Фијаско словеначких и америчких тенкиста

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Словеначка војска се данас суочава са бројним проблемима који су махом последица „американизације“ и усвајања НАТО стандарда

Учешће припадника Словеначке војске на нетом одржаном такмичењу НАТО чланица у Немачкој открило је не само све недостатке доктрине коју тај војни блок диктира својим партнерима него и бруку словеначких и америчких тенкиста. Ради се о „Strong Europe Tank Challenge“, одржаном средином маја у немачком Графенверу под покровитељством америчке војске и немачког Бундесвера. Било је то прво такво надметање на европском тлу од краја Хладног рата. Отуда је хепенинг, иако формално одржан под паролом такмичења, уистину требало да демонстрира силу и спремност НАТО-а на савремене изазове, а пре свега „супериорност и одлучност“ у супротстављању – Русији. Нарочито јер се зна колико су у Русији популарна слична (тенковска) такмичења.

[restrictedarea]

НЕПРИЈАТНО ИЗНЕНАЂЕЊЕ Али лукаво скован план кренуо је по злу чим су тенкови изашли на мегдан. Одзив чланица био је задовољавајући с обзиром на то да су на полигон у Немачкој, осим домаћина, стигле и посаде из САД, Данске, Италије, Пољске и Словеније. Свака држава такмичар послала је по четири тенка. Такозване Западне чланице НАТО-а су за бој у изрежираној бици спремиле америчке „абрамсе“ и немачке „леопарде“, боје Италије браниле су „аријете“, док су Словенију, како је јавило службено гласило америчке војске, представљали „тенкови М84, дакле модернизоване копије руских тенкова Т-72 које је производила Југославија уочи грађанског рата“.

Супарничке екипе су током тродневног такмичења морале да демонстрирају све вештине којима располажу, од познавања офанзивних и дефанзивних маневара, преко савладавања различитих баријера, реакције на симулиран напад хемијским средствима до познавања основа прве помоћи, руковања импровизованим бојним средствима и идентификацијом непријатељских, те пријатељских мета. Епилог целог подухвата је, међутим, непријатно изненадио организаторе, па се брзо прибегло креативним решењима, све како би се прикрили лоши резултати. Што је утолико веће изненађење ако се зна да приликом сличних такмичења у Русији нема проблема око објављивања података како су се показале поједине екипе, већ је по окончању надметања све сасвим јасно. У случају реченог такмичења чланица НАТО-а, „пракса“ је прилагођена – објављени су резултати само прве три најбоље посаде, али не и осталих.

Најбољи су били немачки тенкисти, на другом месту су завршили Данци, а на трећем учесници из Пољске. Одмах је пало у очи да на победничком трону нема Американаца, иако имају огромно практично искуство и у ратовима и у свакодневној употреби тенкова, пре свега на тлу држава далеко од матице. Тек када је америчка војна ревија „Старс енд страјпс“ објавила репортажу о такмичењу, процурило је да америчке, али ни словеначке посаде нису биле у форми, чак далеко од тога.

Неуспех на тенковском надметању у Немачкој је нарочито погодио Словеначку војску (СВ), која је сопствени фијаско пробала да забашури тако што је на својој фејсбук страници тврдила да организатори „нису објавили коначну ранг-листу, према постигнутим резултатима“. На интернет страни СВ је објављено и 12 фотографија снимљених током такмичења, уз следећи коментар: „На тенковском такмичењу ’Strong Europe Tank Challenge’ у Немачкој учествовале су тенковске јединице из шест држава са тенковима ’леопард 2А5’ (Данска и Пољска), ’леопард 2А6’ (Немачка), ’аријете’ (Италија), М1А2 СЕП (САД) и М-84 (Словенија). Организатори нису објавили кончан редослед екипа на крају такмичења, јер ту су превагнули искуство које су такмичари стекли када су се одмерили у операцијама напада и одбране, идентификације возила, оријентације…“

 

НАТО ПРЕПОРУКЕ У складу са максимом „важно је учествовати, а не победити“, Словеначка војска је прибегла тактици заваравања сопствене јавности, лансиравши прилагођен извештај о својим дометима на такмичењу у Немачкој. Нема сумње да су искуства важна, иако није небитно ни како се која екипа рангирала, а (слаба) утеха пронађена је једино у чињеници да су резултати лоши управо због препорука америчких генерала на основу којих је Словенија после 1991. године половину тенкова (заплењених од ЈНА) претопила у старо гвожђе. Плус што је у време када је функцију министра одбране вршио Јелко Кацин, преостале тенкове Т-55 (нетом модернизоване у Израелу, цех је износио 52 милиона евра) конзервирала у складиштима, а преостали буџет намењен за оклопњаке потрошила на лакша возила згодна за хитре интервенције и свргавања „режима“ широм света у складу са америчким рецептом. Из тог угла је заправо велики успех већ и то што су словеначки тенкисти са све „музејском опремом из доба Југославије“ уопште успели да се укључе у такмичење у Немачкој. Па и то захваљујући искључиво тенковима произведеним у ери „братства и јединства наших народа и народности“. Очигледно је некадашња Југославија, омражена у актуелној словеначкој власти и опозицији, ипак знала да изради нешто што званична Љубљана и дан-данас вредно користи, као и да Словенија ни четврт века од отцепљења од Југославије, што се тиче оклопних јединица, није способна да направи (или набави) ништа боље од онога што носи ознаку „made in Yugoslavia“.

