ŽUTA PLASTIČNA STRATEGEMA – IMA KLJUN, NEMA PERJE

Piše Ljiljana Bogdanović

Kojom komplikovanom mutacijom je replika gumene patkice za kupanje postala nova ikona otpora, amblem građanskog buntovnog fronta, i da li je ova „ljupka naslednica“ herojskih likova i legendi poput Gaja Foksa, ili Če Gevare ne samo moderna kodirana šifra otpora establišmentu već pre podrugljivo ukazivanje (njenih kreatora) na pravu meru i karakter ubojitog potencijala ovog fronta otpora?

Kao da je reč o nečemu što je prirodno, očekivano i razumljivo do mere da je o tome besmisleno i postavljati pitanje, u ovdašnji javni život i na političku scenu, uselila se – Patka. Žuta patka koja je u svakom pogledu predimenzionirana, simpatična koliko i monstruozna – igračka. Njeno upadljivije prisustvo u srpskim medijima, na društvenim mrežama, na ovdašnjim ulicama i trgovima, traje otprilike koliko i javna diskusija o projektu „Beograd na vodi“, dakle duže od godinu dana, i postaje činjenica na koju se javnost navikava, ne dovodeći u sumnju smislenost i navodno političko ideološko značenje simbola inače primerenijeg plaži ili dečjoj sobi. Danas se plastičnom, gumenom, grafički raznovrsno predstavljenom sveprisutnom figurom igračke sa izraženim zatupastim kljunom, varirajuće otvoreno-zatvorenih očiju, i naglašenog trtičnog dela, sve strasnije i sve beskompromisnije bavi i medijska i politička Srbija, a jedan od popularnijih političkih analitičara nedavno poručuje: Ili će ona nas ili ćemo mi nju! Ukoliko se odupremo zdravoj sumnji da je ovde zapravo reč o nekakvoj sumanutoj i jezivoj društvenoj megavideo igrici u kojoj je lik Patke izašao iz virtuelnog kadra i počeo da „jede“ igrače (i publiku), jer ne uspevaju da ga „neutrališu“ (zvuči suludo, ali jedva da je nerazumnije od mnogih činjenica koje su deo ukupnog „patkičinog narativa“) razmatranjem smisla ovog dramatičnog upozorenja, možemo pojasniti i deo ovog novog vizuelnog i političkog fenomena. Šta je to što nam se prikazuje u ovako detinje simpatičnom, ili satiričnom liku,  a može nas „pojesti“ ukoliko ga sami ne – pojedemo?

TROJANSKA PATKA Pre nego što kažemo koju reč o deklarisanom karakteru, i zvaničnoj biografiji žute patke, podsetimo da je ona danas ovde prisutna kao neizostavni amblem građanskog protesta, spin-majstor zadužen za homogenizaciju, prepoznavanje, (samo)identifikaciju učesnika svake šetnje koja ide uz nos vlastima. Oni koji koračaju iza Patke, i zaklinju se u njenu harizmu, već samim svrstavanjem pod patkino krilo izjašnjavaju se o tome ko su, šta i kako misle, šta im jeste i kojim redom važno. Na scenu – na velika društvena vrata, to jest  pravo pred Skupštinu Srbije, dovedena je prošle godine, u aprilu, akcijom pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“. Tada je kao objašnjenje performansa rečeno da Patka simbolizuje leks specijalis, ali i ceo projekat „Beograda na vodi“, te da se i  jedno i drugo u ovom slučaju vidi kao velika prevara ili „patka na koju se ne sme nasesti“.

Radomir Lazović je tada, u ime ovog pokreta, najavio nešto zbog čega će žuta pačja kreaturica u događajima koji su usledili potom, s dobrim razlozima,  postati –  burevesnik sve češće pominjanog „balkanskog, odnosno srpskog proleća“: „Pokret vidimo kao koaliciju organizacija i pojedinaca zainteresovanih za razvoj grada koji ne pristaju na konstantno povlačenje pred interesima mutnih dilova investitora i političara u kojima na kraju javni interes uvek završi kao kolateralna šteta.“ „Koalicija“ je nedugo zatim postala borbeni „front“, a ova vojnoratna terminologija je ukazala i na skrivenu prirodu žutog simbola, koji su aktivisti tada ponosno proneli Beogradom. Patkina tajna je, naime, u tome što je ona svojevrsna strategema, bezmalo ratno lukavstvo i majstorija uvođenja u grad Beograd, ako ne baš Trojanskog konja, onda svakako trojanske patke koja će dalje organizovati svoje „vojnike“ i upućivati ih u potpuno „osvajanje Troje“. I upravo to – Patkino strateško lukavstvo osvajanja, postaje dnevna stvarnost koju gledamo.

