O(be)smišljavanje Šekspira

Četiri veka od smrti Viljema Šekspira 2. deo

Piše Raško V. Jovanović

Mletački trgovac, Otelo i Hamlet svakako idu u red najradije i najčešće izvođenih Šekspirovih dela na beogradskim scenama. Zato su predstave upravo tih drama obično bile praznici umetničkog uspeha, ali ne jednom, naročito Hamlet, i umetnički promašaji

Deset godina od poslednjeg izvođenja Hamleta, u Narodnom pozorištu u Beogradu ponovo je postavljeno ovo Šekspirovo delo u režiji Huga Klajna i Raše Plaovića, koji je ponovo nastupio u naslovnoj ulozi. Klaudija je igrao Ljubiša Jovanović, Gertruda je bila Leposava Đorđević, Polonije Jovan Gec, Ofelija Olga Skrigin Spiridonović, Laerta je tumačio Miroslav Petrović, Horacija Stanoje Janković itd. Po rediteljskoj koncepciji bila je ovo donekle nova postavka, sa aktivnim Hamletom, odlučnijim u nameri da likvidira Klaudija. „U naslovnoj ulozi Raša Plaović je uglavnom ponovio sve vrline svog ingenioznog tumačenja Hamleta od pre dve decenije, pri tome donekle i pojačao mane, izvesno psihologiziranje, dociranje i prenaglašenu emocionalnost, ali u isto vreme danskog kraljevića oplemenio mudrošću i zrelinom, koja je prosto blistala u nezaboravnim monolozima“, ističe Dušan Mihailović. Ova predstava prikazivana je tokom dve sezone ukupno 26 puta.

[restrictedarea]

U SAGLASJU SA DUHOM VREMENA Tradicija izvođenja Hamleta u Narodnom pozorištu produžena je 1970 – tada ga je režirao Velimir Lukić sa Petrom Banićevićem u glavnoj ulozi. Biti prvi tumač Hamleta na sceni nacionalnog tetra posle legendarnog Raše Plaovića, inače Banićevićevog profesora glume na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, bila je i velika obaveza. U taj poduhvat Banićević se smelo upustio ne želeći da izneveri tradiciju, niti pak da joj robuje. Tragajući za ključnim rešenjima interpretacije ovog složenoga lika, on je pre svega želeo da bude svoj i originalan, da bude u duhu svoga vremena, ali da se nijednog trenutka ne udaljava od ideje dela. Kao Plaovićev učenik imao je sve predispozicije za takav pristup i postupak. Za Rašu Plaovića rečeno je kako je „u realističnu igru uneo realnost unutarnjeg misaonog sveta savremenog čoveka“. Izgledalo nam je da je tumačeći Hamleta, Banićević upravo postupao tako. Bio je smeli Hamlet sa početka sedamdesetih godina prošloga veka. U tom smislu karakterističan je zaključak kritičara lista Nin Vladimira Stamenkovića: „Bio je jedan neumoljivo logičan Hamlet; jedan konačan Hamlet koji se ne može dograđivati. Uprošćen u velikoj meri, on je ipak posedovao značajnu sugestivnost, pa je čak uspevao i da ovu razvučenu, površnu, u celini neaktuelnu predstavu dovodi nekako u vezu s našim vremenom: senzibilnost ovog Hamleta, naime, delovala je sasvim moderno zbog note antisentimentalnosti koju je sadržala, zahvaljujući njegovoj spremnosti da svoju ličnu pobunu uzme za najviši moralni zakon, da je shvati kao najpotpunije opravdanje vlastite egzistencije.“

Zaista, Hamlet Petra Banićevića bio je u punoj meri u saglasju sa duhom vremena koji se manifestovao u opštoj borbenosti mladoga naraštaja, proistekloj iz dešavanja 1968. godine. Banićević je pažljivo komponovao svoju ulogu, logično emanirajući Hamletovo (ne)raspoloženje prema okolini, koje se kretalo od podozrenja do otvorenih sumnji. Njegova kreacija u znaku je odlučnosti, gotovo bez kolebanja, ali ne i jednoznačna. Naprotiv, iako usamljen, jer mu je jedini oslonac verni Horacio, Banićević je kao Hamlet umeo da bude permanento istrajan u nastojanju da dođe do istine i neustrašivo hrabar u uverenju da mora doći do pravednog rešenja. Uz to nije zanemario refleksivnost te uloge nad ulogama: umeo je da sve monologe iskaže kao savršeno logične celine, koje rasvetljavaju stanje Hamletovog duha. Monologe je uspeo delikatno da utka u tok scenskog zbivanja: nisu to bile paradne tirade, koje treba da opsene publiku, već glasno razmišljanje ličnosti opsednute problemom koji mu se sve više nameće kao egzistencionalno pitanje.

