Vlado Vukas – Brodovi imaju dušu

Na žalost, naše brodove nisu potopili neprijatelji – sami smo se urušili, izumrli, istrulili… Poslednji je trenutak da se uzdignemo

Razgovarala Mara Knežević Kern Fotografije MILAN TIMOTIĆ

Ukotvljen na obali Dunava, daleko od očiju javnosti i pošteđen hirova dnevne politike, ukotvljen je brod Vatrogasac, koji s pravom može poneti ime „Poslednja odbrana Beograda“. Uprkos višedecenijskom urušavanju države i njenih bezbednosnih mehanizama, ovaj brod ‒ karaula još uvek s ponosom ističe zastavu s državnim grbom a njegova posada izvodi herojske poduhvate pod gotovo zaboravljenim geslom „služimo narodu“.

Kapetanu UN plovidbe Vlado Vukas, životno vezan za brodove i duboko privržen poslu kojim se bavi, s ponosom govori o Vatrogasno spasilačkoj brigadi i brodu koji je ‒ uprkos tranzicionim vetrovima – ostao u vlasništvu države, izvršavajući najzahtevnije bezbednosne zadatke pod zastavom Srbije. U današnjim uslovima, gradnja ovako skupog „neprofitabilnog“ plovila bila bi nezamisliva, ali se možemo smatrati srećnim što je ostao u posedu države Srbije.

Nalazite se na komandnoj poziciji broda, čiju posadu čini spasilačka vatrogasna brigada MUP-a Srbije. U kakvim okolnostima se rodila ideja o gradnji ovako specifičnog plovila?

Živimo u vremenu propadanja svega što su izgradile generacije pre nas, a to se dogodilo i sa Rečnim brodarstvom. Jugoslavija je 1974. imala 34 broda – bili smo međunarodna sila na Dunavu, a JRB je imalo predstavništva po čitavom svetu. Srbija je imala čak i rečno-morske brodove, ali su oni pomorski osamdesetih godina prebačeni u Crnu Goru, gde su i ostali posle raspada zajedničke države. Ostao je i veličanstveni brod jedrenjak „Jadran“, umesto da ga je Srbija dokovala u nekoj grčkoj luci i sačuvala. Ovaj brod ‒ Vatrogasac ‒ izgrađen je 1979. u Brodogradilištu „Tito“, našom pameću i novcem, a neprocenjivu ulogu u njegovom projektovanju i izvođenju imao je prof. Bilan sa Mašinskog fakulteta. Brod su gradili vizionari a ne „investitori“, pa ne čudi što i danas ispunjava sve zadatke, i što je predmet sve veće pažnje brodara širom sveta. Na njemu je oprema i danas u odličnom stanju, zahvaljujući brizi i entuzijazmu mašinskih inženjera zaduženih za održavanje brodskih mašina.

U međuvremenu je promenom Zakona o unutrašnjoj plovidbi i lukama preimenovan u vatrogasno-spasilački brod, što mu je proširilo polje delovanja na spasavanje ljudi na vodi i priobalju u svim incidentnim situacijama… Nedavno nas je posetila delegacija kapetana iz Evrope u želji da se upozna sa performansima broda, jedinstvenog u svakom pogledu, kako bi odlučili u kom pravcu da razvijaju svoju flotu. Bilo je i ponuda da ga prodamo, kupci nisu pitali za cenu, ali je država imala mudrosti i snage da ga sačuva

U kojoj meri se naša mornarica oslanja na tradiciju evropskih naroda?

U mornarici je sve tradicija i kontinuitet, a mi smo samo naslednici velikih pomorskih sila, koje su nas obučavale i stvorile od naših kapetana najbolje kapetane na svetu. I oznake na epoletama naših oficira su identične engleskim epoletama, zato što smo jedna od retkih zemalja koje su priznale sve tri engleske pomorske bitke. Španci, Rusi i Francuzi nisu ‒ u tim bitkama su bili na suprotnoj strani. Na epoletama je i krug koji predstavlja Nelsonovo oko, što je izuzetna počast i priznanje. Govoreći o tradiciji, ne smemo zaboraviti ni zlatno doba brodarstva i prvog brodovlasnika ‒ Mišu Anastasijevića, koji je 1830. u Kneževini Srbiji imao 300 brodića. On je prvi istakao zastavu Srbije na brod, čim je turskim fermanom to bilo dozvoljeno. U odnosu na to vreme, danas smo sišli daleko ispod crte. Tradiciju predstavljaju i imena brodova, kao što je bio parobrod „Deligrad“, izgrađen 1862. da bi ga Austrijanci potopili 1914. JRB je 1962. izgradio novi brod pod tim imenom, ali je 1999. bio stavljen van upotrebe (sad je restoran). I tako smo ostali bez imena Deligrad, što je svojevrsno gubljenje identiteta, kapetana i bogatog nasleđa. Brodovi imaju dušu, a potapanje jednog broda i pretvaranje u staro gvožđe u krajnjoj liniji više košta nego njegovo održavanje.
[restrictedarea]

Uloga vašeg broda postaje sve značajnija, s obzirom da su vatra i voda postale pošast novog veka. Šta vas i vaš tim motiviše da izdržite svakodnevno suočavanja sa smrću?

