Duško Čelić – Institucije u službi terora

Albansko tumačenje prava na Kosovu i Metohiji

Nedavno usvajanje Zakona o agenciji za upoređivanje i verifikaciju imovine u Prištini može koštati većinu Srba na Kosovu i Metohiji gubitka svojine na kućama i zemljištu, a da o tome čak i ne budu obavešteni

Razgovarala Nataša Jovanović

Od početka mandata UN na teritoriji AP Kosovo i Metohija zabeleženo je više od 7.000 etnički motivisanih napada; ubijeno je preko 1000 Srba i 104 pripadnika nealbanskih manjinskih zajednica. Kidnapovan je 841 Srbin, a 960 ljudi je teško ranjeno. Zabrinjavajuća je činjenica da sudbina mnogih nestalih i kidnapovanih lica do danas nije utvrđena. Od juna 1999. iz Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija proterano je više od 245.000 Srba i drugih građana, a od 437 mesta u kojima su živeli Srbi, izuzimajući opštine Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, etnički je potpuno očišćeno 312 naselja. Ovi podaci ukazuju da je na teritoriji Kosova i Metohije posle 10. juna 1999.  počinjeno etničko čišćenje nad Srbima genocidnih razmera, kaže u razgovoru za „Pečat“ Duško Čelić, profesor Pravnog fakulteta univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
[restrictedarea]

Ipak konferencija održana na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici čini se da nije ili je u veoma maloj meri inspirisala učesnike da odgovore na temu kršenja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji. Vaše izlaganje deluje gotovo incidentno. Kako tumačite ovo ćutanje?

Osim rada moje malenkosti, bilo je još nekoliko radova sa tematikom kršenja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, no, to ne menja utisak da je srpska stručna i naučna misao nedovoljno zainteresovana za pitanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji. Stoga pomenute radove smatram svojevrsnim apelom naučnoj i stručnoj pravničkoj javnosti da se pozabave problemima na ovom delu teritorije Republike Srbije.

Na žalost, sistematska i masovna kršenja ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, traju u kontinuitetu od 10. juna 1999. kada je, posle protivpravne agresije NATO-a na našu zemlju, na Kosovu i Metohiji, ustanovljena Privremena uprava Ujedinjenih nacija (UNMIK), uprkos tome što je ključni deo njenog mandata bio upravo, poštovanje „međunarodno priznatih standarda ljudskih prava“. Svakako najdrastičniji i najteži oblici kršenja ljudskih prava su slučajevi kršenja prava na život. Za ova zlodela, ne samo da niko nije odgovarao, već u najvećem broju slučajeva UNMIK nije preduzimao bilo kakvu istražnu radnju, ne bi li se zločinci priveli pravdi. Ove skandalozne činjenice potvrdilo je, u više stotina slučajeva i Savetodavno veće za ljudska prava – nezavisno telo UNMIK-a u čijem mandatu je istraživanje povreda ljudskih prava koje je počinio UNMIK. Čini mi se da su najdrastičniji slučajevi masakra nad srpskom decom u Goraždevcu kod Peći, koja su se kupala u Bistrici, potom nad žeteocima u Starom Grackom kod Lipljana, potom dizanje u vazduh autobusa u Livadicama kod Podujeva, punog putnika koji su pošli na Zadušnice… Ni za ove zločine niko nije odgovarao.

U radu ste ukazali i na brojne slučajeve zloupotrebe eksproprijacije kojima se Srbima ograničilo ili pak oduzelo pravo svojine nad nepokretnostima.

