Poruka Vladimira Putina

Piše Nikola Vrzić

Da li je nenajavljeni susret srpskog premijera s predsednikom Rusije samo deo šireg, rusko-kineskog, dolaska na Balkan?

Zbilja treba odati priznanje Radiju „Slobodna Evropa“. Uspelo im je, naime, da u odluci Vrhovnog saveta Evroazijske ekonomske unije (EAEU), ovog utorka u Astani u Kazahstanu, o otpočinjanju pregovora o stvaranju zone slobodne trgovine sa Srbijom, pronađu i nešto loše, to jest nepovoljno. Pitanje je, samo, po čiji interes nepovoljno, jer, kao što je opštepoznato, Radio „Slobodna Evropa“ osnovala je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), a, prema njegovom tumačenju, „dogovor iz Astane jača proruske, a ne ekonomske snage Srbije“…

 

MEKI TRBUH EVROPE S tim što proameričke snage Srbije imaju kudikamo više razloga za nezadovoljstvo događajima koji se razvijaju u Srbiji, a i nešto šire, po čitavom Balkanu i komšiluku. Od Mađarske, preko Srbije pa do Grčke, svedoci smo sve većeg, a izgleda i sinhronizovanog, upliva ruskog i kineskog uticaja koji preti da poremeti viziju Balkana pod isključivim uticajem Vašingtona na kome se prilježno radilo u proteklih četvrt veka, a radi se i sada, pored ostalog, i nemirima koje milijarder Džordž Soroš – jedan od glavnih izvođača radova na ostvarivanju američkog interesa u ovom našem parčetu sveta – ovih dana podstiče i u Republici Srpskoj, i u Makedoniji, i u Mađarskoj.

Iako su, naročito čitaocima „Pečata“, osnovni obrisi poretka stvari u kome živimo uglavnom poznati, nije zgoreg podsetiti ukratko. U sklopu okruživanja Rusije – kako bi se ona odvojila od Evrope i u tom procesu sprečila da postane globalna sila ravna Sjedinjenim Američkim Državama – našim prijateljima s one strane Atlantika neobično je važno da pod svoj puni uticaj stave i meki trbuh Evrope koji se nalazi na brdovitom Balkanu. Zato je potrebno odavde, s Balkana, proterati baš svaki uticaj Rusije, pa otuda i opozicioni skupovi u Republici Srpskoj protiv njenog predsednika Milorada Dodika sa snažnim indicijama Soroševe upletenosti, otuda i nemiri u Makedoniji protiv Nikole Gruevskog u kojima se umešanost Soroševih plaćenih saradnika čak i ne krije, otuda i prošlonedeljno upozorenje Janoša Lazara, šefa kabineta mađarskog premijera Viktora Orbana, da će berzanski špekulant i samoproglašeni filantrop „verovatno uskoro preduzeti akciju“ protiv Orbana, koga sumnjiči za prevelike, a samim tim i nedopustive, simpatije prema Rusiji i njenom predsedniku Vladimiru Putinu.

Ali namera Vašingtona da čitav Balkan i okolinu stavi pod svoju šapu jasna je i transparentna, i događaji na koje podsetismo predstavljaju tek poslednju epizodu u nizu koji je otpočet padom Berlinskog zida i okončanjem Hladnog rata.

Manje jasno i očigledno, makar dosad, bilo je pitanje koliko će Rusija želeti i moći da se suprotstavi svom izbacivanju iz našeg regiona, naročito posle propasti projekta gasovoda „Južni tok“ – to ju je učinilo mnogo udaljenijom nego što uistinu jeste. Odgovor na to pitanje sada je pružio sam Vladimir Putin, a zajedno sa njim ga, kako ćemo pokazati, pruža i novi igrač na ovom području, Kina i njen predsednik Si Đinping. A ako oko nečega jastrebovi američke spoljne politike i njene globalne hegemonije ne uspevaju da se usaglase, to je da li veću pretnju američkom svetskom poretku predstavlja Rusija, ili pak Kina. Što će reći da na Balkan sada, ojačavajući usput svoje partnerstvo i strateške veze, stižu dva glavna američka suparnika, donoseći nam perspektivu kakvu smo, pre samo šest ili sedam godina, mogli samo da priželjkujemo.

