Mesec dana do smaka sveta

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Dva fronta – „bregzit“ i „antibregzit“ – vode obračun prsa u prsa, za svakog građanina i svaku od 28 miliona porodica u Ujedinjenom Kraljevstvu

Ako Velika Britanija 23. juna na zakazanom plebiscitu odluči da napusti Evropsku uniju, otvoriće se sve ustave nebeske i biblijska kiša će – četrdeset dana i četrdeset noći – da potapa sve što stoji i što se miče na britanskom Ostrvu. Sudnji dan će da se obruši iz vasionskih visina; na sretno „Zeleno ostrvo“ strovaliće se tušta i tma svakojakih iskušenja, a jedno od dramatičnih biće „masovan, nekontrolisan priliv ubica, terorista i otmičara iz Turske, Albanije, Makedonije, Crne Gore i Srbije“…

[restrictedarea]

PRETNJE APOKALIPSOM Ova sličica predstavlja narativ priče o strašilima pred britansko „biti ili ne biti“ (u EU), a stoji u nekoj vrsti manifesta fronta koji traži od Britanaca da u četvrtak 23. juna nipošto ne glasaju za „baj, baj“ Briselu.

Ako se britanski puk tog 23. juna ne prizove pameti – ide dalje predskazanje apokalipse – ono što potop ne potopi, spržiće Sunce; na poljima Britanije neće da ostane ni travka, a ono malo ljudi kojima je suđeno da prežive dokrajčiće „ekonomski šok“ (prognoza državnog Trezora): plate preživelog ostatka će da se strmoglave, cene stanova će da skoče, osuđeni da prežive, naprosto, će da osiromaše do prosjačenja… Strašno.

„Bregzit“ (raskid sa Unijom) pokrenuće veliki, globalni ekonomski kolaps, a sve to i još mnogo čega strašnog izazvaće potpuni haos u dosadašnjem međunarodnom ekonomskom i političkom poretku. Globalna (ekonomska) kriza će da širom otvori vrata „geopolitičkim sukobima“; terorizam će da dobije novi vetar u jedra; na Britaniju i Evropu nasrnuće talas lumpenproletarijata sa svih strana, kako bi objavio kraj jednom od naboljih svetova od kako je sveta i veka.

 

EU ILI SMRT Do referenduma o „biti ili ne biti“ u Uniji ostalo je manje od mesec dana, a ova stranica iz skripta o Sudnjem danu metafora je priče koja se zaigrala na Ostrvu, u bici za dušu i glas svakog živog Britanca pred plebiscit. Dva fronta – „bregzit“ i „antibregzit“ – trenutno vode obračun prsa u prsa, za svakog građanina i svaku od 28 miliona porodica u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Britanska vlada, onaj njen evrofilni deo sa premijerom Dejvidom Kameronom i njegovim šefom državnih finansija Džonom Ozbornom na čelu, raspolaže državnom mašinerijom, budžetskim novcem i poslušnim Bi-Bi-Sijem. Plaše narod vampirima i mašu zastavom na kojoj, umesto mrtvačke glave, samo što ne piše: „EU ili smrt“, a niko živ na može da dokuči odakle Ozbornu, kompaniji evroida i njihovih Nostradamusa proročanstvo da će Britanija – ode li iz EU – „doživeti ekonomski šok“ kataklizmičkih posledica; da će, na primer, cena stanova ludački da skoči, da će radna mesta da dođu u pitanje, da će prosečna porodica do 2018. osiromašiti za četiri hiljade funti…

Domaći front evroskeptika odgovara na ovo da će, naprotiv, Britanija, ako se oslobodi briselske birokratske regulative i skupe članarine u EU (London u kasu EU uplaćuje više od četiri milijarde funti sedmično) ušteđeni novac moći da upotrebi prema nacionalnim prioritetima – na poboljšanje, primera radi, besplatnog Nacionalnog zdravstvenog sistema ili, recimo, na kontrolu migracije na Ostrvo, koja se, zbog obaveza prema briselskoj legislativi, otela svakoj kontroli…

Između empirijskih argumenata i „argumenata“ koji se u predvečerje referenduma nonšalantno proizvode u činjenice, stoji zbunjena većina koja 23. juna treba da donese istorijsku odluku.

Predsednik vlade Kameron, predvodnik fronta za ostanak u Uniji, oglasio se u nedeljnom izdanju londonskog Tajmsa da dodatno zaplaši sugrađane kako će, ako na referendumu počine „fatalnu grešku“ i bace listić u kutiju „bregzita“, primiti bolan udarac tamo gde će najviše da ih zaboli; da će „bregzit“ da ih finansijski osiromaši – svakoga pojedinačno – za tri odsto, a svaka porodica na Ostrvu će, za početak, da bude na šteti od 120 funti. Cene odeće i obuće skočiće za pet odsto, plaši Kameron naciju i pita: da li je napuštanje Unije vredno ovolike štete i troška?