Institut eksproprijacije se na Kosovu i Metohiji od strane samozvanih albanskih vlasti tretira kao još jedno u nizu kvazipravnih oružja protiv prava na mirno uživanje imovine Srba. Često se u takvim slučajevima postupak eksproprijacije uopšte ne sprovodi  vlasnici, najčešće Srbi prognani sa Kosova i Metohije, i ne znaju da im je nepokretnost eksproprisana, niti mogu ostvariti bilo kakvu naknadu. Pored toga, na udaru te i takve „eksproprijacije“ koju mi prvnici nazivamo de facto eksproprijacijom je i pravo svojine na nepokretnostima Srpske pravoslavne crkve. U Opštini Dečane, opštinska administracija je, bez sprovođenja ikakvog formalnog postupka, sprovela rušenje „Mermerne kuće“ i hotela „Turist“ koji su se nalazili u centru Dečana i  bili u svojini manastira SPC Visoki Dečani. Najdrastičniji primer „eksproprijacije“ odnosi se na sudbinu Crkve Svete Trojice u centru Đakovice: nakon što je, posle 10. juna 1999. minirana, njeni ostaci su ponovo minirani i u martovskom pogromu 2004. da bi tokom juna i jula meseca 2008. na parceli na kojoj se nalazio hram,  bio izgrađen park.

Ni u ovom slučaju opštinske albanske vlasti nisu  Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao vlasniku dostavile nikakav akt niti obaveštenje o razlozima uzurpacije imovine a kamoli ponudile bilo kakvu naknadu za ovaj pravno i civilizacijski neprihvatljiv akt. Brojne slučajeve takve „eksproprijacije“ svojevremeno je zabeležila Evropska organizacija za bezbednost i saradnju (OEBS).

Uprkos bezakonju (ne samo) u oblasti sprovođenja eksproprijacije, UNMIK nije koristio izvršna ovlašćenja koja je prema sopstvenoj regulativi imao, kako bi poništio nezakonite kvazipravne i faktičke akte i sproveo restituciju ugroženih ili oduzetih prava, naprotiv, u nekim slučajevima je i sam bio učesnik takvih povreda prava.

Kakva je dalja sudbina ukupne imovine države Srbije u južnoj Pokrajini, koja je grubo procenjena na preko 200 milijardi dolara? Da li se arbitraža ili kompenzacija imovine nameću kao rešenja?

Stanje stvari sa društvenom i državnom imovinom  Republike Srbije na Kosovu i Metohiji i pozicija Srbije u vezi s tim je gora nego li pozicija Srbije u odnosu na sporazum o sukcesiji, koji su, posle prestanka SFRJ, potpisale države nastale prestankom Jugoslavije. Naime, tim sporazumom predviđeno je poštovanje stečenih imovinskih prava građana i država, u slučaju promena, njihovo vraćanje u prvobitno stanje na dan 31. 12. 1990. kao i poništenje svih ugovora zaključenih pod prinudom. Svega toga, kada je reč o državnoj i društvenoj imovini na Kosovu i Metohiji nema iako ovde ne može biti reči ni o kakvoj sukcesiji jer je to teritorija Republike Srbije. UNMIK je započeo sa Kosova i Metohije, uključujući i ogromna prirodna bogatstva, dok su bivši radnici srpske nacionalnosti bili otvoreno diskriminisani u pogledu prava na isplatu dela privatizacionih prihoda. Usled činjenice da samoproklamovano Kosovo nije država, kao i nedostatka volje druge strane, vođenje arbitražnog postupka nije moguće. Ono što je moguće, to je da se primenom brojnih pravnih, diplomatskih i političkih mera, spreči „privatizacija“ i otimanje, onoga što do sada nije oteto i „privatizovano“. Neke od tih mera primenjene su u slučaju Ski-centra „Brezovica“.

Takođe, neophodno je ne odustajati od imovinskih prava Srbije na Kosovu i Metohiji i u te svrhe uredno dokumentovati svako imovinsko pravo Srbije na toj teritoriji i svaki potez UNMIK-a i samoproklamovanih vlasti na Kosovu i Metohiji, kako bi se  pred pravnom službom OUN argumentovano postavilo pitanje tih prava.

