Fijasko slovenačkih i američkih tenkista

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Slovenačka vojska se danas suočava sa brojnim problemima koji su mahom posledica „amerikanizacije“ i usvajanja NATO standarda

Učešće pripadnika Slovenačke vojske na netom održanom takmičenju NATO članica u Nemačkoj otkrilo je ne samo sve nedostatke doktrine koju taj vojni blok diktira svojim partnerima nego i bruku slovenačkih i američkih tenkista. Radi se o „Strong Europe Tank Challenge“, održanom sredinom maja u nemačkom Grafenveru pod pokroviteljstvom američke vojske i nemačkog Bundesvera. Bilo je to prvo takvo nadmetanje na evropskom tlu od kraja Hladnog rata. Otuda je hepening, iako formalno održan pod parolom takmičenja, uistinu trebalo da demonstrira silu i spremnost NATO-a na savremene izazove, a pre svega „superiornost i odlučnost“ u suprotstavljanju – Rusiji. Naročito jer se zna koliko su u Rusiji popularna slična (tenkovska) takmičenja.

[restrictedarea]

NEPRIJATNO IZNENAĐENJE Ali lukavo skovan plan krenuo je po zlu čim su tenkovi izašli na megdan. Odziv članica bio je zadovoljavajući s obzirom na to da su na poligon u Nemačkoj, osim domaćina, stigle i posade iz SAD, Danske, Italije, Poljske i Slovenije. Svaka država takmičar poslala je po četiri tenka. Takozvane Zapadne članice NATO-a su za boj u izrežiranoj bici spremile američke „abramse“ i nemačke „leoparde“, boje Italije branile su „arijete“, dok su Sloveniju, kako je javilo službeno glasilo američke vojske, predstavljali „tenkovi M84, dakle modernizovane kopije ruskih tenkova T-72 koje je proizvodila Jugoslavija uoči građanskog rata“.

Suparničke ekipe su tokom trodnevnog takmičenja morale da demonstriraju sve veštine kojima raspolažu, od poznavanja ofanzivnih i defanzivnih manevara, preko savladavanja različitih barijera, reakcije na simuliran napad hemijskim sredstvima do poznavanja osnova prve pomoći, rukovanja improvizovanim bojnim sredstvima i identifikacijom neprijateljskih, te prijateljskih meta. Epilog celog poduhvata je, međutim, neprijatno iznenadio organizatore, pa se brzo pribeglo kreativnim rešenjima, sve kako bi se prikrili loši rezultati. Što je utoliko veće iznenađenje ako se zna da prilikom sličnih takmičenja u Rusiji nema problema oko objavljivanja podataka kako su se pokazale pojedine ekipe, već je po okončanju nadmetanja sve sasvim jasno. U slučaju rečenog takmičenja članica NATO-a, „praksa“ je prilagođena – objavljeni su rezultati samo prve tri najbolje posade, ali ne i ostalih.

Najbolji su bili nemački tenkisti, na drugom mestu su završili Danci, a na trećem učesnici iz Poljske. Odmah je palo u oči da na pobedničkom tronu nema Amerikanaca, iako imaju ogromno praktično iskustvo i u ratovima i u svakodnevnoj upotrebi tenkova, pre svega na tlu država daleko od matice. Tek kada je američka vojna revija „Stars end strajps“ objavila reportažu o takmičenju, procurilo je da američke, ali ni slovenačke posade nisu bile u formi, čak daleko od toga.