I kao po dogovoru, grupa evrofila sa polja trgovine i biznisa, među njima rukovodioci četiri najveća trgovinska lanca u zemlji, našla se podstaknuta da podupre premijera, pa i oni prete narodu kako bi raskid sa Unijom bio „katastrofa“. I oni kažu da bi cene vrtoglavo skočile, pratio bi ih porast inflacije, vrednost nacionalne valute bi se stropoštala, a sve to zajedno bi dovelo do ogromnog gubitka radnih mesta…

Pored skoka cena i gubitaka radnih mesta, glavno strašilo u ovom plesu vampira dodeljeno je problemu migracija. Slobodno kretanje ljudi na prostoru Evropske unije u Britaniji je i inače krupno nacionalno pitanje zbog masovnog priliva došljaka koji – posledično – izaziva gubitak posla za domaće stanovništvo i podiže rejting ekstremno desnim, evrofobičnim partijama i grupama  na Ostrvu.

BRISELSKE BANANE Osam renomiranih ekonomista iz grupe „Ekonomisti za bregzit“ objavili su, takođe, svoj apel – svojevrsnu zbirku „neoborivih fakata“ – prema kojima bi napuštanje Unije upravo dovelo do „procvata privrede“ i to, precizno, za 40 odsto (!) u sledećih deset godina, dok bi – kaže se – cene, oslobođene briselskih tarifa, pale za osam odsto!

Budući da su u ovom finišu pred referendum sva sredstva ubeđivanja i narkotiziranja građana uvedena u igru, bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson, predvodnik „bregzitaša“, na njemu svojstven, koloritan način, pokušao je da zemljacima ogadi Uniju i pokaže do koje mere se briselski kafkijanci mešaju u svakodnevni život građana i na šta je sve tamošnja birokratija spremna kako bi spasla svoju kulu od slonovače. Prošle sedmice Džonson je, tako, krenuo „antievropskim“ autobusom po zemlji da propoveda koliko je EU otuđena od realnog života i interesa ljudi i koliko je daleko otišla u toj otuđenosti. U jednom nastupu pominje i ismeva briselski apsurd po kome, na primer, banane na tržištu Unije ne mogu da se prodaju ako ih u „vezi“ ima više od tri. Konsekventno, ako građanin kupi negde „vezu“ od četiri banane, prodavac podleže krivičnom gonjenju. Priča se odnosi na epizodu s početka devedesetih godina prošlog veka: Britanija i Francuska su tada zahtevale (i dobile) da banane sitnijeg obima iz britanskih i francuskih kolonija na Karibima imaju kod uvoza u EU preferencijalni tretman.

Dve, tri ili četiri banane u jednom svežnju ili ne, Dejvid Kameron je odlučio da britanski brod okrene prema Briselu i u tome otišao dalje od svih dosadašnjih evroljubaca u Dauning stritu. „Ako izađemo (iz EU), mir u Evropi je u opasnosti“, uzvikuje sa tribine uticajnog „Fabijanskog društva“. Skreće pažnju da je Britanija „uvek zažalila kada bi okrenula leđa Evropi“, mada ne objašnjava zašto bi izlazak iz EU bio izolacija za žaljenje i kajanje, a pogotovo zašto bi bio casus belli, opasnost po mir na Kontinentu? Kameron još kaže da je Evropska unija uvek bila „pokretač saradnje i mira među zavađenim zemljama Evrope“, na šta se javio Boris Džonson da partijskom šefu odgovori kako su – naprotiv – „nedemokratske“ i „hegemonističke“ tendencije Brisela „faktor destabilizacije i rastućeg negativnog raspoloženja ljudi prema Evropskoj uniji“. Politika EU prema Ukrajini je, po Džonsonu, jedan primer te nedemokratske, hegemonističke politike.

Ian Dankan Smit, bivši premijer i funkcioner iz vrha Kameronove Konzervativne partije, kritikuje, takođe, svog šefa; a za evrofile poput njega kaže da odlazak iz Unije vide kao veliku nacionalnu štetu zbog navodnog rizika od gubitka evropskog zajedničkog tržišta: „Realnost je pak da je Evropska unija, pre svega, politički projekat čiji je razlog postojanja poništenje ili marginalizacija nacionalne države.“ Podseća britanske evrofile da Nemačka (stalna kost u grlu Britanaca) drži komande Unije, te da bi i zbog toga Britanija najbolje učinila ako bi 23. juna otišla iz Unije.

[/restrictedarea]