 

АГЕНТ ОСИГУРАВАЈУЋЕГ ДРУШТВА Слаба утеха за Генералштаб СВ је и чињеница да је стање код америчких колега – још горе! Како извештава „Popular Mechanics“, ово такмичење није прво на коме се елитне оклопне јединице америчке нису баш прославиле. И приликом недавног такмичења у САД, посада америчке Националне гарде, коју су чинили агент осигуравајућег друштва, шофер камиона, студент и полицајац, успела је да победи све друге ривале, укључујући припаднике активног састава америчких оклопних јединица, маринаца и канадске војске. Разлог за то није мистерија, упозоравају аналитичари – америчка војска је већ две деценије у „рату против тероризма“, а последица је занемаривање значаја оклопних јединица јер за њих у поменутом рату нема правог места. Тенкисти су напрасно добили на значају тек после захлађења односа са Русијом, а нарочито због тензија у Украјини и непрестаног ширења НАТО-а.

Сазнање да амерички тенкисти, као ни њихове колеге из ЕУ држава нису баш у форми, није охрабрујућа вест за Вашингтон, али ни за савезнике у Бриселу који се уздају да ће их пред сваком (пре свега руском) опасношћу одбранити – НАТО. Амерички армијски генерал Марк Малеј је у „Њујорк тајмсу“ то разочарање „спремношћу расположивих трупа“ описао следећим речима: „Данас мајор у америчкој војсци не зна за друго него за бој против терориста и герилаца јер је у војску дошао после 11. септембра (напад на зграде близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку – оп. аут.). И колико је чин виши, толико је током последњих 15 година наше знање мање.“

Насупрот политици Пентагона, Русија непрестано улаже у своје копнене снаге и опрема их новим оружјем. Последњи корак у том правцу су руски тенкови Т-14 „армата“, технолошки далеко изнад свега чиме располажу НАТО чланице. Да нису у НАТО-у, можда би их возили и словеначки, у Словеначкој војсци бедно плаћени тенкисти. Уместо тога, данас се у тенковима претеклим из бивше Југе, одевени у носталгичне сиво-маслинасте комбинезоне некадашње ЈНА, потуцају по немачким полигонима под будним оком америчких инструктора.

Жртве „американизације“ војске

Словеначка војска настала је пре четврт века „на тековинама тадашње Територијалне одбране“ са којом се ЈНА (после једностраног отцепљења и промене државне границе ондашње Југославије) сукобила јуна и јула 1991. године. СВ се данас суочава са бројним проблемима који су махом последица „американизације“. Влада у Љубљани непрестано затеже каиш сопственим трупама, тако што војницима (запослени су као „јавни службеници“) из године у годину смањује плате и друга давања. Синдикат словеначких војника своје чланове често позива на тзв. бели штрајк (војници масовно узимају боловања на одређени дан), па је недавно чак и врховни командант, председник државе Борут Пахор, признао да је стање у војсци горе него икад.

То се нарочито односи на тенкове који су сада, после успешних акција Русије и америчког дебакла у Авганистану, одједном поново постали важни. Словенија је уочи учлањења у НАТО 2004. године послушала америчке генерале (инспекторе НАТО-а) да из наоружања повуче 30 у Израелу нетом обновљених тенкова Т-55 (са новим ознакама Т-55М) које је у употребу увела 2002, дакле тик пред улазак у НАТО. Део тог наоружања је уништен или продат. Словенија има још 40 модерних тенкова, произведених у некадашњој Југославији према руској лиценци, марке М-84, стационираних у варошици Пивка близу Постојне. У Словенији је после распада СФРЈ остало још много више тенкова некадашње савезне армије, али су наредних година они лиферовани „у непознатом правцу“, највероватније пут Хрватске и БиХ. Утврђено је да је испод жита продато најмање 79 тенкова, од Т-55 до старијег типа Т-34.

Од 1991. године наовамо Словенија није улагала у развој тенковских јединица, мада су поједине чланице НАТО своје тенкове недавно транспортовале чак до Авганистана како би спречиле страдање људства с обзиром на то да њихови вишеточкаши нису били отпорни на импровизоване експлозивне направе. Словенија је, уместо да негује тенкове „наслеђене“ од ЈНА, набавила финске осмоточкаше „патрија“ уз исплату мита и корупцију која се протезала све до врха државе. Мада „патријини“ осмоточкаши имају лошију оклопну заштиту од тенкова, лакше их је транспортовати и користити приликом интервенција које захваљујући злоупотреби доктрине о „одговорности за заштиту“ (responsibility to protect – Р2П) НАТО и његови сателити, кршећи међународно право – спроводе по целом свету.

[/restrictedarea] unshaven girl мфк займ на картуkongo займденьга займ личный кабинет