ZAŠTO HAMLET UMIRE KAO KLOVN? U međuvremenu, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta Mata Milošević je postavio Hamleta (premijera izvedena u Zagrebu 9. juna 1962). Naslovnu ulogu, pretežno u vidu raskošnih meditacija, tumačio je Branko Pleša, kao Klaudije nastupio je Jovan Milićević, a Gertrudu je prikazala Ančka Levarjeva, Ofelija je bila Irena Kolesar. Predstava je odigrana 39 puta, što za ono vreme nije bilo mnogo. Trideset godina potom, 7. oktobra 1992, na sceni JDP-a ponovo će igrati ova Šekspirova tragedija, u režiji Gorčina Stojanovića. Branislav Lečić – Hamlet, Klaudija je tumačio Miodrag Krivokapić, Gertruda je bila Mirjana Karanović, a Ofelija Irena Mičijević. Petar Banićević nastupio je kao Polonije, a Mirsad Tuka kao Horacio, dok je Dragan Mićanović bio Laert. Navešćemo zapis Petra Volka povodom ovog izvođenja. „Došlo je vreme, nažalost, kada o pozorištu ne treba ništa znati, sećanje potpuno ugušiti u sebi, odreći se iluzija i prepustiti stihiji. Oni koji to uspevaju možda su zadovoljni svim što im se prikazuje.“ O predstavi isti kritičar je pisao u Ilustrovanoj politici: „Gorčin Stojanović je mlad i radoznao reditelj. Ima mašte u nekim njegovim pozorišnim egzibicijama, ali u postavci Hamleta ispoljio je samo ambiciju i sujetu. Nema jasne misli, ne može se razaznati smisao celog poduhvata, a zaprepašćuje ravnodušnost prema suštinskim vrednostima, oslanjanje na konvencije, citate raznih šekspirologa i meditaciju o manirizmu i bezosećajnosti kao izrazu krize u ovom vremenu.“ O tumaču naslovne uloge Volk je napisao sledeće: „U ulozi Hamleta nastupa Branislav Lečić, glavni glumac ovog teatra. Još je mlad, lep, superioran na pozornici, pomalo narcisoidan i sve više sklon spoljnom artizmu. U nekoliko presudnih trenutaka neodoljivo podseća na Mikija Manojlovića. U njemu nema tragedije, nije u stanju da razvije emocije, da ih produbljuje i kad je reč o poeziji veruje da je sve u tihom govorenju stihova, a u dramatičnim situacijama u povišenom glasu. Nema istinskog bola, ne dotiče se dna ljudske duše niti za njega postoje sudbinske dileme života i smrti. Zašto Hamlet umire kao klovn? Čemu Šekspir ako tvrdimo da ovo vreme nije doba kolektivne i lične nesreće?“

U SVETLU POVRŠNE MODERNOSTI Ništa blaži u oceni ove predstave nije bio ni Jovan Hristić: „A u svojoj postmodernističkoj pomami, Gorčin Stojanović pretrpao je Hamleta svim i svačim. Nemam ništa ni protiv modernizma, ni protiv postmodernizma, ali sam siguran da reflektor umesto duha Hamletovog oca, Rozenkranc i Gildenstern kao mafijaši iz Kuma ili Kuma II, Ozrik kao teniski sudija u sceni mačevanja i šta još sve ne, ne doprinose novom čitanju Šekspirove tragedije, ne otkrivaju u njoj ništa već nam je samo predstavljaju u lažnom svetlu površne modernosti u kojoj uživaju nemački reditelji.“ O tumaču naslovne uloge Hristić je izrekao sledeću ocenu: „U celoj toj papazjaniji, Branislav Lečić pokazao nam je da bi u jednoj koherentnijoj i produbljenijoj predstavi mogao da igra Hamleta. On je bio odličan u sceni sa Ofelijom (uprkos svojoj postmodernistički zamišljenoj partnerki, Ireni Mičijević), bio je odličan i u sceni s majkom posle ’mišolovke’. I u jednoj i u drugoj imao je strahovitu snagu, žar i glumačku sigurnost. Da se Gorčin Stojanović malo više udubio u Hamletove odnose s Ofelijom i s majkom, to su mogle da budu velike scene. Ovako, Branislav Lečić bio je gotovo u praznom prostoru.“

U međuvremenu, Hamlet je dospeo i na repertoar Ateljea 212: Slobodanka Aleksić veoma uspešno je realizovala moderni pristup ovom Šekspirovom delu predstavom Hamlet u podrumu, premijerno izvedenom 17. aprila 1971. na maloj sceni Teatra u podrumu. Naslovnu ulogu igrao je Branislav Milićević. Predstava je imala povoljnu recepciju kako kod kritike, tako i kod publike i izvođena je sa uspehom, uz brojne nagrade i priznanja, na mnogim gostovanjima u zemlji (Zagreb, Ljubljana, festivali u Sarajevu i Dubrovniku…), ali i u inostranstvu – Mađarska (Budimpešta), Švedska (Stokholm, Norčeping, Geteborg), Francuska (Pariz), Nemačka (Berlinski festival), Holandija (Holandski festival), Italija (Festival u Raveni, Modena, Ferara, Ređo), Iran (Festival umetnosti Širaz-Persepolis), Meksiko (Meksiko Siti i drugde). Da savremeni pristup Hamletu ne mora uvek biti nesporazum, upravo je neoboriv dokaz ova predstava, koju su, pored Branka Milićevića, ostvarili sledeći glumci: Dobrila Stojnić, Dragan Maksimović, Predrag Manojlović, Dževad Ćoraj, Aleksandar Milićević, Slobodanka Aleksić, Milorad Vučković, Svjetlana Knežević, Borivoje Pavićević, Petar Božović, Feđa Stojanović i Branimir Zogović. Nacrte za scenografiju izradio je Todor Lalicki, dok je kostimograf bila Divna Popović.