Neuspeh na tenkovskom nadmetanju u Nemačkoj je naročito pogodio Slovenačku vojsku (SV), koja je sopstveni fijasko probala da zabašuri tako što je na svojoj fejsbuk stranici tvrdila da organizatori „nisu objavili konačnu rang-listu, prema postignutim rezultatima“. Na internet strani SV je objavljeno i 12 fotografija snimljenih tokom takmičenja, uz sledeći komentar: „Na tenkovskom takmičenju ’Strong Europe Tank Challenge’ u Nemačkoj učestvovale su tenkovske jedinice iz šest država sa tenkovima ’leopard 2A5’ (Danska i Poljska), ’leopard 2A6’ (Nemačka), ’arijete’ (Italija), M1A2 SEP (SAD) i M-84 (Slovenija). Organizatori nisu objavili končan redosled ekipa na kraju takmičenja, jer tu su prevagnuli iskustvo koje su takmičari stekli kada su se odmerili u operacijama napada i odbrane, identifikacije vozila, orijentacije…“

 

NATO PREPORUKE U skladu sa maksimom „važno je učestvovati, a ne pobediti“, Slovenačka vojska je pribegla taktici zavaravanja sopstvene javnosti, lansiravši prilagođen izveštaj o svojim dometima na takmičenju u Nemačkoj. Nema sumnje da su iskustva važna, iako nije nebitno ni kako se koja ekipa rangirala, a (slaba) uteha pronađena je jedino u činjenici da su rezultati loši upravo zbog preporuka američkih generala na osnovu kojih je Slovenija posle 1991. godine polovinu tenkova (zaplenjenih od JNA) pretopila u staro gvožđe. Plus što je u vreme kada je funkciju ministra odbrane vršio Jelko Kacin, preostale tenkove T-55 (netom modernizovane u Izraelu, ceh je iznosio 52 miliona evra) konzervirala u skladištima, a preostali budžet namenjen za oklopnjake potrošila na lakša vozila zgodna za hitre intervencije i svrgavanja „režima“ širom sveta u skladu sa američkim receptom. Iz tog ugla je zapravo veliki uspeh već i to što su slovenački tenkisti sa sve „muzejskom opremom iz doba Jugoslavije“ uopšte uspeli da se uključe u takmičenje u Nemačkoj. Pa i to zahvaljujući isključivo tenkovima proizvedenim u eri „bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti“. Očigledno je nekadašnja Jugoslavija, omražena u aktuelnoj slovenačkoj vlasti i opoziciji, ipak znala da izradi nešto što zvanična Ljubljana i dan-danas vredno koristi, kao i da Slovenija ni četvrt veka od otcepljenja od Jugoslavije, što se tiče oklopnih jedinica, nije sposobna da napravi (ili nabavi) ništa bolje od onoga što nosi oznaku „made in Yugoslavia“.

 

AGENT OSIGURAVAJUĆEG DRUŠTVA Slaba uteha za Generalštab SV je i činjenica da je stanje kod američkih kolega – još gore! Kako izveštava „Popular Mechanics“, ovo takmičenje nije prvo na kome se elitne oklopne jedinice američke nisu baš proslavile. I prilikom nedavnog takmičenja u SAD, posada američke Nacionalne garde, koju su činili agent osiguravajućeg društva, šofer kamiona, student i policajac, uspela je da pobedi sve druge rivale, uključujući pripadnike aktivnog sastava američkih oklopnih jedinica, marinaca i kanadske vojske. Razlog za to nije misterija, upozoravaju analitičari – američka vojska je već dve decenije u „ratu protiv terorizma“, a posledica je zanemarivanje značaja oklopnih jedinica jer za njih u pomenutom ratu nema pravog mesta. Tenkisti su naprasno dobili na značaju tek posle zahlađenja odnosa sa Rusijom, a naročito zbog tenzija u Ukrajini i neprestanog širenja NATO-a.