VUČIĆ U MOSKVI No krenimo redom. Prošlog četvrtka, 26. maja, u Moskvi su se neočekivano, a uz to i nenajavljeno sastali predsednik Rusije Vladimir Putin i dosadašnji i budući premijer Srbije Aleksandar Vučić. „Vučić kod Putina: Privatna poseta, nepoznata agenda“, jedva je prikrio svoje nezadovoljstvo već citirani Radio „Slobodna Evropa“, ovde ga koristimo kao barometar raspoloženja njegovih osnivača i vlasnika, koje se – (ne)raspoloženje posetom – izgleda prelilo i na Medijski javni servis Srbije kome je uspelo da vest o susretu srpskog premijera i ruskog predsednika ćušne u daleki deseti minut svog udarnog Dnevnika. Svaka čast na profesionalizmu, uzgred budi rečeno.

Nisu se mnogo više proslavili ni dežurni tumači ovdašnjih prilika. Nadasve dovitljivo povezavši okolnost da buduća Vučićeva vlada još nije formirana s činjenicom da je Putin Vučiću, prema zvaničnom saopštenju, čestitao na izbornoj pobedi i tom prilikom izrazio nadu da će „kakav god bio sastav nove vlade, u njoj važno mesto zauzeti ljudi koji ozbiljnu pažnju posvećuju razvoju odnosa između Ruske Federacije i Srbije“, došli su dakle dežurni tumači do zaključka da je Vučić otišao kod Putina kako bi mu ovaj izdiktirao sastav buduće srpske vlade. Neki su među njima, dovitljivima, i nezadovoljno progunđali zbog toga, otkrivajući time svoje raskošno licemerje jer na sličan način nisu, tako gunđajući nezadovoljno, komentarisali dokazane američke intervencije u sastavljanju srpskih vlada, pogotovo one iz 2008. godine koja nas je sunovratila na EU put bez alternative i prateću ekonomsku propast.

Ali zašto smo sigurni da, prošlog četvrtka u Moskvi, Putin Vučiću zaista nije uručio spisak novih srpskih ministara, državnih sekretara i direktora javnih preduzeća? Pre svega, Putinu bi zbilja trebalo pripisati natčovečanske sposobnosti ako smo u stanju da ozbiljno pomislimo kako su mu, uopšte, u vidokrugu nekakva ministarska mesta u srpskoj vladi, čak i ona najosetljivija kao što su ministarstva odbrane i spoljnih poslova. Kao što znamo mi, uostalom, zna i Putin da će glavnu i jedinu reč u toj vladi, kao i dosad, voditi Aleksandar Vučić, što na apsolutnu nulu svodi Putinovu potrebu da Vučiću saopšti kako u vladu treba da uđu Ivica Dačić ili Nenad Popović ne bi li se time obezbedio ruski uticaj na srpsku vladu; drugim rečima, ako Rusija već nema uticaja na Aleksandra Vučića, u budućoj ga srpskoj vladi neće imati uopšte, i otuda su očigledno potpuno promašeni zaključci o tobožnjem Putinovom pokušaju da utiče na Vučićev izbor ministara kako bi time obezbedio svoj uticaj u toj vladi. Štaviše, sve i ako je, kao što nije, Putin nameravao da utiče na sastav Vučićevog kabineta, pa, nije zbog toga morao da se sastaje sa Vučićem; spisak je mogao da mu uruči ambasador Rusije Aleksandar Čepurin, i ne bi zbog te okolnosti, što ga nije uručio lično nego preko posrednika, Putinov zahtev bio manje ubedljiv. I najzad, opet, sve i ako jeste uticao na Vučićev izbor budućih ministara, zar bi svojim rečima o sastavu buduće srpske vlade – rečima koje su prenete na zvaničnom internet sajtu Kremlja, odakle su i otišle u svet – tu tajnu tako neoprezno otkrivao? Naravno da ne bi.

