„Socijala“ na vašaru taštine

Kanski festival i stid zbog siromaštva u Evropi

Piše Vladislav Panov

Pobeda vremešnog britanskog sineaste Kena Louča, čiji je socijalno angažovani film „Ja, Danijel Blejk“ osvojio „Zlatnu palmu“ kao najbolji u takmičarskoj selekciji, deluje čudno i neverovatno. Komentari laureata, međutim, još i više pošto je ispred neukusa i jurnjave za slavom i parama (što Kanski festival zapravo i pre svega jeste), on uspešno progovorio o tragediji „malog čoveka“ 

Nije baš lako odgovoriti kako je filmska ponuda (delom i nagrade kojima se reagovalo na nju) takmičarskog dela ovogodišnjeg Festivala u Kanu postala jedna od socijalno najsveobuhvatnijih i samim tim najangažovanijih. Da li je 69. izdanje i dalje najprestižnijeg i najuticajnijeg filmskog festivala na svetu slučajnost, presedan u smislu „okretanja lista“ ili eksces, možda i nešto sasvim drugo? Ili je sve to zajedno, u momentu kada se čini da je svet na rubu sunovrata i u kolapsu sistema koji je kao najbolji postao najgori za sve koji nisu bogataši, Kanski festival je zapljusnuo publiku i kritiku, inače po svemu daleko zainteresovaniju za periferne stvari nego da gleda tragične socijalne priče iz sveta i da, eto, na kraju nužno jednu od njih izabere za najbolju. U tom je kontekstu objašnjiv trijumf jedinog zapadnog socijaliste, hajde čak da kažemo i levičara, vremešnog britanskog sineaste Kena Louča, koji decenijama snima filmove o nepravdama kapitalizma u svojoj zemlji. Iako ranije nagrađivan i u Kanu i kod kuće, pa i na drugim mestima, osvajanje „Zlatne palme“ njegovog do sada možda najpotresnijeg ostvarenja upravo iz aspekta te socijalne osude modernog kapitalizma ima poseban značaj.

[restrictedarea]

Surovost neoliberalnog sveta Priča Loučovog filma „Ja, Danijel Blejk“ pokazuje sve surovosti neoliberalnog zapadnog sveta u kome ste navodno zaštićeni konzument savršenog sistema samo dok vam ta zaštita jednog dana, makar to bilo prvi put u šezdesetoj godini života kao što je slučaj s glavnim junakom ovog filma, zaista ne zatreba. Onda na scenu stupaju sve blagodeti rigidne i apsolutno nesavladive birokratije u čijim se čeljustima slamaju svi ti divni principi slobodnog sveta jednakosti za sve i principijelnosti prema svakome. Loučov junak postaje teški socijalni slučaj za koga nema društvene pravde, a pobeda birokratije je sistemski hir sveopšte instalirane nepravde kao principa iz potaje koji zvanično ne postoji, ali koji svi osećaju. Kada se kaže svi, naravno, misli se najpre na milionsku armiju obespravljenih i beznadnih „šljakera“ za čiji je idiličan život u zapadnoj pravičnosti zadužena kafkijanska birokratija koja danas vlada Evropskom unijom i uopšte Zapadom. Ako se posmatra iz perspektive želje da film bude realistični socijalni komentar, a ne samo prazna zabava za masu koja nema više potrebe za korišćenjem sivih ćelija, onda trijumf baš ovog filma konkuriše za jednu od najuspešnijih i najpravičnijih „Zlatnih palmi“ u višedecenijskoj istoriji dodeljivanja ove nagrade u Kanu. Louč je u brojnim komentarima povodom ove nagrade iskoristio priliku zainteresovanosti medija kako bi rekao da je njegovo delo zapravo priča o stidu zbog siromaštva u Evropi izazvanog delom i merama štednje zbog koje se svet nalazi na ivici katastrofe! Nije se Louč ni u filmu ni u izjavama upuštao u razloge za nametanje takvih mera štednje. Možda je to ideja za neki drugi film. Ovaj njegov pobedonosni je u toj meri potresan i ilustrativan da je skoro neverovatno što je izglasan za laureata. U senci vašara taštine, neukusa i jurnjave za slavom i parama, što je Kanski festival zapravo i pre svega, Ken Louč je uspešno uspeo da progovori o tragediji „malog čoveka“ što je već samo po sebi posebna vrsta trijumfa u svetu čije je načelo da se savršenost kapitalističke utakmice gaji isključivo za „malo jednakije“ od većine koja to nije.

