VREME ZABORAVA

POVODOM DVOGODIŠNJEG  ĆUTANJA JAVNIH INSTITUCIJA O SMRTI DOBRICE ĆOSIĆA

Akademija „Ivo Andrić“ organizovala je 17. maja susret „Sećanja na Dobricu Ćosića“ u prostorijama Udruženja književnika Srbije. Bio je to prvi značajni skup posvećen uspomeni na velikoga pisca od trenutka kad je umro (pre dve godine). U prisustvu brojnih poklonika Ćosićevog dela, ovom prilikom su govorili akademici Matija Bećković i Miro Vuksanović, prof. dr Miroslav Egerić, prof. dr Milivoje Pavlović, predsednik Akademije „Ivo Andrić“ Radomir Smiljanić, Dragoljub Stojadinović, dr Dara Vučinić i istoričar dr Predrag Marković.
„Pečat“ objavljuje izlaganje Dragoljuba Stojadinovića, književnog kritičara, dugogodišnjeg prijatelja i sabesednika Dobrice Ćosića, autora obimne kritičko-esejističke studije „Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića“ (2002) i knjige „Moji susreti sa Dobricom Ćosićem“ (2015).

Piše Dragoljub Stojadinović

SANU nije reč prozborila o ovom svom istaknutom članu posle njegove smrti. Zašto? Valjda ne zbog memoranduma koji je bio istina i koji Ćosić nije ni pisao ni potpisao? O svakom se kaže prigodno slovo, o Ćosiću u institucijama od ugleda i značaja muk. Mnogo veći nego što umemo da čujemo i mnogo stravičniji nego što slutimo

Pitam se, moja gospodo, da li je, posle svega što se dogodilo za ove dve godine od Ćosićeve smrti i onoga kako je on trnovito živeo, danas dovoljno ovo što prvi put, ovako, gotovo samoinicijativno, kao nekakva grupa građana, činimo da se od velikog pisca oprostimo. Svejedno što su tu, napokon, okupljeni, toliki uglednici, piščevi poštovaoci, prijatelji i poznanici.

Evo zašto se to pitam:

Zaprepastio sam se kad je, tačno negde kad je bilo vreme za drugi polugodišnji pomen, „Politika“, pod naslovom u kome je, s posebnim malicioznim asocijativnim nabojem bilo upotrebljeno ime grofa Drakule, objavila intervju sa Vidosavom Stevanovićem u kome on bez zazora, gotovo izrikom, serbez kako ga dao bog, bahato, veli da je Ćosić nepismen pisac. „Politika mu je“, veli Stevanović, „pojela delo.“

Posle nekoliko meseci Vidosavu se, takođe u „Politici“, pridružila Latinka Perović.

Odgovorio sam Vidosavu tog istog trenutka, sav u plamenu. „Politika“ to nije htela da objavi. Objavila je nekoliko dana kasnije mišljenje jednog srednjoškolskog profesora, koji je, na svoj način, pošteno protestovao i pozvao kompetentnije da uzmu reč. Misleći, valjda – zaslužili ste da vas žestoko „poćeramo“. Niko se više nije javio ili mu to nije dopušteno. Pre će biti ovo drugo, nego ono prvo. Tako je „Politika“ stala iza Vidosava. Ona, ili bar urednik nekada slavnog Zirinog „Kulturnog dodatka“.

Od tada mi je u „Politici“ zatvoren svaki pristup, čak i kad sam povodom nekih feljtonističkih lakorekih ćakulanja jedne dame, hteo, nasuprot njoj, da kažem  da Andrić okupaciju u Beogradu nije prećutao i da je, dok je ona trajala, napisao dva romana u kojima je naslikao neizbežnost da svi prisilni boravci na tuđem po pravilu bivaju za vremena, nikad večni. Ni Napoleonov u „Travničkoj hronici“ , ni turski u romanu „Na Drini ćuprija“, pa dakle, nije teško dosetiti se, da ni Hitlerov, brzometni, neće dugo trajati.

