KRISTER JORGENSEN: EVROPSKA UNIJA JE BIROKRATSKI KOŠMAR

Britanski istoričar Krister Jorgensen za „Pečat“ govori o svojim viđenjima sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ratovima u Siriji i Iraku, ali i o prednostima i manama članstva u Evropskoj uniji i perspektivama evropskog bloka

Razgovarao FILIP RODIĆ Fotografije MILAN TIMOTIĆ

Krister Jorgensen je britanski istoričar norveško-švedskog porekla koji se iz porodičnih razloga preselio u Ujedinjeno Kraljevstvo kao dvanaestogodišnjak, 1979. godine. Magistrirao je na čuvenoj Londonskoj školi ekonomije, a istoriju je kasnije završio na Londonskom univerzitetu. Predaje na Koledžu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u Kornvolu i na fakultetu u Stokholmu. Autor je više knjiga iz vojne istorije. Povod za razgovor s njim je poseta Srbiji i Republici Srpskoj gde je već boravio u dva navrata (u Banjaluci 2008. kao učesnik akademije povodom stogodišnjice Aneksione krize, i u Beogradu 2012. prilikom obeležavanja stote godišnjice Prvog balkanskog rata). U Srbiju i Bosnu ovoga puta doputovao je kako bi u prestonici Srpske bio imenovan za profesora Istorijskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci, što je, kako kaže „retka čast za stranog profesora“.

Kakvo je vaše viđenje bitaka vođenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka (Hrvatska, Bosna i Kosovo), a posebno bitke za Košare?
Na mene, kao vojnog istoričara, najjači utisak ostavlja kompozitna i mešovita priroda ratovanja u ovim slučajevima. U nekim momentima suočavamo se sa konvencionalnim, masovnim bitkama sa kombinovanim oružanim snagama, posebno tokom rata između Srba i Hrvata. Da bismo videli nešto sličnih razmera u Evropi, morali bismo se vratiti u vreme Drugog svetskog rata. Paralele su možda bolje sa Građanskim ratom u Španiji (1936–1939) između nacionalista (frankista) i lojalista (levičara i republikanaca). Regularna vojska se podelila, kao što je to bio slučaj u Jugoslaviji 1990–1992, i nove paravojne snage su morale da budu organizovane na obe strane kako bi se popunili redovi. Jugoslovenska (srpska) i nacionalistička strana su iz različitih razloga privukle najveći deo regularne vojske, najpre oficirskog kadra, što im je dalo veliku vojnu prednost. Ipak, oni nisu dobili podršku „međunarodnog javnog mnjenja“.
Ipak, prisutan je bio i suštinski mnogo regionalniji stil gerilskog (partizanskog) ratovanja koje je bilo lokalizovano. Kao u Španiji za vreme građanskog rata – mnogo krvavijeg od jugoslovenskog – naoružani civili motivisani ideologijom (ili nacionalizmom) pomutili su linije između čisto vojnih operacija i kaznenih akcija protiv civilnog stanovništva. Da li su te milicije (paravojne formacije) i lokalizovane akcije imale stratešku vrednost ili su one iskakale iz glavne strategije poražavanja neprijatelja pitanje je o kojem se može diskutovati. Jedna stvar je jasna: neregularno ratovanje je neizbežni suštinski deo građanskih ratova. Uvek ga je bilo i uvek će ga biti. Nažalost, ne mogu da komentarišem zasebno bitku za Košare, budući da nisam stručnjak za detalje jugoslovenskih ratova.
[restrictedarea]
Vidite li neke paralele sa modernim sukobima u drugim delovima sveta i kakav može biti uticaj ovih balkanskih ratova na ostatak Evrope i sveta?
Ovo je izuzetno važno pitanje. Paralele su očigledne i upravo sam izvukao jednu sa Građanskim ratom u Španiji koja je (s izuzetkom vojnotehnoloških i ideoloških razlika) veoma osnovana. Ako pogledate današnji svet od devedesetih i kasnije, postoje upadljive sličnosti. Čudna je činjenica da su kolaps i građanski ratovi u Jugoslaviji zasenili daleko veće urušavanje SSSR-a i seriju smrtonosnih građanskih ratova, posebno na Kavkazu. Ovaj region Carska Rusija je osvojila u devetnaestom veku, a zatim ponovo njeni sovjetski naslednici 1918–1921. Staljinistička vladavina terora (1929–1945) dešavanja u Jugoslaviji čini, na izvestan način, skoro „beskrvnim“. Ovde, ili na Balkanu, komunizam nikada nije bio više od površne ideologije i dekora za druge, dublje nacionalne i verske pripadnosti. Gruzija i Jermenija se nisu sukobljavale kao stari hrišćanski susedi, nego su to činile sa svojim starim muslimanskim rivalima. U krvavom ratu u Nagorno-Karabahu (1994) između Jermenije i Azerbejdžana lako se mogu izvući opravdane paralele sa jugoslovenskim slučajem. Kao i u slučaju Srba (uz sve poštovanje u odnosu na žrtve iz Drugog svetskog rata), Jermeni su strahovali da bi ih njihov muslimanski neprijatelj mogao masakrirati kao što je to bio slučaj u Anadoliji tokom Velikog rata (1915–1916). Rusija ne samo da se sukobila sa Gruzijom, bratskom pravoslavnom državom, oko Abhazije i Južne Osetije, nego je vodila i dugi krvavi rat protiv muslimanskih pobunjenika u Čečeniji (1994–1996).
U Africi, jugoslovenski ratovi zasenili su, takođe, i krvavi građanski rat u Ruandi i u Kongu (Zairu). U Ruandi su se sukobile dve glavne plemenske nacije (Tutciji i Huti) u građanskom ratu izuzetnog divljaštva i krvožednosti. Kasniji ogromni građanski rat u Kongu izazvao je smrt miliona i ovu veliku zemlju pocepao na dva dela.
Ipak, svi ovi ratovi bili su u senci u velikoj meri zbog eurocentrizma i predrasuda zapadnih medija. Evropljani (EU/EZ) i Amerikanci nisu znali kako da tačno analiziraju situaciju na Balkanu i odluče se o nemešanju ili intervenciji.
Liberalni američki i zapadni mediji i politička i intelektualna elita želeli bi da prevare javnost i uvere ih da su religije i nacionalizmi mrtvi. Jedini koji veruju u ovu neistinu su same elite. Dovoljna je kriza, čak i manjih razmera, da se ljudi ujedine oko svojih vera ili nacija protiv direktne, ili indirektne pretnje. Kada razmažene, privilegovane elite ovo zaborave, posledice često mogu biti razorne.
Budućnost deluje turobno. Osnovni razlozi ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i na Balkanu nisu rešeni, samo su privremeno umireni i omamljeni. Evropa (kako se kasnije pokazalo) daleko je od toga da je zadovoljna sama sobom i njeni odnosi sa Rusijom su izuzetno napeti. Svet pred nama nosi mnoštvo opasnosti.