Smrt porodice i kraj sveta Na poseban način je taj svet kritikovan i u rumunskom filmu „Matura“ čiji je autor Kristijan Munđiju, jedan od miljenika zapadnih filmskih festivala, podelio „Zlatnu palmu“ za režiju baveći se problemom korupcije u svojoj zemlji sa slavnim francuskim autorom Olivijeom Asajasom, u čijem se „Ličnom kupcu“ mogu pronaći i osude globalističkog potrošačkog sveta mada je u fokusu priče ipak neka vrsta zapadne otuđenosti, pa čak i psihička problematičnost izazvana konfliktom duše suočene sa gubitkom. Prestižni Gran pri ovogodišnjeg Festivala u Kanu dodeljen je filmu „To je samo kraj sveta“ režisera Gzavijea Dolana koje takođe može da posluži kao ilustracija kolabiranja zapadnog sveta jer vrlo surovo govori o potpunoj disfunkcionalnosti porodice u kojoj više nema mesta za bilo kakva pozitivna međusobna ophođenja. Iako je na sličan način osuđujuće aktivan bio čak i novi film slavnog španskog autora Pedra Almodovara „Hulijeta“, žiri se odlučio za manje slavnog, ali snažnije na ovu temu artikulisanog Dolana. Interesantan je možda i stav merodavnih da je Nagradu žirija festivala najviše zaslužio američki film „Američka devojka“, koji je pokušao da predstavi neku vrstu bunta i uopšte aktuelnog trenutka američkih tinejdžera.

Jasno, malo je verovatno da će tekuće i čini se naprasno internacionalno preovlađujuće zanimanje filmskih stvaralaca za životne socijalne i porodične teme koje mogu da posluže definisanju spoznaje da je „raspad sistema“ ne samo neminovan već i da je odavno u toku učiniti nekakav uticaj na stvaranost i svet koji opisuju. Da li će barem malo isprovocirati stavove „javnog mnenja“, ipak je samo retorička dilema. Nagrade, posebno na ovako medijski sveprisutnom festivalu, pomažu da se fokus okrene u tom smeru. Da se oseti važnost spoznaje problema kako bi se na njih reagovalo. Potpuno je, međutim, izvesno da i ovoga puta film neće promeniti život i da će i posle ovog festivala mediji i publika daleko više želeti da govore o tome koja se od lepotica pojavila gola, koliko su koštale oskudne haljine onih kojima je ipak draže da budu obučene, ko je pao na crvenom tepihu, ko je s kim ili nije, koja je zvezdica napravila koji skandal i koliki je ovogodišnji rekord u zaradi od prostitucije na ovogodišnjem festivalskom životu „iza zavese“ koji se svake godine ponosno unapređuje. Ostaje uteha da je uspelo makar hotimično prepoznavanje pravih tema civilizacije koja je u krizi do te mere da deluje da je u smrtonosnoj agoniji. Nagrade neće nikoga spasti, ali će možda bar usmeriti farove u taj mrak u kome svi živimo hteli da to priznamo ili ne. Od filma se uostalom i ne može očekivati mnogo više. To više se očekuje od svih nas koji sedimo u tom mraku i zaboravljamo da moramo da se stidimo siromaštva oko nas, kao i da moramo da znamo ko je krivac što ono postoji. Pa možda čak i da nešto preduzmemo protiv bede i stida ili tužnog izostanka sramote zbog te bede u našim dušama. Ken Louč i neke od njegovih kolega, kao i merodavni nagradodavci na ovogodišnjem Kanskom festivalu su svoje rekli i učinili. Sada smo mi na redu…

[/restrictedarea]