Saznanje da američki tenkisti, kao ni njihove kolege iz EU država nisu baš u formi, nije ohrabrujuća vest za Vašington, ali ni za saveznike u Briselu koji se uzdaju da će ih pred svakom (pre svega ruskom) opasnošću odbraniti – NATO. Američki armijski general Mark Malej je u „Njujork tajmsu“ to razočaranje „spremnošću raspoloživih trupa“ opisao sledećim rečima: „Danas major u američkoj vojsci ne zna za drugo nego za boj protiv terorista i gerilaca jer je u vojsku došao posle 11. septembra (napad na zgrade bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku – op. aut.). I koliko je čin viši, toliko je tokom poslednjih 15 godina naše znanje manje.“

Nasuprot politici Pentagona, Rusija neprestano ulaže u svoje kopnene snage i oprema ih novim oružjem. Poslednji korak u tom pravcu su ruski tenkovi T-14 „armata“, tehnološki daleko iznad svega čime raspolažu NATO članice. Da nisu u NATO-u, možda bi ih vozili i slovenački, u Slovenačkoj vojsci bedno plaćeni tenkisti. Umesto toga, danas se u tenkovima preteklim iz bivše Juge, odeveni u nostalgične sivo-maslinaste kombinezone nekadašnje JNA, potucaju po nemačkim poligonima pod budnim okom američkih instruktora.

Žrtve „amerikanizacije“ vojske

Slovenačka vojska nastala je pre četvrt veka „na tekovinama tadašnje Teritorijalne odbrane“ sa kojom se JNA (posle jednostranog otcepljenja i promene državne granice ondašnje Jugoslavije) sukobila juna i jula 1991. godine. SV se danas suočava sa brojnim problemima koji su mahom posledica „amerikanizacije“. Vlada u Ljubljani neprestano zateže kaiš sopstvenim trupama, tako što vojnicima (zaposleni su kao „javni službenici“) iz godine u godinu smanjuje plate i druga davanja. Sindikat slovenačkih vojnika svoje članove često poziva na tzv. beli štrajk (vojnici masovno uzimaju bolovanja na određeni dan), pa je nedavno čak i vrhovni komandant, predsednik države Borut Pahor, priznao da je stanje u vojsci gore nego ikad.

To se naročito odnosi na tenkove koji su sada, posle uspešnih akcija Rusije i američkog debakla u Avganistanu, odjednom ponovo postali važni. Slovenija je uoči učlanjenja u NATO 2004. godine poslušala američke generale (inspektore NATO-a) da iz naoružanja povuče 30 u Izraelu netom obnovljenih tenkova T-55 (sa novim oznakama T-55M) koje je u upotrebu uvela 2002, dakle tik pred ulazak u NATO. Deo tog naoružanja je uništen ili prodat. Slovenija ima još 40 modernih tenkova, proizvedenih u nekadašnjoj Jugoslaviji prema ruskoj licenci, marke M-84, stacioniranih u varošici Pivka blizu Postojne. U Sloveniji je posle raspada SFRJ ostalo još mnogo više tenkova nekadašnje savezne armije, ali su narednih godina oni liferovani „u nepoznatom pravcu“, najverovatnije put Hrvatske i BiH. Utvrđeno je da je ispod žita prodato najmanje 79 tenkova, od T-55 do starijeg tipa T-34.

Od 1991. godine naovamo Slovenija nije ulagala u razvoj tenkovskih jedinica, mada su pojedine članice NATO svoje tenkove nedavno transportovale čak do Avganistana kako bi sprečile stradanje ljudstva s obzirom na to da njihovi višetočkaši nisu bili otporni na improvizovane eksplozivne naprave. Slovenija je, umesto da neguje tenkove „nasleđene“ od JNA, nabavila finske osmotočkaše „patrija“ uz isplatu mita i korupciju koja se protezala sve do vrha države. Mada „patrijini“ osmotočkaši imaju lošiju oklopnu zaštitu od tenkova, lakše ih je transportovati i koristiti prilikom intervencija koje zahvaljujući zloupotrebi doktrine o „odgovornosti za zaštitu“ (responsibility to protect – R2P) NATO i njegovi sateliti, kršeći međunarodno pravo – sprovode po celom svetu.

[/restrictedarea] unshaven girl mfk zaйm na kartukongo zaйmdenьga zaйm ličnый kabinet