Šta mislite o ratovima u Siriji i Iraku? Na koji način oni utiču na istorijske promene?
Moja iskustva na Bliskom istoku su ograničena na dva putovanja u Izrael. Kada sam tamo otišao prvi put, 1982, Asadova Sirija bila je zakleti neprijatelj Izraela i saveznik SSSR-a, ali i snaga koja je (na relativan način) doprinosila hladnoratovskoj „stabilnosti“. U sadašnjoj krizi niko, a pre svega Obama, nije mario da pita za savet Izrael ili Rusiju o tome koliko je mudro uklanjati Asadov režim. Izrael, koji Sirija već decenijama ugrožava, angažovan je u prikrivenom ratu u Libanu i nije imao nikakvog razloga da simpatiše Asadov režim, ali draži mu je poznat neprijatelj od nasilnog, agresivnog islamističkog režima koji bi bio uspostavljen u Siriji kao alternativa.
Zapadna intervencija sprovedena iz kratkoročnog oportunizma izazvala je građanski rat. Pobednici su islamisti, ne oni koji su prikazivani kao „demokratska strana“; gubitnici su civilno stanovništvo uopšte, a hrišćani posebno. Upadljive su sličnosti između zapadnjačkog stava prema današnjem Bliskom istoku sa bivšom Jugoslavijom od pre dve decenije, uz izuzetak određenih pojedinosti i različitih okolnosti. Ista je stvar i sa situacijom u Iraku posle Sadama Huseina. Pod političkom dominacijom šiitske većine, nekada nadmoćno sunitsko stanovništvo nije imalo razloga da se bori protiv režima u Bagdadu ili da se opire usponu Islamske države. Indirektno, SAD–Zapad/EU su stvorili ovaj monstruozni „kalifat“ svojim delovanjem, odnosno nedelovanjem, i uprkos tome njihov jedini odgovor je bio ograničeni vazdušni rat. Niti je Zapad prihvatio poguban uticaj Erdoganove Turske na krizu u Siriji i Iraku. Turska, kojom vlada sve despotskiji i kapriciozniji Erdogan, može zbog svog centralnog položaja da destabilizuje i Kavkaz i Bliski istok i Balkan. Zbog talasa imigranata ili „izbeglica“ koji je zapljusnuo Zapad, Islamska država je direktno udarila na Evropu.