Objavio sam tu reakciju u svojoj knjizi o susretima između Ćosića i mene koju je štampala jedna mala izdavačka kuća, sada, posle smrti vlasnika, zajedno sa preostalim tiražom ove knjige, zatvorena.

MNOGO ČUDNIH KOINCIDENCIJA Pitao sam, nekako odmah posle Ćosićeve smrti, predsednika UKS-a šta je sa komemorativnim skupom o Ćosiću. On je tvrdio da je Ćosić, njemu lično, napisao pismo u kome zabranjuje da se povodom svoga nestanka bilo ko oglasi, pa i UKS. Pismo mi nije pokazano. Nisam to, istini za volju, ni bio u prilici da tražim, ali sam rekao da Ćosić više nije čovek koji može da uređuje svoju buduću sudbinu. Njegov život i delo daleko su odavno nadmašili sve naše male sujete, čarke, zavisti, ogovaračke navike i međusobne svađe i pripada celom narodu.

Ovde su sa nama danas akademici, a Akademija nauka nije reč prozborila o ovom svom istaknutom članu posle njegove smrti. Zašto? Valjda ne zbog memoranduma koji je bio istina i koji Ćosić nije ni pisao ni potpisao?

O svakom se kaže prigodno slovo, o Ćosiću u tim institucijama od ugleda i značaja muk. Mnogo veći nego što umemo da čujemo i mnogo stravičniji nego što slutimo.

U „Politici“ ga oglasili nepismenim, u Kruševcu oko njega okoliše da filozofsku školu koju je osnovao nazovu njegovim imenom. Nešto mutno, nerazgovetno motlja se kao razlog i izgovor. Kao, možda je prirodnije da tu bude neko sa titulama, sa naučnim oklopima i kacigama.

Vrdalame, niko jasan ni precizan.

U Ćosićevom selu – dilema koje ime dati školi u kojoj, pojma nemam, kakav je Dobrica bio đak. Znam samo da Dobrica u samoj stvari nije ni trebalo da bude bilo kakav đak. I bez škole postao je pisac iz bajke, div junak, kao Vuk Karadžić. Ni iz čega do vrhunskog.

Čak su u „Srpskoj književnoj zadruzi“ (ispričao mi obavešten i ugledan čovek) novi bosovi sa zida gde stoje slike svih predsednika ove ustanove, da li zbog Latinke ili Latina u sebi, skinuli sliku Ćosićevu, pa tek kad ih je na greh upozorio on, koji inače Ćosića ne voli, oni su tu sliku, posramljeni, vratili.

Mnogo čudnih koincidencija, mnogo neobičnih i obezvređujućih tendencija kad je o ovom velikom čoveku reč. Kao da trivijalnosti i ćutanja čuvaju neku tajnu misao ili nameru.

SVUDA SVOJ I SVUDA NA SVOME Ko mu dade da napiše „Vreme smrti“ – govorila su predamnom u vozu dvojica inženjera u vremenima kad su vozovi još prevozili putnike. Tito mu sigurno nije dao. A on je seo da ga, njemu u brk, sam i konačno kako valja i kako dolikuje, seo da to vreme smrti, za oko dve decenije mukotrpnog rada, do samog kraja opiše.

A pisao ga je ako ne inat, ili neki stari nekazan zavet njegovih otaca i praotaca, onda svakako onaj drevni gen da se pesmom branimo i opstajemo.

