„Akademija”– lepo ime za brutalnu pljačku

SKRIVENI REZONI GLOBALNE PRIVATIZACIJE ŠKOLSTVA

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Posle masovne privatizacije zatvora u SAD, sprovedene kako bi privatne korporacije došle do državnog novca i ostvarile ogroman profit, na redu je privatizacija obrazovanja koja zahvata veliki deo zapadnog sveta, ali i neke azijske države. Zvanična obrazloženja i skriveni motivi su isti – privatni sektor može da pruži bolju uslugu, a u stvari će obezbediti ogromnu zaradu pojedincima

Zapadni svet, ali i neke azijske zemlje, zapljusnuo je talas privatizacije osnovnih i srednjih škola, pri čemu se zapaža primena tri obrasca: uvođenje reformi škola koje se transformišu u osnovne i srednje akademije, primena sistema rang-lista da bi se državne škole proglasile lošim, te privatizovale i, na kraju, privatizacija samo na osnovu iskaza da su privatne škole bolje od državnih. Ova tri obrasca primenjena su u Engleskoj, Kanadi i Pakistanu, ali i drugde, a primetno je da se slična politika zagovara i drugim državama sveta (na primer Meksiku, gde je u sukobu prosvetara i policije ubijeno tri učitelja, Francuskoj itd.). Drugim rečima, privatizacija osnovnih i srednjih škola kao da se nadvija nad državama Evrope.

[restrictedarea]

BRITANSKO LUKAVSTVO U Velikoj Britaniji strategija je dosta lukava, promišljena: škole se pretvaraju u osnovne i srednje akademije na osnovu usvojenog zakona, pri čemu menjaju i vlasnika, to jest prelaze u privatne ruke. Suština je da privatnici dođu do ogromnog državnog novca namenjenog za obrazovanje dece.

Akademije direktno dotira britanska vlada, no njihovo finansiranje može biti dopunjeno prilozima pojedinih korporacija – sponzora. Istovremeno, škole (osnovne i srednje) finansiraju lokalne vlade (grofovije, opštine…) i one za svoj rad odgovaraju tim vlastima. Akademije, međutim, kako smo naveli, finansira država, ali istovremeno one mogu biti i u privatnom vlasništvu. Akademije su 2010. godine uveli takozvani „novi laburisti“, a masovno su se proširile za vreme koalicione vlade na čelu sa konzervativcima, tako da je marta 2016. godine 5.170 državnih osnovnih i srednjih škola (otprilike četvrtina) pretvoreno u osnovne i srednje akademije. Po zakonu škole mogu da se transformišu ukoliko „dobrovoljno izaberu novi način organizacije“. No izbor baš i nije dobrovoljan. Naime, od 2010. vlada je umanjila budžet za obrazovanje za 25 odsto (do 2014), a ista politika je nastavljena i kasnije. Istovremeno, vlada je saopštila školama da će im dodeliti 25.000 funti i povećati budžet za 10 odsto ako se pretvore u akademije. Dakle, škole se transformišu u akademije ne što veruju u bolje obrazovanje već zato što nemaju drugi način da dođu do novca. Kada škola postane akademija punomoćja lokalnih vlasti se ukidaju i predaju vlasnicima škole, koji samostalno formiraju budžet i unutrašnja pravila.