Kako u svetlu činjenice da na Kosmetu traje seoba mrtvih (da Srbi prenose mrtve sa grobalja u enklavama u bezbedan, centralni deo Srbije) ocenjujete slučaj Svetislava Stojkovića iz sela Donja Bitinja kod Štrpca koji je dobio 90 dana zatvora od tzv. Vrhovnog suda Kosova zbog navodnog „oštećenja groba“ albanskog švercera iz Drugog svetskog rata?

Slučaj Svetislava Stojkovića je klasičan primer terora (albanskih) „institucija“, odnosno zloupotrebe tih institucija koje Albanci doživljavaju kao sredstvo pritiska na Srbe. On predstavlja svojevrsnu poruku Srbima da njihov povratak i pokretanje bilo kakvog ozbiljnijeg posla na Kosovu i Metohiji, nije poželjan. Srbin koji je odlučio da se vrati na Kosovo i Metohiju i zarađeni kapital u inostranstvu uloži u izgradnju poslovnog objekta na sopstvenom imanju, krivično je progonjen kako bi se njemu i svima drugima koji bi se odvažili da se vrate i na Kosovu i Metohiji ponovo grade svoju budućnost, stavilo do znanja da se nisu vratili na svoje. Čini se sve kako bi se onemogućila egzistencija preostalih Srba i obeshrabrio njihov povratak. U tom pogledu pravo na mirno uživanje imovine se masovno i sistematski krši. Pored oko 27.000 uzurpiranih stambenih jedinica, u periodu od juna do decembra 1999. uništeno je oko 18.000 kuća. Prema podacima UNMIK-a, još uvek je evidentirano 10.405 uništenih stambenih objekata prognanih lica.

O razmerama nasilja i bezvlašća govori i podatak da je od ukupno 2.575.448. katastarskih parcela, koliko, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda – službe za katastar nepokretnosti na Kosovu i Metohiji, više od 1.000.000 katastarskih jedinica (obradivo zemljište, livade i šume) u svojini Srba, uzurpirano, što iznosi 38,83 posto svih katastarskih parcela na Kosovu i Metohiji! Vrednost ovih nepokretnosti procenjuje se na oko 50 milijardi dolara.

Da li smo olako poverovali na reč da će Srbima biti omogućeno da ostvare svoja prava kada predaju katastarske knjige?

I to je još jedan u nizu loših rezultata u „briselskim pregovorima“. Ionako loš i nepovoljan sporazum, na osnovu koga su se vlasti  Srbije obavezale da predaju katastarske knjige samoproklamovanim albanskim vlastima na Kosovu i Metohiji, pored simbolične poruke, nosi u sebi opasnost od zloupotrebe tih podataka što može imati nesagledive posledice. Nedavno usvajanje Zakona o agenciji za upoređivanje i verifikaciju imovine u Prištini, u svrhu jednostranog sprovođenja sporazuma o katastru, na način da te vlasti bez ikakve kontrole Srbije, samostalno uporede podatke dobijene iz srpskog katastra nepokretnosti sa  kosovskim Registrom prava na nepokretnostima, može koštati većinu Srba na Kosovu i Metohiji gubitka svojine na kućama i zemljištu, a da o tome čak i ne budu obavešteni.  Ako nije posve kasno, ovo je poziv na uzbunu i na hitno  obustavljanje jednostranog sprovođenja sporazuma o katastru, kako se ne bi dozvolilo da „preknjižavanje“ srpske imovine na Kosovu i Metohji, na Albance, ostane u mraku, i protekom rokova postane konačno i nesporno.

Da li Srbija ima i koje pravne instrumente kojima bi zaštitila svoje građane?

