Tragovi

Parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji su i legalni i legitimni. Na njima je više nego ubedljivu pobedu odneo Aleksandar Vučić. Pravi izborni trijumf SNS je ostvario u Vojvodini što je, iz državnih i iz nacionalnih razloga, više nego dragocena činjenica. U severnoj srpskoj pokrajini katastrofalno je i do nogu potučen Bojan Pajtić i krajnje je providno i komično što klikće na protestnom mitingu u Beogradu kako „ne da“ beogradske opštine Vračar i Stari grad. I što je još gore, udeljuje svoje navodne glasove „Dverima“ i DSS-u. Žutalji su jedva prebacili cenzus, ali su ponovo dobili otvorenu podršku američkog ambasadora da budu stožer okupljanja demokratske opozicije na šta su sve ostale stranke voljno pristale.
Na prošlim izborima, kada je Koštuničin DSS u pitanju, bilo je pravo obilje dokazanih izbornih nepravilnosti o čemu je samo „Pečat“ pisao, ali to nije izazvalo ni domaću ni inostranu pažnju jer je opšti – domaći i strani zajednički cilj bio oboriti Vojislava Koštunicu i „reformisati DSS“. Danas je to već druga priča i ne preza se u vezi cenzusa ni od internacionalizacije i delegitimizacije parlamentarnih izbora u Srbiji čak i kada za to nema nikakvih dokaza.
[restrictedarea] Ostaje zanimljivo da su ubedljive pobede nekih lidera gotovo po pravilu izazivale „građanske proteste“ zbog „izbornih nepravilnosti“. Tako je bilo u Rusiji, Mađarskoj, Ukrajini… I uvek je u tome neskriveno učestvovao prepoznatljivi strani faktor, ne libeći se da potegne i otvorenu politiku sile već prema potrebi i mogućnostima. Prosto je otužno gledati kako se taj scenario bez ikakve inovacije beskrajno ponavlja. Doduše, nešto inventivnosti se pokazuje u makedonskom slučaju gde opozicioni lider Zaev i neće da izađe na izbore jer zna da nema šanse da na njima pobedi. On prosto ne želi da ide na izbore, on hoće da bude – postavljen. Od strane Zapada naravno.
I oni koji možda imaju časne i nacionalno odgovorne motive i namere, i koje je veliki pritisak na nešto naterao moraju prihvatiti činjenicu da ovakve analogije i podsećanja izazivaju veliku sumnju i podozrenje, te da to moraju svojim političkim ponašanjem da ubedljivo demantuju. Nema i ne može biti povratka na žutu politiku, nema povratka na prvu deceniju dvehiljaditih. Srpska politika mora biti politika ispravljanja i popravljanja kobnih posledica tranzicije i to ne samo po ekonomiju nego i te kako i pre svega za kulturu i obrazovanje. Istorija DOS-a je istorija razaranja Srbije i svaka obnova ovakve formacije je put u propast naše zemlje. Gledali smo već kakve je posledice imala „politika“ koja se svodila isključivo na rušenja Miloševića i rušenja Koštunice, a sada se svodi na rušenje Vučića i ni na šta drugo. Pa šta košta da košta. Obrazloženja se menjaju, pa je tako prvi bio autoritaran i „inatio se sa celim svetom“ i „nije znao da je pao Berlinski zid“, a drugi na spisku je bio demokrata i liberalan bez traga autoritarnosti i oduvek je znao da je pao Berlinski zid i veoma držao do te činjenice i priželjkivao je, da bi treći bio autoritaran i ne inati se s celim svetom i zna da je pao Berlinski zid, ali opet smeta i treba ga oboriti s vlasti. Drugom se najviše zameralo što nije hteo da u savezu sa radikalima sačuva svoju vlast, a trećem se zamera što nije satro iste te radikale. Analitičari i mediji se unapred utrkuju u zgražavanju na moguće ponašanje radikala u skupštini baš kao da najveći stepen bezobrazluka već nisu pokazali i ne pokazuju neki od lidera potencijalnog ili već obnovljenog DOS-a.
Prosto grme o odbrani demokratije i poštovanja izborne volje građana oni čijom je voljom izvesno vreme srpski parlament imao blizu 300 poslanika, a ne 250 kako je Ustavom određeno. Da o glasovima iz Soluna i Bodruma kojima je izabrana guvernerka Narodne banke i ne govorimo, a posebno ne o potvrđeno neustavnom zavođenju vanrednog stanja i svih strašnih posledica koje su iz toga proistekle.
DS će koristiti činjenicu da je pozajmila glasove kako bi „Dveri“ i DSS prešle cenzus, te će tražiti zahvalnost za to. Bilo kako bilo, činjenica je da se dosovskim glasovima jedna izborna lista dokopala parlamenta, a da li će iz toga proisteći novo udruživanje i obnova DOS-a i zajednička politika – ostaje da se vidi.
Na ponovljenim izborima na petnaest biračkih mesta Aleksandar Vučić je postigao više nego ubedljivu pobedu i time još popravio prvobitni izborni rezultat. Pokazalo se da su mnoge lokalne liste uglavnom spuštale Vučićev izborni republički rezultat, pa je to još veći razlog za brigu onih čija se politika sastoji jedino i samo u rušenju Vučića. Šta li bi se tek dogodilo da je glasanje ponavljano na pedesetak izbornih mesta, a ne samo na petnaest! I to posle onakvih postizbornih aktivnosti i nesmotrenosti i neumešnosti.
Ovakvi rezultati morali bi da posluže za nauk svima onima koji uporno, već gotovo dve decenije, kore narod zbog njegove iskazane izborne volje i koji ne ukazuju bar nužno i razumljivo poštovanje prema ubedljivom pobedniku. I ma koliko ovo pomenuto ne bilo u saglasnosti sa njihovim uverenjima, recimo najpre interesima, jer nekih naročitih uverenja i nema podjednako na našoj političkoj sceni, kao i među intelektualcima.
Izbori su okončani sa uglavnom očekivanim rezultatom i pobednikom. Oni, sada se vidi, nisu bili nepotrebni, naprotiv. Sve što bi u potaji i u tmuši čekalo priliku da nas zaskoči, i kod nas i na međunarodnoj sceni, jasno je izašlo na videlo i ostavilo svoj trag. Valja se odgovorno, u interesu Srba, snaći među ovim tragovima i silama. A to nije nimalo lako.
[/restrictedarea]