Prikazivanje Hamleta zainteresovalo je i pozorišta u Beogradu u kojima se ne bi očekivalo izvođenje Šekspirovih tragedija. Takav slučaj bio je 1997. godine, kada je „Teatar T“, što će reći negdašnja „Beogradska komedija“, a današnje Pozorište na Terazijama, u vreme renoviranja svoje dvorane prikazivao predstave na sceni sadašnje Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, realizovao Hamleta, u prevodu Nenada Cvetičanina i režiji Dejana Krstovića.

UVREDLJIVA BANALNOST Kako je izgledala ta predstava, premijerno izvedena 23. januara 1997, svedoči Petar Volk u svojoj kritici objavljenoj u listu Ilustrovana politika. „Hamlet je poveren Enveru Petrovciju koji je svojim izgledom prikladniji za ulogu Ričarda III. Vremešan, trom, ćelav, iskolačenih očiju, njegov Hamlet nije imao snage da se izdigne do pravog danskog kraljevića i dosegne tragiku pred kojom smo i danas zadivljeni kao najvišim dostignućem ljudskog duha. Pokušao je nekim cinizmom, ali to ga je samo odvlačilo od tragedije, ubijalo svaki ritam, uništavalo predstavu iznutra, ne ostavljajući nimalo prostora za grandioznu poetiku ljudske duše. Taj krvnik i nasilnik – kako ga je režija videla – ima potpuno neizgrađen, gotovo bestijalan odnos prema Ofeliji, a majci svojim čizmama širi noge da bi zatim imao seksualni odnos! To je tek jedan od užasa koji je režija učinila u obesmišljavanju Hamleta. Možda je vrhunac kada svoje najbolnije dileme i unutarnji monolog Hamlet pretvara u estradni govor sa tribine uz imitiranje aktuelnih demonstracija. Dvorani koji ga slušaju poseduju zviždaljke i klepetuše. Htelo se neko izrugivanje sa protestima, ali je banalnost, ipak, uvredljiva za svako ljudsko dostojanstvo.“

U kritici Petra Volka ništa bolje nisu prošli ni ostali učesnici ove predstave. „Od Horacija, tog simbola najčistijeg prijateljstva (Nebojša Kundačina) reditelj pravi dvoličnika. On flertuje sa Hamletovom majkom Gertrudom, a posle smrti Hamleta poigrava se sa krunom dok mu je ne stavi ponovo na glavu stranac Fortinbras (Branko Đurić) u očiglednoj didaktičkoj poruci da se u rasturenoj državi stranci otvoreno mešaju i žele da postave za vladare svoje marionete!“ I dalje: „Klaudije je koncipiran kao klovn koga je sa dosta amaterskog pojednostavljivanja, trčkaranja i šaržiranja igrao Živko Vukojević. Danica Maksimović kao danska kraljica Gertruda svojom maskom je podsećala na veštice, nije imala nikakvih materinskih osećanja, još manje bola, grubo je prelazila preko stihova čekajući svoju ’veliku’ scenu koja je izvučena na proscenijum. U haljini koja više priliči nekoj prostitutki začas joj se otkriju noge do pasa, dok uživa sa prestrašenim Klaudijem, a odmah zatim i sa Hamletom! Aleksandar Hrnjaković, inače ozbiljan glumac, u ovakvim improvizacijama i skraćenju nije mogao da iskaže ništa od onog što se vezuje za Polonija.“

U zaključku ovaj kritičar, kome se ne može pripisati neobjektivnost, pita se: „Posle ovog užasa trebalo bi da se zamisle nad sobom svi oni koji su ovaj čin podstakli, omogućili i u tome sudelovali.“

Mletački trgovac, Otelo i Hamlet svakako idu u red najradije i najčešće izvođenih Šekspirovih dela na beogradskim scenama. Zato su predstave upravo tih drama obično bile praznici umetničkog uspeha, ali ne jednom, naročito Hamlet, i umetnički promašaji. U godini obeležavanja četiri stoleća od Šekspirove smrti najavljuju se premijere njegovih dela, pored ostalog i Hamleta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, što već sada izaziva posebno interesovanje publike.

Kraj

[/restrictedarea]