Srbija, što zbog ograničenja posle usvajanja Rezolucije SB OUN 1244, što zbog jednostrane primene i tumačenja te rezolucije i pristajanja vlasti na takav odnos UNMIK-a, ima izuzetno ograničen prostor za institucionalno delovanje na prostoru Kosova i Metohije, pa dakle i zaštitu ljudskih prava njenih građana. Međutim, čini se, da se i u takvim nepovoljnim okolnostima nije uradilo i ne čini ono što se moglo i moralo i može. Posebno se to odnosi na propuštenu priliku kroz predsedavanje OEBS-om – organizacija u čijem je mandatu upravo vladavina prava. Takođe, mislim da se nedovoljno koriste prilike koje se Srbiji pružaju prilikom svakog kvartalnog izveštaja UNMIK-a pred Savetom bezbednosti OUN. Umesto da se na tom visokom forumu ulazi u rasprave i provokacije političke prirode, naši predstavnici bi morali da se koncentrišu na stanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji jer je to jedini univerzalni jezik koji razumeju čak i oni koji nam u SB nisu naklonjeni. Mislim da je i odnos vlasti prema Misiji Evropske unije za vladavinu prava nedopustivo pasivan i da je olako dozvoljeno da se ova misija kosovizuje, odnosno, da sadržinu mandata i ovlašćenja crpi iz sporazuma sa „Kosovom“ a ne sa Srbijom, kako bi iz Rezolucije 1244 moralo da proizlazi. Takođe, mišljenja sam da bi pred Savetom Evrope trebalo insistirati da se putem neke vrste „tehničkog sporazuma“ sa UNMIK-om, omogući zasnivanje nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava i na teritoriji Kosova i Metohije jer je neverovatno da na teritoriji koja predstavlja crnu rupu ljudskih prava (ne samo) u Evropi, ne postoji međunarodno obavezujući mehanizam za njihovu zaštitu.

Jasno je da postoji opasnost da samoproklamovane vlasti na Kosovu i Metohiji iskoriste ovu potrebu kao „argument“ za punopravno članstvo u Savetu Evrope, no, upravo zbog toga treba podsetiti da je UNMIK sa Savetom Evrope svojevremeno sklapao „tehničke sporazume“ u vezi sa recimo Okvirne konvencije o zaštiti prava manjina;  zbog čega to isto ne bi učinio u vezi Evropske konvencije o ljudskim pravima, putem čega bi se zasnovala nadležnost suda u Strazburu? Ukoliko to pak nije moguće, mislim da je neophodno da vlasti Srbije insistiraju na osnivanju neke vrste „malog Strazbura za Kosovo i Metohiju“ – međunarodnog suda za ljudska prava koga bi činio jedan broj najuglednijih sudija Evropskog suda za ljudska prava. Nešto slično je postojalo u Bosni i Hercegovini, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Smatrate li da će sporazumi potpisani u Briselu omogućiti Srbiji da se izbori za svoja prava, olakšati život Srba na Kosmetu ili je, pak,  to pravo suspendovano ulaskom u proces pregovora sa Prištinom?

Na Briselske tehničke pregovore o Kosovu se pristalo pod ucenom Zapada, a sporazumi se takođe postižu pod njihovim pritiskom i ucenom. Pozicija Srbije u tim pregovorima je ravna poziciji parije. Sadržina tih sporazuma je takva da oni u svakoj oblasti na koju se odnose predstavljaju odustajanje i od ono malo suvereniteta Republike Srbije, što je nakon usvajanja Rezolucije 1244, preostalo. Pitanje je, koliko su ti sporazumi uopšte olakšali život Srbima, bojim se da nisu, a cena za tako što i po njih i po državu je ogromna; oni su, mimo svoje volje, ugurani u „pravni sistem“, koji ih smatra i tretira kao nepoželjne a jedinstvo pravnog sistema Srbije i njen suverenitet i teritorijalni integritet su urušeni.

Šta je pozadina činjenice da su se svojevremeno na EULEKS-ovim spiskovima optuženih i Srba viđenih za hapšenje našli sve listom lideri koje je narod prepoznao kao svoje vođe? Da li i kada je reč o slučaju Olivera Ivanovića možemo govoriti o nepristrasnosti ove misije?