Propagandisti govore da akademije umanjuju školsku birokratiju i uvode više obrazovne standarde, jer daju veća ovlašćenja samim školama. Direktor Instituta državnih političkih istraživanja Džonatan Klifton kaže: „Program akademija je iznad školskih, jer učiteljima i ekspertima za obrazovanje daje slobodu rada sa ciljem popravljanja uspeha učenika.“ Ni britanska ministarka obrazovanja Niki Morgan nije zabrinuta: „Nisam protiv, čak ni ako su učitelji poslovni ljudi… ili monahinje. Želim da im dam više slobode u gipkosti, više kontrole i stvaralaštva.“ Prema rečima Morganove, svako može da popravi naš sistem obrazovanja ako ima kreativnu slobodu. Moguće je da zato i mi slušamo propagandu o tome „da predavačko iskustvo nema suštinsko značenje“ za rad u akademijama (za 160.000 funti godišnje – jedna funta je 144 dinara). Sudeći prema novoj britanskoj praksi, za rad u akademijama ne treba nikakvo iskustvo, prosto želja i mogućnost da vas „neko“ angažuje, te da tako zaradite više od premijera ove države za godinu dana. Upravo od 2010. u Britaniji se beleži i pad kvalifikovane strukture u akademijama, što su eksperti ocenili „kao čudnovatu hazardnu igru s obrazovanjem dece u Velikoj Britaniji“. A pedagozi pitaju da li se mreža akademija stvorila za krađu državnog novca ili uništavanje obrazovanja, odnosno oboje istovremeno?

Godine 2013. akademska mreža Fjučur akademiz došla je na naslovne strane britanske štampe zbog prijema u radni odnos 27-godišnjeg „učitelja“ bez adekvatnih kvalifikacija. Ova mreža „drži“ četiri londonske akademije u vlasništvu lorda Džona Neša. Sve ovo je stiglo i do Dejvida Kamerona koji je na novinarska pitanja odgovorio „da u tome ne vidi ništa loše“.

PRIVATIZACIJA DRŽAVNOG NOVCA Britance zabrinjava i masovna pljačka državnog novca koju sprovodi menadžment akademija. U javnost su izašli frapantni podaci iz grofovije Jorkšir, gde je samo 2013. godine akademijama isplaćeno devet miliona funti, pri čemu su direktori sebi dali plate sa šestocifrenim brojem, naravno, na štetu škole i programa namenjenih učenicima. Ova pojava, kako se navodi u članku „Vlada Velike Britanije objavljuje odluku o ’privatizaciji’ svih državnih škola u Engleskoj“, proširila se kao kuga po celoj državi.

Akademije se nazivaju nekomercijalnim dobrotvornim oraganizacijama, jer nemaju akcionare, ali primaju novac od poreskih obveznika, od kojih vlasnici i menadžment, pretvarajući ih u preduzeća, imaju ogroman profit. Prema podacima blogera (pozivaju se na informacije insajdera) neki vlasnici i direktori primaju više od 200.000 funti godišnje, pri čemu su im zarade garantovane, pošto dobrotvorne organizacije ne mogu da imaju akcionare. Po pravilu direktori su iz konzervativnih političkih krugova i povezani su sa vladom, koja je, podsetimo, uvela mere štednje u obrazovanju. Između ostalog, zbog mera štednje nestali su besplatni topli obroci za decu, kao i pomoć deci invalidima uz ukidanje i medicinske i socijalne brige.

Pri tome, da naglasimo, učitelji i nastavnici za britanske prilike imaju zaista bedne plate, koje su prošle godine povećane za jedan odsto, iako je inflacija bar pet odsto. Pedagozi navode da za popravak obrazovanja dece treba povećati plate učiteljima, a ne direktorima.

Britanski portal akademske mreže E-act otkrio je još jednu prevaru. Naime tokom 2013. akademije su imale neverovatne rashode za plaćanje različitih putovanja članova upravnih odbora biznis-klasom u avionima i mondenskim hotelima širom Evrope a u upravnim odborima akademija sede uticajni članovi parlamenta Britanije…

To nije sve. Nadležnost akademske mreže Aurora akademiks trast obuhvata četiri akademije u Istočnoj Saksoniji, njen moto je: „AAT garantuje da je svako dete u centru naše delatnosti“, a uvela je američki program Paragon kurikulum koji košta 100.000 funti godišnje. Tako vlasnica tog programa američka korporacija Mozaika edjukejšn od britanske vlade za svaku godinu dobija upravo toliko novca. Pri tome, sve akademije koje su uvele ovaj američki program brzo prelaze u vlasništvo korporacije.