Naša vatrogasno-spasilačka brigada neprestano deluje u izuzetno rizičnim situacijama. Nisu samo vatra i voda uzroci nesreća na reci. Obučeni smo za spasavanje ljudi koji upadaju u reku posle saobraćajne nesreće, zaustavljamo objekte koji se usled poplava otkače sa sidrišta i krenu niz reku ugrožavajući živote i plovila na koja bi naleteli, oslobađamo nosače mosta od nagomilanog granja koje ugrožava stabilnost, gasimo požare u objektima kojima ne mogu da priđu vatrogasne ekipe, spasavamo ljude iz vatre…Mi krećemo na zadatak u trenutku kad su se sve ostale ekipe suočile sa nesavladivim problemima. Taj psihološki pritisak prouzrokuje dodatni stres, koji prevazilazimo zahvaljujući mentalnom sklopu spasilaca, jer su svi, bez izuzetka, stabilni ljudi. Pokazalo se da sem fizičke kondicije, obučenosti i spretnosti, spasioci moraju posedovati visok stepen odgovornosti i ono nešto ‒ zajedničko za sve pripadnike brigade ‒ što bih nazvao:specifičan sklop DNK, a radi se o predispoziciji za bavljenje ovim poslom. Važna je i motivacija. Zvuči anahrono ali je patriotizam i ljubav prema Srbiji ono što naš tim drži na okupu u najtežim situacijama. Svesni smo značaja kontinuiteta sa precima, kojima je ono što se zove domovina bilo preče od života… Mi smo sami osmislili našu zastavu na kojoj je grb Srbije. Na nju smo ponosni. To osećanje da izvršavamo misiju a ne samo radni zadatak drži nas zajedno i daje snagu da funkcionišemo kao porodica. Ukoliko neko ko na taj način ne prilazi zadacima i „zaluta“ među nas, brzo shvati da mu tu nije mesto… Brod je država u državi. Imamo kuvara i lekara, a imamo i prijatelje. Jedan od prijatelja je i država koja ulaže koliko može, u meri u kojoj voli svoje brodove… Nažalost, nas nisu potopili neprijatelji ‒ sami smo se urušili, izumrli, istrulili… Poslednji je trenutak da se uzdignemo.

Kako se postaje deo vašeg tima?

Da bi neko stupio na brod kao početnik mora da prođe četiri godine obuke i godinu dana prakse u našoj brigadi. Pritom je psihofizička spremnost odlučujuća – samo onaj ko poseduje određene kvalitete koje nije moguće verbalno definisati ali ih kolege prepoznaju, postaje deo tima. Ljudi se u akciji oslanjaju jedni na druge i njihovi životi često zavise od reakcija ostlih, tako da o sastavu tima ne odlučuje neko odozgo ‒ tim se stvara spontano, na spacifičan, jedinstven način…Mi se odmah prepoznamo. Koliko se naš posao razlikuje od vojne i policijske hijerarhije govori sledeći detalj: ja nemam pravo da nateram nekog na zadatak, ukoliko on odbije da u njemu učestvuje. A odbio je zato što je nesiguran i oseća strah. Strah je opasan u akciji i za njega samog i za bezbednost brigade… Ali moram da priznam da niko do sada nije odbio zadatak.

U vreme NATO agresije 1999, vatrogasna spasilačka brigada je odigrala značajnu ulogu u gašenju požara. Pred kakvim izazovima se danas nalazite?

Tada nisam bio na ovom brodu, ali kolege kažu da je brod bio od neprocenjive važnosti u tim trenucima. u mirnodobskim uslovima posada se neprestano suočava sa smrću, zbog čega je komandovanje ovom brigadom specifično i nema nikakvih sličnosti sa komandnom hijerarhijom u vojsci. Na zadatak krećemo ne znajući šta nas čeka. Vetar, talasi, magla… ništa nas ne može zaustaviti, obučeni smo da delujemo u najtežim uslovima, čak i na slepo, uz pomoć radara. Kad se nađemo na licu mesta razvijamo strategiju, a od naše trenutne procene i brzine ne zavise samo životi ugroženih ljudi, već i naša lična bezbednost. Istovremeno smo odgovorni i za bezbednost kolega što veoma usložnjava proceduru spasavanja. U našem poslu nema improvizacije niti je dozvoljeno nepoštovanje procedure ‒ to može da prouzrokuje smrt… Za mene kažu da sam pesimista i da na sve gledam crno, ali zahvaljujući takvom pristupu mi nemamo nijednu crnu mrlju niti je bilo ko stradao.

Kome podnosite godišnji izveštaj o aktivnostima brigade?