Zbog svega toga se ovde mora jasno reći da u srpskoj literaturi nema ambicioznijeg, nema sveobuhvatnijeg, nema celovitijeg poduhvata od dela Dobrice Ćosića. Naslikati dva svetska rata, jednu bunu, jednu revoluciju i čitavu postrevolucionarnu konvulziju, slom ideala i pad revolucionarnog reda i morala, pratiti događaje koji premašaju čitav prošli vek, drugovati sa pradedovima i stizati do čukununuka uvek istih porodica Prerovaca, Trnavaca, Moravaca „Nikoline Srbijice“, biti svoj na dvoru i domaćin na selu, superioran u govoru kraljeva i ministara, vojskovođa i đenerala, ali i seoskih gazda i nadničara, svuda svoj i svuda na svome, u gradu ili selu, u herojskom činu, ali i najstrašnijem zločinu, slikati vojske i pokrete, revolucije i kontrarevolucije i nad svim tim postaviti mitski stožer metafizičkog otiska i univerzalnog značenja – to nikome dosad ovde, u našoj literaturi, nije pošlo za rukom. Dobrica Ćosić je hrabro stao pred provalijama praznih podneblja, vremena i tema, književnih formi i reformi, čak je Milovanu Glišiću i Janku Veselinoviću, Stevanu Sremcu i Stevanu Jakovljeviću, pa ako hoćete i samom Nušiću dodao likove koje u svome vremenu nisu kako valja primetili. On je ispravio mnogu karikaturu i poništio mnogu neistinu, otkrivao tajne društvenog kretanja i etičkog propadanja i bio u biću čitavog svog naroda na svim spratovima društvene hijerarhije i najvećim lomovima istorije. On je, ako ćemo pravo, i Tolstoj i Dostojevski i Šolohov i Babelj i Fokner i Vulf ove literature istovremeno.

A sada, kad ga nema, potrebni su nam najednom sertifikati, papiri, akademske pusule. Vuku Karadžiću niko po Evropi nije tražio diplome. Dovoljni su bili deseterci od nepismenoga naroda ispevani, pa da evropske velikane bace na kolena..

A on je od početka, pazite takoreći još iz književnih pelena, uprkos svemu oko sebe, slutio i prorokovao, da je sunce daleko, da se treba grčevito držati Korena, čuvati Deoba kao od najvećeg sugreba, izdržati u najstrašnijim ratovima, treba se suočiti sa grešnikom u sebi, imati razumevanja za pravo i pravdu otpadnika i dramu svakog zamađijanog političkog vernika.

U KNJIGAMA SILA KOJA ŽIVI Dobrica nije bio samo onaj koga smo sretali, s kim smo ćakulali, ili se šalili. U svojim kreativnim čarobnjačkim noćima on je postajao osvećeni i omađijani medijum, nikao nekom do njega nepoznatom tajnom i basnom iz seljačke brazde i vinogradarske gidže, iz celog ovoga našeg nesrećnog dunjaluka. On je poetska silovitost tajanstvenog koda kojim smo od kad postojimo opevali bitke i junake, neka predodređenost koja biva iznad bića i moć iznad moći jednog čoveka i njegovog ograničenog vremena. Dobrica Ćosić je nemerljiv i kao pisac i kao borilac i kao mislilac, uvek nekako sam i tako odasvud i sa svih strana raspet. Taj spirit koji ga je nosio i kadio, ta upornost da izdrži sa zastrukom sira i komadom hleba to je ono što je u njemu otisak celog ovog naroda, sila njegovih muka , stradanja ali i neprekinute niti stvaranja, javnih borenja i večnog opstajanja.

Jeste Pekić veliki pisac. Jeste to i Kiš. Ali ako tražimo pisca koji niče iz nas tako izmešan životom i delom sa našom dramom i istorijom na svim spratovima našeg života i trajanja, onda je to samo Dobrica Ćosić. Veličajući neke pisce mi kao da pomalo bežimo od sebe samih. Hoćemo sliku stranaca jer je udaljenija i evropskija, a mi ćosićevci smo, pomalo postali nazadni, sitni palančani. Mi a ne Fema Femić. E neće biti, gospodine Radomire Konstantinoviću.