Najviše akademija je u vlasništvu britanskih konzervativaca, lorda Filipa Harisa, koji je torijevcima „prebacio“ 500.000 funti za godinu dana. Ovaj lord poseduje akademsku mrežu Haris federejšn (37 osnovnih i srednjih akademija). Lord Stenli Fink upravlja akademskom mrežom ARK akademiz, koja u svom sastavu ima 34 akademije Ujedinjenog Kraljevstva, a prebacio je konzervativnoj partiji (torijevcima) 2,6 miliona funti 2013. godine.

Zaključak britanskih pedagoga je da će ova radikalna privatizacija obrazovnog procesa zapravo pogoršati stanje. Novac se preliva u privatne džepove umesto da se ulaže u kvalitet obrazovanja.

KANADSKI SLUČAJ U Kanadi mediji obasipaju javnost informacijama o gubicima koje donose državne škole, kao i o tome da se deo istih zatvara. No u tom informativnom haosu postoji i novac na koji su oko bacile korporacije. Radi se o 5,5 triliona dolara koje država izdvaja za obrazovanje. Kanada je počela da ruši uspostavljeni državni sistem obrazovanja posle 1970-ih godina, kada je u Čikaškoj školi ekonomije rođena ideologija neoliberalizma. Kao osnivač neoliberlaizma smatra se Milton Fridman, koji je i predložio privatizaciju državnih sistema obrazovanja. Za građane je ovo bila subverzivna ideja, te su joj se suprotstavili. Korporacije i establišment su, međutim, našli način da i protiv volje građana privatizuju škole, naravno, uz pomoć političara. U Kanadi je počelo sa privatizacijom škola masovnije tek 1998. godine, kada je uveden sistem ocenjivanja (rejtingovanja) škola, a taj posao je poveren Institutu Frejzer, koji je to radio „po babu i stričevima“. Državne škole su po pravilu negativno ocenjivane, a privatne pozitivno. Tako je stvorena klima da su privatne škole bolje od državnih, čime su, automatski, osuđene na privatizaciju. Posle toga, država je povećala finansiranje privatnih škola, kao i propagandu da su takve škole bolje (naglašavajući da imaju savremeniju opremu, da se više posvećuju deci invalidima itd.)

U Pakistanu vlada se opredelila za radikalnu privatizaciju svega, pa i osnovnih i srednjih škola. Rezultat je stotine hiljada ljudi bez posla, a siromašni da bi školovali decu moraju da izdvajaju sredstva od svojih ionako malih zarada. U pakistanskoj provinciji Pendžab, koja ima više od 100 miliona stanovnika, privatizacija škola dovela je do otpuštanja 800.000 učitelja, tačnije učiteljica, jer je većina ovog kadra ženskog pola, pa je čitav proces dobio i novu dimenziju. Ideologija vlade je da su državne škole slabe, a privatne bolje, te da se privatizacijom doprinosi osavremenjavanju i popravljanju stanja u obrazovnom sistemu. Da bi podstakle privatizaciju i dobrovoljni odlazak učitelja i nastavnika, vlada permanentno i napadno kontroliše rad u državnim školama. Svakodnevno dolaze inspekcije, organizovane od bivših vojnika. Sada u preostalim državnim školama Pakistana svu su odgovornost za uspeh dece prebacili na učitelje i nastavnike. Koliko se daleko u tome otišlo, svedoči i nova praksa da ukoliko dete ne dođe u školu, učitelj ili nastavnik moraju da odu po njega i dovedu ga na nastavu.

Zbog toga od 1. maja 2016. godine u Pendžabu svakodnevno protestuje u proseku 3.000 bivših i sadašnjih učiteljica i učitelja. Proteste protiv privatizacije škola nije podržao sindikat prosvetara Pakistana, ali ni svi učitelji. Doduše, bunt podržavaju marksisti Pakistana, koji su uticajni u naučnim krugovima i medijima, dok iza vlade stoje različite islamističke organizacije koje ne žele da se devojčice obrazuju. Ipak, ocena je da će privatizacija pobediti, bar za sada.

[/restrictedarea]