Branislav Dimitrijević, jedan od promotora pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, tvrdi da je on „sve masovniji upravo zato što iza njega ne stoji nijedna politička stranka. To je identitet i specifičnost ovoga protesta koji je nastao u jednom drugačijem polju, u polju društvenosti koja zna da politika političkih partija nije politika (već samo politiziranje ili politikantstvo), a da stvarna politika nastaje kroz praksu javnog i društvenog delovanja, kroz podizanje građanske svesti, kroz kapilarno delovanje emancipovanih pojedinaca i samoorganizovanih društvenih grupa“.

U pravu je Dimitrijević da je reč o „polju društvenosti“ i „kapilarnom delovanju“, ali upravo u tom domenu se i otkriva preciznija i sve jasnija slika i smisao kako ovih aktivnosti, tako i činjenice da se događa konstituisanje i brižljiva puzeća izgradnja fronta građanskog bunta kakav je, inače, Srbija u svojoj novijoj istoriji već videla, odnosno doživela, samo ne pod simbolom patke već pod drugim znamenjem – znamenjem otporaške pesnice. Ne mora se, međutim,  biti fan „Beograda na vodi“ (potpisnik ovih redova među onima je koji ga ne slave), ne mora se voleti i uvažavati režim koji ga neumorno „gura“, uz objašnjenja koja nisu uvek ni uverljiva ni apsolutno verodostojna, ali je upravo nemoguće ne primetiti da se pod plaštom bunta protiv ovog projekta odigrava jedan sumorni deža vi, repriza aktivističkog delovanja i procesa koji u svom konačnom ishodu nisu nimalo usrećili zemlju i građane, dok su ideje o „stvarnoj politici“, demokratiji i „emancipovanju pojedinaca“ pretvorili u njihovu karikaturu. Da uspostavljanje ovakvih analogija sa vremenom koje je pripremilo petooktobarski puč nije neumesno, svedoči i ponovno prizivanje u žižu javne pažnje „predavača nenasilnih revolucija“ Srđe Popovića. Ovom, kako je „Forin polisi“ pre neku godinu procenio, „jednom od 100 najvažnijih globalnih mislilaca“, dok ovih dana daje intervjue, već ide voda na usta dok priča o nekadašnjoj energiji građanskog bunta, sve misleći na ovaj aktuelni (i njegov vidljivi nukleus „Ne da(vi)mo Beograd“), pod patkom se rađajući, novi građanski bunt. Nije to, međutim, jedino što povezuje najisturenijeg promotora otporaške pesnice u Srbiji, na Balkanu i potom dalje širom sveta. Uz malo (uslovno rečeno) slobode, i bez sitničavog cepidlačenja, recimo i da im je poreklo zajedničko. Patkicu, naime, „ofiraju“ da je, bez obzira na neka druga govorkanja, zapravo odgajena u inkubatoru Lenglija. To – da je žutu patku „naduvala CIA“ – javili su i više puta potvrdili analitičari iz Brazila (o čemu je inače iscrpno nedavno pisala i „Politika“), a potom i drugi upućeniji posmatrači.

 

PREMA SVECU I TROPAR Kako je otporaška pesnica, kao brendirani simbol nenasilne i pasivne revolucije, mutirala – u patku, prethodno na široj svetskoj sceni, prolazeći kroz nekoliko obličja, u koje možemo ubrojati čak i preteće buntovne maske Gaja Foksa? Nije li to svojevrsno infantilizovanje, banalizovanje i trivijalizacija simbola borbe i otpora? Šta ova „zezalica“ može imati zajedničko sa herojima? Gumeni Če Gevara, ili štogod jednako blasfemično? Ili je zapravo reč o brižljivoj i znalačkoj proceni delovanja motiva i simbola na podsvest. (Gistav Le Bon, „Makijaveli masovnog društva“, na kojeg se poziva i vodeći ruski poznavalac umetnosti manipulacije i kontrole uma Sergej Karamurza, napisao je: „Gomila misli u predstavama, i predstava izazvana u njenoj uobrazilji sa svoje strane izaziva druge koje nemaju nikakve veze sa prvom… Gomila sposobna da misli samo u predstavama, prijemčiva je samo za predstave. Samo je predstave mogu zaneti ili u njoj izazvati užas i postati pokretači njenih postupaka.“)

