatljiv Pekingu. Srbija se, naime, najviše zalaže za ovaj model jer se projekat tako ne bi finansirao iz budžeta ili uzimanjem kredita, pa ne bi doveo do povećanja javnog duga. Kineskoj strani, međutim, koncesija nije prihvatljiva i ona bi bila zainteresovanija za nekakav kreditni aranžman. Ovakvu mogućnost najavio je i premijer Srbije Aleksandar Vučić novembra prošle godine prilikom potpisivanja Opšteg ugovora. On je tada rekao da bi projekat mogla kreditirati kineska Eksim banka sa kamatom do dva posto. Sama Mihajlovićeva je ranije kao metod finansiranja projekta pomenula sredstva stečena privatizacijom što bi, kako je tada rekla „bilo u skladu sa dogovorom sa Međunarodnim monetarnim fondom da se novac dobijen u privatizaciji ne da na potrošnju, nego da se ulaže u projekte“, a da bi jedan deo mogao biti pokriven i iz ranije odobrenog ruskog kredita.

EVROATLANTSKA GEOPO-LITIKA Veći problem od toga na koji način će se finansirati ovaj projekat može, međutim, biti potencijalno protivljenje Evropske unije, odnosno Vašingtona koji bi preko Brisela mogao da izvrši pritisak na Beograd da odustane od saradnje sa Kinom. Iz geopolitičke perspektive, Americi ovaj projekat nikako ne odgovara. I Vašington, i Brisel traže načina da obuzdaju Kinu i širenje njenog uticaja po svetu, uključujući tu i Balkan. Najočigledniji pokušaj stvaranja „sanitarnog koridora“ oko Kine jesu stvaranje Transatlantske i Transpacifičke zone slobodne trgovine u koje ova zemlja nije uključena. Briselska Evropa, dakle ne može blagonaklono gledati na napore Kine da se poveže sa centralnom i istočnom Evropom i moglo bi se očekivati da će povući poteze koji će ovaj projekat makar prilagoditi njihovim interesima ako ne i potpuno ugasiti. Da je ovo izvodljivo, svedoči nam slučaj sa projektom „Južni tok“ koji je ugušen pritiskom pre svega Vašingtona, ali i Brisela na Sofiju.

Posle godina upornog pokušavanja atlantističkih snaga da Evropu iščupaju iz ruskog energetskog zagrljaja i uspevši da svrgavanjem predsednika Viktora Janukoviča praktično preseku „ukrajinsku gasnu magistralu“, pažnja atlantista okrenula se na projekat „Južni tok“ koji je morao biti uništen. Za razliku od „Severnog toka“, kojim se snabdevaju Nemačka i neke druge evropske zemlje, „Južni tok“ je bio laka meta, jer su od njega koristi mogle imati manje važne članice EU, pre svega Bugarska i Mađarska. Ulog je bio jasan, a kolateralna šteta za Vašington minimalna. Naime, ako bi Rusija izgradila „Južni tok“, onda bi Amerikancima i ovako poljuljan uticaj na Evropu bio praktično uništen i to posle više od sedam decenija „meke okupacije“. Posle izgradnje „Severnog toka“ evidentno je bilo zbližavanje Berlina sa Moskvom, a Nemačka je samim tim postala i nedopustivo neposlušna i svojeglava u odnosu na brojne zahteve svog prekoatlantskog gospodara. Bez „Južnog toka“ i ruskog gasa region jugoistočne i centralne Evrope je osuđen, najblaže rečeno, na ekonomsku stagnaciju. Samo velike količine jeftinog ruskog energenta, praćene ozbiljnim infrastrukturnim investicijama i otvaranjem desetina hiljada kvalitetnih radnih mesta, garantuju dugoročni ekonomski rast. To, međutim, Vašingtonu i Briselu nikako ne odgovara, jer bi se tako stvorio mnogo veći politički uticaj Rusije u regionu. Onemogućivanje ovog projekta za Amerikance je bilo ključno i za makar delimično istiskivanje Rusije sa energetskog tržišta Zapadne Evrope i, konsekventno, smanjenje njenog uticaja. Za to su upotrebljeni vašingtonski instrumenti u EU i NATO i slomljena je najslabija karika – Bugarska, koja je suprotno svojim interesima otkazala gasnu saradnju s Moskvom.