Bojim se da to govori o isprepletenosti uticaja politike i onih centara moći koji su stvorili EULEKS. Podsetimo da su svojevremeno, 2010. ondašnje vlasti Srbije, prihvatile da se „rekonfiguriše mandat UNMIK-a“, odnosno da se njegova izvršna ovlašćenja najvećim delom ugase i prenesu na samoproglašene albanske vlasti na Kosovu i Metohiji, a da EULEKS, sprovodeći mandat u oblasti vladavine prava, deluje u okviru „pravnog sistema“ tzv. republike Kosovo. To i sistemski vezuje EULEKS za  te vlasti i omogućava njihov parapolitički uticaj na njihov rad. Slučaj Olivera Ivanovića, recimo, pokazuje da presuda nije presuda samo ako se tako naziva neki akt i ako ga je doneo neko ko sebe naziva sudom. Da bi ona to bila, potrebno je da bude zasnovana na pravu i da to pravo bude pravedno. Ništa od ovoga nije ispunjeno u slučaju drastičnog kažnjavanja Olivera Ivanovića u prvostepenoj presudi EULEKS-ovog veća sudija.

Od UNESKO do Pariske konvencije

Kako komentarišete navodnu ilirsku etnogenezu Albanaca i sve brutalnije pokušaje otimanja dragocenog srpskog nasleđa na Kosmetu?

Opasnost leži u pokušajima tzv. republika Kosovo da postane član Uneska. Ukoliko bi se to desilo, Kosovo bi steklo pravo da potpiše Parisku konvenciju, u skladu sa njenim čl. 31; time bi, ne samo de facto, već i de iure, steklo suvereno pravo da kulturnu baštinu na toj teritoriji naziva onako kako suvereno odluči, pa dakle i „kosovskom nacionalnom baštinom“, kao i suvereno pravo da se o njoj stara. Svaka druga vlast (pa i vlasti Srbije), bila bi u tom slučaju dužna da, u domenu na koji se odnosi Pariska konvencija, poštuje suverenitet „Kosova“. To pravo, u slučaju dobijanja statusa člana Uneska, odnosno, u slučaju potpisivanja Pariske konvencije, bilo bi međunarodnopravno „zapečaćeno“  autoritetom Uneska, bez obzira na to što je na snazi Rezolucija SB UN 1244, koja garantuje teritorijalni integritet i suverenitet SR Jugoslavije (odnosno Srbije, kao države sukcesora), i bez obzira na to što „Kosovo“ nije članica UN.

Da li bi osnivanjem Suda za ratne zločine porodice otetih i nestalih Srba bile na korak bliže istini?

Bojim se, da je sa protekom vremena i dosadašnjom praksom zavere ćutanja albanskog društva na Kosovu i Metohiji, praksom lokalnih albanskih sudova i Haškog tribunala ta verovatnoća sve manja. Saga u vezi osnivanja tzv. Specijalnog suda za ratne zločine OVK, pored toga što ukazuje na činjenicu da u albanskom društvu na Kosovu i Metohiji ne postoji spremnost suočavanja sa prošlošću i zločinima koje su počinili pripadnici albanske nacionalne manjine nad srpskim narodom i pripadnicima nealbanskih manjina, ukazuje i na političku trgovinu u kojoj će istina i pravda za žrtve biti „kolateralna šteta“ a upravljanje Kosovom i Metohijom putem tog suda, glavni cilj njegovih osnivača. I zbog toga i zbog neotuđivog prava na elemantarnu istinu i pravdu, porodice žrtava (jednoj od njih i sam pripadam), njihova udruženja ali pre svega Srbija, ne smeju odustati od procesuiranja zločinaca – bivših pripadnika tzv. OVK, jer su sudski postupci, kako stvari stoje, jedini preostali način za saznavanje istine o prinudno nestalim i ubijenim Srbima na Kosovu i Metohiji.
[/restrictedarea]