Patkica, iako je u širu javnu pažnju dospela tek kada je pod njenim znamenjem srušen predsednik jedne države, nije od juče. Naprotiv. Njen put je brižljivo izučavan, pa joj je poveren brazilski zahtevni zadatak. Priča o ovom jedinstvenom znaku i amblemu kaže da, pre nego što je postala simbol prevare, pa zatim simbol otpora (bivajući na kraju i sama materijalizovanom prevarom!), patka je dugo putovala, sve od 2007, kada je kao „originalna patka“, rad holandskog umetnika Florijana Hofmana, obišla 13 gradova u devet zemalja, od Brazila do Australije. Tada je Hofman rekao da se nada da će ona biti „katalizator“ povezivanja ljudi i umetnosti, da bi potom, čini se, i bio zapažen patkin neverovatan psihološki učinak. I bezmalo masovni emotivni odziv na prizor i pojavu ove džinovske igračke. Ljudi su naime masovno „poludeli“ za patkom. Kada se jednom prilikom dogodila havarija a patkica se, na Tajvanu ili u Hongkongu ili… izduvala, građani su to doživeli bezmalo kao nacionalni udes i ličnu tragediju. Da li je neko (pre tim nego pojedinac) studiozan i lucidan sve to brižljivo posmatrao, beležio, zaključivao? I zaključio da je baš patkica „ta željena homogenizujuća figura“!? Svejedno što nije po meri, snazi i lepoti poznatih ikona revolucije, ili narodnog bunta poput Če Gevare, ili legendarnog Gaja Foksa, patkica može biti funkcionalni okidač, poziv na revoluciju… ili bar na pasivni otpor. Dalje je sve postalo istorija, ova slika „kolektivne identifikacije i simultane anonimnosti“ je istorija koju upravo živimo i u kojoj je patkica kodirana poruka, šifrirana pošta za mase koje se pod njenim krilima okupljaju. I koju verovatno ne razumemo do kraja, ili bar ne razumemo u meri u kojoj to razumeju stručnjaci za kontrolu svesti globalne manipulacije. Da li postoji određeni portal u ljudskoj svesti koji je tako jednostavan za dekodiranje ili pokretanje kodom specifičnog prišaptavanja, pitaju se oni koji bi da dokuče odgovore na pitanja o motivima koji „udaraju“ na čovekovu svest i podsvest, koji deluju i upravljaju masama?

 

KADA JE GUSTO – PATKA Ideja proverena u Aziji, vratila se dakle u Latinsku Ameriku, pa preplivala do Evrope, odnosno do Balkana i Srbije.

Kada je bila maskota protesta koji su promenili političku scenu i državni vrh u Brazilu, tamošnji analitičari i posmatrači su se ozbiljno pitali: Da li je reč o građanskom pokretu protiv korupcije ili prikrivenom državnom udaru? Na odgovor nisu dugo čekali, ove bojazni su ubrzo potvrđene. Patkica je i tamo bila burevesnik, pa bi po toj, možda slobodno uspostavljenoj analogiji, ovde bilo dopušteno pitanje: Da li je reč baš o Savamali, ili se iza narativa, koji lako mobiliše protivnike nasilja, zapravo krije puzeći državni udar, eventualni i od strane promotora i sledbenika žute Patkice željeni, „impičment“ A. Vučića?

U Beogradu danas, na primer, bez kruga ideja začetih u širem sazvežđu Patke, presahlo bi i dragoceno vrelo nadahnuća za karikaturiste i satiričare beogradskog mejnstrima, a polovinu televizijskih i drugih programa poput „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ činili bi zaleđeni i nemi kadrovi, oštrica nekih javnih nastupa inspirisanih njome i njenim duhom bila bi neuporedivo blaža (jedan list je proteklih dana čak pobrojao one koji svoju aktuelnu novu revolucionarnu oštricu crpe najviše iz ovog resursa, a pominju se imena reprezentativna za, recimo, milje kruga dvojke i njemu slične).

Da li patka zaista pliva pre svega i samo protiv Vučića (sve navodno baš zbog „Beograda na vodi“ i Savamale) ili, upravo to čineći, istovremeno radi protiv Srbije? Analogija koju smo pomenuli (Otpor) daje potvrdan odgovor na ova pitanja. Da, sa iskustvom koje ima Srbija, a posebno u ekonomskoj i široj političkoj situaciji u kojoj danas živi, mogla bi teškom mukom da preživi još jedno, ovog puta patkino-otporaško „građansko buđenje“. Ponavljamo, ovo je manje „odbrana Vučića“, nego što je „denuncijacija patke“.

Ovo sve jeste svojevrstan deo političke postmoderne, ili deo poslepolitičke i postliberalne paradigme. I deo posttranzicijskog iskustva Srbije. Jer kako bi drugačije i moglo da se dogodi čak i to da nekadašnji strip junak, dobri  normalni malograđanin Paja, prema meri otuđenja novog doba – hirovita Pata, ne postane ovaj otuđeni monstrumčić, Žuta Patka, premda ljubak, a zapravo hladan i prazan kao mehanički pijanino. Paja bi pazio, ne bi lako dao svoj lik svakoj revoluciji, niti uopšte bilo čemu drugom što pouzdano i provereno ne vodi opštem dobru. Pa makar tako zaštitio od hajke i progona i samog Aleksandra Vučića.