UPOZORENJE SAOPŠTENJEM A opet, Putin jeste rekao, i baš je to preneto: „Želim, naravno, da počnem tako što ću vam čestitati na ubedljivoj pobedi vaše partije na parlamentarnim izborima. Štaviše, vaši saveznici takođe su dobili potreban broj mesta. Znam da će nova vlada biti formirana uskoro. Nadam se da će, kakav god bio sastav nove vlade, u njoj važno mesto zauzeti ljudi koji ozbiljnu pažnju posvećuju razvoju odnosa između Ruske Federacije i Srbije. Nadam se da ćemo nastaviti naš rad na jačanju naših bilateralnih veza i da ćemo nastaviti da se trudimo da unapredimo našu političku saradnju, naše ekonomske veze, i naš zajednički rad na međunarodnoj sceni.“ A Aleksandar Vučić je na to uzvratio: „Učinićemo sve što možemo zato što su odnosi s Ruskom Federacijom za nas veoma značajni… Smatramo da nam je i čast i dužnost da nastavimo da razvijamo svoje odnose s Ruskom Federacijom u svim oblastima, u ekonomskoj i u političkoj sferi.“

Za tumačenje ovog sastanka s nepoznatom agendom od ključne je važnosti ovo saopštenje. Ne samo ono što je u njemu navedeno – jer to je jasno, reč je o nastavku procesa zbližavanja Rusije i Srbije, nastavak je reč koju su upotrebili i Putin i Vučić – već i zašto je navedeno baš to što smo citirali. Šta su domaćini sastanka i pisci zvaničnog saopštenja želeli da poruče izdvajajući, iz svega što je tamo rečeno, baš ovo, i kome su tu poruku pre svega želeli da upute? Srbima ne, jer izbori su okončani i poruka o srpsko-ruskom zbližavanju u ovom trenutku nema političku upotrebnu vrednost u Srbiji. U Rusiji će izbori biti održani tek na jesen, pri čemu Putin i nema potrebu da preko svog odnosa sa Srbijom dokazuje svoju veličinu i patriotizam, tako da i Rusi, kao cilj(a)na grupa, otpadaju. To nas navodi na zaključak da pravu ciljnu grupu, kojoj je ovako sročeno saopštenje i upućeno, predstavljaju ostale zainteresovane strane na Balkanu, to jest Amerikanci. Poruka: Rusi se s Balkana ne povlače. Naprotiv, svoje veze će sa svojim saveznicima nastaviti da jačaju.

Upravo iz ove vizure, proširivanja i produbljivanja veza sa Srbijom, ima se protumačiti i značaj spomenute odluke iz Astane o otpočinjanju pregovora sa Srbijom o unifikaciji trgovinskog sporazuma s čitavom Evroazijskom ekonomskom unijom. Da, doneće nam uspostavljanje zone slobodne trgovine s ovom unijom višestruku ekonomsku korist, ali nema ekonomije bez politike, pa tako i ova odluka ima i svoje ozbiljne političke implikacije, tim pre što je Srbija jedina evropska država koja nije članica EAEU a imaće ovu vrstu aranžmana sa njom.

REGIONALNI ISKORAK Pri tome, ovaj ruski povratak na Balkan – činjenica od prvorazredne geopolitičke važnosti, sve i ako su Putin i Vučić završili tek u 10. minutu Dnevnika RTS-a – nije ograničen samo na Srbiju, što mu i dodatno daje na težini i uverljivosti. Utisak je, zapravo, da je reč o brižljivo isplaniranom nizu koraka. Prošle nedelje, tako, u Budimpešti je boravio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, i to nije samo dodatno učvrstilo političke odnose Rusije i Mađarske već je povod bio iskorišćen i za lansiranje preteće (po američke interese) ideje o oživljavanju nekog vida „Južnog toka“, pri čemu je mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto otvoreno optužio „Evropsku uniju i druge naše prijatelje“ da su „vršili ozbiljan pritisak na nas i na neke druge balkanske i centralnoevropske zemlje kako bi sprečili izgradnju ’Južnog toka’“. A odmah posle moskovskog sastanka s Vučićem Putin je otputovao u Grčku, u kojoj ga je premijer Aleksis Cipras dočekao rečima da saradnja Grčke i Rusije predstavlja „strateški izbor za Grčku“ i da je to „sastavni deo svake spoljne politike Grčke u 21. veku u globalizovanom svetu“, a usvojena je i deklaracija o rusko-grčkom „političkom dijalogu o međunarodnim i regionalnim pitanjima od zajedničkog interesa“ koja su za nas – ova nedefinisana regionalna pitanja – od naročitog značaja i zato što se i sami nalazimo u istom regionu, i zato što je u njemu, Ciprasovim rečima, prisutna „napeta atmosfera destabilizacije“…