Na kraju godine organizujem štampanje elaborata u kojem su analizirane sve akcije uz komentare i fotografije sa lica mesta. Stalno se učimo i na greškama, ali to ostaje među nama ‒ niko nema pravo da zloupotrebljava ovaj interni dokument, koji ima izuzetan značaj i u slučaju nekog sudskog procesa… Može se reći da na ovaj način ostavljamo amanet onima koji dolaze posle nas, da nastave tradiciju i preuzmu odgovornost. Niko nas ne obavezuje na ovakvu vrstu analize, ali smo sami prepoznali značaj ovakve prakse. Ove godine smo šest puta isplovljavali radi intervencije. Neko bi u jednom trenutku mogao da kaže: pa oni ništa ne rade – samo šest intervencija za pet meseci, ali kad otvore knjigu vide koliko je života spaseno i tragedija ublaženo ili sprečeno… Sprečili smo katastrofu gašenjem magacina DM u Makešu, priskočivši u trenutku kad je ‒ zbog slabog pritiska vode ‒ vatrogascima bio onemogućen rad. Intervenisali smo i kad se, zbog nabujale reke, otkačio splav povukavši nekoliko plovnih objekata. Da ih nismo zaustavili i skrenuli s puta ugrozili bi turističke brodove i život ljudi… Naši spasioci slobodno vreme, umesto zabave, koriste za usavršavanje u raznim sportovima. Jedan naš kolega je osvojio vrh na Araratu i tamo istakao zastavu naše jedinice. Ove godine ide ponovo, na Kavkaz, i nosi istu zastavu. A ima 64 godine. To govori o našoj motivaciji: nije sve u novcu već u entuzijazmu i patriotizmu.

Sarađujete li sa kapetanima kruzera koji se zadržavaju u beogradskom pristaništu?

Već smo u nekoliko navrata boravili na ovim brodovima, kako bismo se upoznali sa rasporedom prostorija i raspoloživom opremom. I posada ovih kruzera je upoznata s našim mogućnostima i odlično sarađujemo. Rekli su nam da je umirujuća pomisao da smo tu i da na nas mogu da računaju u slučaju požara ili neke druge nesreće… Mi, za razliku od gradske vatrogasne službe, imamo izuzetan kapacitet za tankiranje vode, koju izbacujemo iz topa na dužinu od 150 metara… Na sreću nikada nismo koristili maksimum. Prilikom jedne pokazne vežbe naš brod je ispod Brankovog mosta mogao da ispali mlaz do Knez Mihailove ulice.

Postoji li opasnost da se država odrekne vatrogasnog broda?

Verujem da se to neće desiti, pogotovo što se prema novim sporazumima ‒ potpisanim radi usklađivanja sa evropskim standardima o rečnoj plovidbi – predviđa obaveza da se garantuje bezbednost plovila što prolaze Dunavom… Mi smo jedini sposobni da ispunimo tu obavezu. Spasilački brod je na vrhu pijedestala rada na vodi, zato što mi idemo samo na posledice, za razliku od vojske koja ima unapred razrađenu taktiku. Nadamo se da će država prepoznati potrebu za kontinuitetom, preduzimanjem koraka neophodnih za obuku nove generacije vatrogasaca-spasilaca. Među vatrogascima ima sposobnih mladih ljudi spremnih da uče od nas… Ne zaboravite ‒ obuka traje godinama… Ako ne nastavimo tradiciju dočekaćemo da nam se događa ono što sam video na snimku pada američkog putničkog aviona u reku Hadson. Avion je plutao desetak minuta, zatim su se otvorila vrata i putnici su izašli na krilo, stajali su dok je avion tonuo a nijedno spasilačko plovilo ili helikopter nisu prišli ni nakon dvadesetak minuta. Putnike je prihvatio neki brod što je slučajno tuda prolazio… To je ta Amerika, za koju verujemo da je uređena država… Tokom poplava u Obrenovcu imali smo prilike da upoznamo ruske spasioce. Bio je to zaista izuzetno emotivan susret. Oni su daleko od nas oko pitanja opreme ‒ u Moskvi imaju preko 20 brodova koje prate helikopteri ‒ ali tvrdim da se svaki čovek iz naše brigade za tri dana može obučiti za rad s tom opremom

Koji delovi priobalja su pod vašom zaštitom?

Ratno ostrvo, kao prirodno dobro ima tri sistema zaštite od vatre; Bela stena je posebno ugrožena zbog blizine rafinerije, međunarodnog sidrišta i niza drvenih kućica a nema pijaće vode ni sistema za gašenje vatre; Ada Međica je takođe pod našom zaštitom kao i turističko pristanište Beograd. Iako nam nedostaju ljudi i oprema, još uvek uspevamo da se nosimo sa dosadašnjim problemima… Opremljeni smo i za ekološke akcidente. U slučaju izlivanja nafte i ostalih toksičnih hemikalija postavljamo plutajuću barijeru oko zagađene površine a zatim pumpama izvlačimo sadržaj sa površine… Kao što vidite, rad naše spasilačke ekipe je veoma zahtevan i podrazumeva vrhunsku obučenost u mnogim disciplinama, uz savladavanje rada sa najkomplikovanijom opremom. Radeći sa ovim ljudima shvatio sam značenje Geteove opaske da „Nesreća oblikuje čoveka, prisiljavajući ga da upozna samog sebe.“
[/restrictedarea]