I kad je, nekada davno, pred velikim mogulom svoga pokreta stao, na onome plenumu, nasuprot, da brani kolevku srpstva od lukavih nastojanja da nam se otme Kosovo,on je u taj bunt založio ceo svoj mit koji se uveliko rađao i nije ni pomišljao da li rizikuje vlastitu egzistenciju i budućnost svoje porodice. Reći takvu istinu o Srbima onde gde su ih isterivali sa svoje imovine, svejedno po koju cenu i na koji sve podao način, greh je posle koga kajanja, ni oprosta, ni opstanka u tom pokretu , nema, niti može da bude. To nije bilo samo odricanje od svoga boga nego i saznanje da su on i taj bog dva različita sveta. Svom bogu on je na tom plenumu pljusnuo u lice, prvi tako javno, i prvi tako nemilosrdno svoj srpski mit, još dok je bio u početnom velikom zamahu rađanja. Delo je ostavljeno iznad svoga opisivača i umetnost stala nasuprot diktatoru. Lukavi diktator je u svom instinktu za meru opasnosti, namah shvatio koliki je rizik da Ćosića uništi. Sme li da džarne u inače nakostrešeni narod koji piščevih knjiga, više nego Bibliju i Vasu Pelagića, ima u svakoj kući, pa ga je to, ili nešto slično prepredenog, obuzdalo. Odstranio ga je iz svojih redova, misleći da će to biti dovoljno i po njega najkomformnije.

Tu je priskočio u pomoć pisac velikoga opreza i mudrac distance. Andrićev poziv Ćosiću da uđe u Akademiju nauka i tu bude zaklonjen, na neki način se po hrabrosti barabario sa Ćosićevim nastojanjem da otvori i tako napadno pljusne svojima u lice istinu o Kosovu. Sudar dva udružena mita (Ćosićevog i Andrićevog) i politike još više je zbunio diktatora.

Lako mu je bilo da skida Srbe i da Srbi budu uz njega kad to čini s Blagojem Neškovićem, Milovanom Đilasom, Rankovićem i Nikezićem. Bio je pometen i nespretan kad su u pitanju mitski spiriti i bengalske vatre umetnosti kojom je narod uveliko bio osveštan i osvećen od vajkada. Vrtoglavi tiraži Ćosićevih knjiga za njega su bili tera inkognita. Sila koja je iz tih knjiga živela u narodu nije se mogla meriti svetovnim sredstvima i Krez je zazirao za svoju carsku lagodnost i moć da bude svuda, nad svim i svima. I ustuknuo.

ISPOD SKUTA – PODMETANJA I sada kad ga oglašavaju nepismenim, i kad žele da zaobiđu i ne pomenu u smrti, senka Titovog straha od mita mota nam se negde oko nogu. Vidosav i Latinka samo su primeri. Mnogi danas protiv Ćosića i kad se prave da ga neće, hoće da mu glavu na panju sujete, zavisti, neshvatanja i neosećanja za vrednosti, ljubomorni na čudo njegovog dela i života, pa mu ispod skuta podmeću da su drugi pisali njegovo delo, da su drugi trukovali njegove političke govore, da ovo, da ono. Gde bi on to toliko sve mogao sam. I ne slute da ga time, umesto da ga unište, svojim izmišljotinama, samo veličaju.

Narod je vekovima gradio i čuvao svoju poeziju, sačuvaće i delo svoga najvećeg opisivača svih vremena Dobricu Ćosića.

Bruka i sramota bi, za srpski narod ,moja gospodo, bilo to da Dobricu Ćosića, kao nepismenog, iz književnosti isteruje Živka ministarka u liku Latinke Perović.

Iz biografije autora

Dragoljub Stojadinović otpočeo je svoju karijeru 1954. i dvadeset godina je realizovao na Kosovu i Metohiji. Pored rada u „Radio Prištini“, gde je dao izuzetan autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisije „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), pokrenuo je časopis „Stremljenja“, ediciju „Jedinstvo“ u okviru istoimene izdavačke kuće, te Pesničke susrete Lazar Vučković.

Objavio je tri knjige eseja i kritika pod zajedničkim naslovom „Književna trajanja“, prvu 1965, drugu 1973, a treću 2012; dve knjige o delima našeg jedinog nobelovca: „Romani Ive Andrića“ (1970) i „Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića“ (1980). Knjigu eseja i studija „Moć govora savremenog srpskog romana“ izdao je 1987, a 1998. „Između mita i zakona“, posvećenu delu Marka Mladenovića. Knjigu studija o „Romanima Milana Rankovića“ objavio je 2001. godine.