KINESKI FAKTOR A uz Rusiju, u ovaj region na čiju se destabilizaciju Cipras požalio Putinu zbog čega i nije naročito teško zaključiti ko ga destabilizuje, uz Rusiju dakle u ovaj region stiže i Kina, putem svog Novog puta svile, to jest Inicijative pojasa i puta koji je ekonomski projekat i, kako je „Politici“ ovih dana rekao ministar državnog saveta NR Kine Li Vej, podrazumeva „političko povezivanje“ koje predstavlja jasnu alternativu američkim planovima i interesima jer „u poređenju sa TTP i TTIP partnerstvima (američki sporazumi o slobodnoj trgovini sa azijsko-pacifičkim, odnosno EU državama), Inicijativa pojasa i puta ne sadrži nikakve preduslove i nije zasnovana na principu jedne zemlje – lidera“. U sklopu ove inicijative – u okviru koje Kinezi povezuju i zemlje našeg regiona, od Grčke na jugu do Mađarske na severu – „Srbija je veoma važna zemlja“ koja će nastojati da postane još važnija, sudeći makar prema rečima predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji je Li Veju rekao da „Srbija može da bude oslonac Kini u Evropi i njen značajni partner za budućnost“. U tom pogledu, izuzetno se značajnom čini i predstojeća poseta predsednika NR Kine Si Đinpinga, koja bi mogla da donese i konkretnije uobličavanje postojećih dobrih namera i velikih planova.

Za čitav (geo)politički aspekt ove priče još je značajnije to što je sva prilika da Rusija i Kina na Balkanu i u njegovoj okolini nastupaju vrlo sinhronizovano. Ne samo zbog međusobnih odnosa koji su, kako je to ovih dana konstatovano na rusko-kineskom forumu u Moskvi, na svom istorijskom vrhuncu već i zato što se na objedinjavanju ruskih i kineskih integrativnih tokova, pošto su to prošle godine dogovorili Vladimir Putin i Si Đinping, radi uveliko. „U izradi je lista konkretnih projekata, kao deo povezivanja Evroazijske ekonomske unije i kineskog projekta ekonomskog puta svile“, rekao je u utorak u Astani ruski predsednik.

STRATEŠKA ALTERNATIVA Šta sve to može da znači za Srbiju? Odgovor je očigledan. Prvi put u ovih četvrt veka, otkako je američki poredak zagospodario svetom, a usput i Balkanom, Srbija ima ozbiljnu i sve konkretniju stratešku alternativu bespogovornoj poslušnosti Sjedinjenim Državama i njenom interesu koji je srpskom interesu po pravilu suprotstavljen sasvim, što se uostalom vidi i po novim-starim zahtevima Zapada, a prenosi ih „Danas“: da izbacimo Kosovo i Metohiju iz preambule Ustava Srbije, da se odreknemo Milorada Dodika a preko njega i Republike Srpske, i da Rusiji uvedemo sankcije i time je se simbolički odreknemo. Nema sumnje, Zapad će na ovim i sličnim uslovima nastaviti da insistira (s tim što u tome neće smeti da preteruje kako nas brže i dublje ne bi oterao u spasonosni zagrljaj Rusije i Kine; preteranim pritiskom na Rusiju već ju je naterao da se brže i sadržajnije okrene Kini, i valjda su nešto naučili iz tog iskustva), a nema sumnje ni da će istovremeno pokušavati da i u Srbiji napravi ono što pravi u Republici Srpskoj i u Makedoniji i što pokušava da učini u Mađarskoj. Sada smo, međutim, s dolaskom dveju svetskih sila na naš prag, sposobniji da se ovakvim namerama i pritiscima odupremo nego što smo bili pre samo godinu dana. Iako to ne znači da je došao čas da štetnim EU integracijama kažemo zbogom po uzoru na Island, sva je prilika da vreme isuviše bolnih kompromisa sa sopstvenim interesima lagano odlazi u prošlost. Nadamo se, bespovratno, ali borba za to nam još predstoji. S tim što u toj borbi, budemo li mudri i istrajni, više nećemo biti usamljeni.