HUMANITARNA KATASTROFA Sličan je odnos Brisela i prema humanitarnim projektima koje Srbija želi da sprovede sa neevropskounijaškim zemljama, pre svega u slučaju Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu. I ovde vidimo da Vašington preko svojih instrumenata u EU i NATO želi da po svaku cenu eliminiše rusko prisustvo, pa makar to bilo na štetu ne samo Srbije, nego i čitavog regiona. Od kako se pojavila ideja stvaranja centra koji bi olakšao dopremanje ruske pomoći u kriznim i vanrednim situacijama u ovaj deo Evrope, Vašington, Brisel, NATO i njihovi lobisti, pardon, „javni zagovarači“, kako oni vole sebe da nazivaju, počeli su da dižu buku oko „izgradnje ruske vojne baze u Srbiji“. Upotrebljena je čitava paleta pritisaka na Vladu Srbije da ili progna ruske humanitarce sa svoje teritorije, ili da im, makar, život učini što nepodnošljivijim. Jedan od primera koliko je EU alergična na mogućnost da neko drugi radi bilo šta na teritoriji koju ona smatra svojim dominionom, pa makar to bilo i sprečavanje humanitarnih katastrofa i ublažavanje posledica raznih nesreća, govori i nastup evropskog komesara za humanitarnu pomoć i upravljanje vanrednim situacijama Hristosa Stilijanidesa, koji je aprila prošle godine, prilikom potpisivanja sporazuma o učešću Srbije u mehanizmu civilne zaštite EU, rekao da bi Humanitarni centar u Nišu mogao da ugrozi rad evropskog mehanizma civilne zaštite ne objasnivši baš kako. Po logici stvari, bilo bi upravo suprotno – veći kapaciteti za saniranje vanrednih situacija bi trebalo da poboljšaju i ojačaju sve službe u kriznim vremenima. Srbiji, koju su proteklih godina u više navrata pogađale elementarne nepogode, klizišta i požari, odgovara da ima što više mehanizama koji bi mogli da pruže brzu i efikasnu pomoć građanima u vanrednim situacijama. Pri tome, treba naglasiti da Moskva ne smatra da pristupanje Srbije evropskom mehanizmu na bilo koji način ugrožava njene kapacitete da nam pomogne. Problem je, dakle, jednosmeran i radi se samo o očuvanju sebičnih interesa jednog igrača.

S obzirom na ova iskustva i na napore koje Zapad konstantno ulaže u „obuzdavanje“ Rusije, moglo bi se očekivati da slično postupi i kada kineski interesi počnu izraženije da se osećaju u regionu, što je slučaj upravo sada. Zato ne bi trebalo da čudi da Brisel pronađe neki razlog da ugrozi sprovođenje projekta brze pruge između Beograda i Budimpešte i sve potencijalne sledeće projekte izgradnje saobraćajne ili neke druge infrastrukture uz kinesku pomoć i u kineskom interesu. U slučaju pomenutog „Južnog toka“, iskorišćena je evropska regulativa iz Trećeg energetskog paketa skrojenog tako da Rusiju praktično izbaci s evropskog tržišta. Ne bi trebalo da nas čudi da Brisel u budućnosti pronađe neku „regulativu“ koja spornim čini i ovaj projekat. U Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture su nam rekli da projekat razvijaju „uzimajući, između ostalog, u obzir i regulativu EU u vezi sa odvijanjem železničkog saobraćaja“. To, međutim, ništa ne garantuje, jer ona može biti brzo i lako promenjena, brže i lakše nego infrastrukturni projekat ove veličine.
[/restrictedarea]