Kad se „točak istorije“ zavrti pored šanka!

Bila je odlična ideja da se komad Tomasa Bernharda Teatermaher igra u ugostiteljskom lokalu, budući da se dramska radnja dela i dešava u takvom ambijentu

Piše Raško V. Jovanović

Drama Tomasa Bernharda Teatermaher pripada  tematskom krugu drama u kojima pisac razmatra odnos umetnika i malograđanskog društva i jedno je među poslednjim piščevim ostvarenjima u kojima se sve više opaža težnja prema grotesci i pesimističkom crnom humoru. Drama je zasnovana na principima „glumišta u glumištu“: radnja se zbiva jednoga kasnoga popodneva u prostoriji neke seoske gostionice u nekakvoj udaljenoj zabiti, u kojoj glumci pripremaju svoju predstavu što će je prikazati uveče. Glumačku družinu čini porodica: otac, Teatermaher Bruskon, a tu su njegova supruga (koja se odmara u sobi iznad, jer je indisponirana zbog bolesti), sin i ćerka. Bruskon priča da je u prošlosti imao i boljih dana i da je kao prvak glumio u državnim pozorištima redovno doživljavajući ovacije. Veoma rečit, on se, pred gostioničarem koji ga radoznalo sluša, hvali svojim velikim umetničkim uspesima, vajkajući se zbog toga što mu je sudbina dodelila da mora nastupati u ambijentu koji mu nikako ne odgovara. Dolaze kći i sin i donose kovčege sa kostimima – kostimograf Jelena Simović – za predstavu nekakvog komada koji je napisao Teatermaher Bruskon. Dok se oni pripremaju za predstavu, napolju se priprema oluja, no to starom glumcu ne smeta da neprestano govori naprosto opčinjavajući Gostioničara, koji će postepeno ipak početi da gubi strpljenje. Stari glumac govori sa teatralnim zanosom i njegovom retorikom često provejavaju cinizam i sarkazam naročito kada, ne štedeći nikoga, govori o savremenim političkim i kulturnim prilikama. Bernhard je po toj oštroj kritici savremene ljudske egzistencije blizak Beketu, mada on još više ističe komična svojstva apsurdne zbilje. Zato je glavni akcenat čitave priče u drami koju je napisao sam Teatermaher, prikaz kako se „točak istorije“ neprestano vrti u krugu u kojem i velike ličnosti postaju žrtve opšteg besmisla. Svakako da je završna poenta ove drame u oluji koja će izazvati požar i rasterati publiku. Na kraju krajeva – svi gnevni izrazi, sve primedbe i izlivi nezadovoljstva uzaludni su. Zaključak je kako nije besmislena samo zbilja nego i gluma koja govori o njoj.
[restrictedarea]

Dobro odabravši ugostiteljski objekat kao ambijent za izvođenje, reditelj Marko Misirača, u saradnji sa dramaturgom Ivanom Velisavljevićem, prilagodio je tekst i skratio, te je izostala završna katastrofa. Međutim, osnovna namera reditelja je da ovo delo dovede u ravan naše kulturne situacije. „Ambijentalno igranje komada priču fokusira na problem umetnosti u Srbiji danas i postavlja pitanje koliko su pozorišni stvaraoci i sami odgovorni za estradizaciju pozorišta i obesmišljavanje uzvišenosti pozorišnog čina? (usled elitističkog stava, eskapizma u pozorišnom repertoaru, nespremnosti na suočavanje sa demonima svoga vremena i raskida sa tradicijom pozorišta),“ – pita se reditelj u svom  kratkom komentaru štampanom u programu predstave.  Nema sumnje da su problemi o kojima Bernhard raspravlja u ovoj drami kroz izlaganje Teatermahera, koga bravurozno tumači Tihomir Stanić, morali izazvati asocijacije na našu savremenu pozorišnu i, uopšte, kulturnu i društvenu situaciju. I sam izbor ambijenta izvođenja shvatamo kao metaforu: „Zlatni bokal“, uređen kao ugostiteljski lokal iz 19. veka, predstavljao je Srbiju danas!

Smatra se da je ovo Bernhardovo delo monodrama sa dodacima. I dobro je što je tako: dosadile su nam monodrame koje naši glumci obično  pretvaraju u preopširne priče lišene svake akcije. Priča Teatermahera u ovoj predstavi osnovni je  deo drame  čvrsto utkan u čitav njen tok. A drama, četiri odeljka od kojih svaki ima svoje tematsko jezgro u jedinstvenom izlaganju glavnog junaka. To izlaganje nije ništa drugo do priča o pozorištu i odražava stanje duha jednog teatarskog poslenika, koji se, iako već blizu kraja karijere, nije umorio te zato ne sustaje u  svojoj samohvali o umetničkim dostignućima na velikim scenama, niti pak da činodejstvuje na sceni, makar ona bila i u scenskom prostoru – scenograf Boris Maksimović – gostionice zabačenog sela.

Tihomir Stanić tumačio je Teatermahera sa takvim angažmanom da smo sve vreme imali utisak kako se identifikovao sa čitavom pričom. Pri tom je autoritativnim ponašanjem sugestivno  delovao ne samo na Gostioničara, koga je sa dobro odabranim komičnim akcentima tumačio Branko Janković, zatim na svoje glumce, sina i kćerku, koje su sa naglašenom bojažljivošću interpretirali Milan Nikitović i Jovana Pleskonjić, nego i na publiku. Čitava priča Teatermaherova, bila ona istinita ili ne, svejedno je, budući da je u kazivanju Tihomira Stanića bila efektno isklesan tekst u koji on veruje. A kad on veruje, što i mi da ne poverujemo? Zanosna je to priča o robovanju i veličini glumačkoga poziva, koju svaki ljubitelj pozorišta treba da vidi i čuje.
[/restrictedarea]