U Britaniji se uskoro, krajem juna, održava referendum o izlasku iz Evropske unije. Kako gledate na to?
Vest o tome da je Dejvid Kameron ispunio svoje obećanje o referendumu primio sam s uživanjem. Nadao sam se da će to biti ozbiljna, demokratska prilika da se okonča dominacija EU nad zemljom u kojoj živim i kojoj se divim, koju volim kao sopstvenu. Ova početna euforija sada se, nekoliko meseci kasnije, pretvorila u gorku razočaranost. Kameron i njegov ministar finansija su istupili sa fanatičnom, pogrešnom, nepatriotskom naklonošću Evropskoj uniji i nastavku potčinjavanja Britanije ovom političkom čudovištu. Iskoristio je devet miliona funti za štampanje pamfleta poslatog u svaki dom u Ujedinjenom Kraljevstvu koji je pun zastrašivanja, iskrivljavanja istine, preterivanja, polulaži i čistih laži. U ovoj bujici laži i propagande, Vlada tvrdi da će Britanija biti ekonomski uništena izvan EU i tako dalje.
Istina je, međutim, suprotna. Britanija ima daleko dinamičniju privredu od državno kontrolisanog birokratskog košmara kakva je EU. Ovaj (relativni) dinamizam postoji zahvaljujući činjenici da se Britanija nije pridružila propalom i ekonomski katastrofalnom projektu evra, koji je razorio privredu i finansije Portugalije, Španija, Italije i Grčke. Drugi razlog je što Kameron i Gordon Braun, iako nisu veliki politički lideri, brane londonski Siti od namernih pokušaja EU (koje predvode maliciozna Merkelova i zavidni Oland) da ga unište.
Napuštajući Uniju koja je propala, Britanija bi mogla da vrati svoju ukaljanu slobodu, suverenitet, nezavisno sudstvo i kontrolu nad svojim otvorenim granicama. Takođe, mogla bi da stavi tačku na značajno subvencionisanje EU, da se oslobodi nametljivih evropskih birokrata (posebno iz njenog nekadašnjeg neprijatelja, Nemačke) i drugih prepreka za privredne, finansijske i političke slobode. Britanija bi, dalje, mogla da pregovara o sopstvenim političkim i ekonomskim sporazumima sa ostatkom sveta bez neprijateljskog, pretećeg mešanja Brisela.
Nažalost, nekada ponositi, nezavisni Britanci, pre svega Englezi, naizgled ne dele moja strahovanja i odbojnost prema EU pod dominacijom Nemačke, ili njihovoj pogubnoj alatki, evru, ili užasnoj ceni i problemima koje donosi ostanak u Uniji. Pre nego što sam otputovao iz Britanije, ankete su ukazivale na uzbunjujuću činjenicu: 50 je za ostanak, devet odsto je neodlučnih i 40 odsto za nezavisnost. Oni koji veruju u EU veruju u iluziju, oni koji žele da ostanu iz razloga ekonomske „bezbednosti“ samo sebe obmanjuju. Oni su poput ljudi koji sede na brodu koji tone i previše se plaše davljenja da bi napustili brod i krenuli ka čamcima za spasavanje.
Sve navedeno može se preneti i na Srbiju.

Da li je EU faktor ujedinjavanja ili razdvajanja u Evropi?
Ništa ne ujedinjuje ljude kao zajednički neprijatelj. Kada je SSSR bio u punoj snazi, sredinom prošlog veka, Evropska zajednica (ne Evropska unija) pomogla nam je da se odupremo mahinacijama Moskve. Ali kolaps SSSR-a koincidirao je sa katastrofalnom transformacijom iz labave ekonomske unije i zajedničkog tržišta u opasnu ideju Evropske unije. Kako je beskonačna čežnja za moći neizabrane mašinerije EU koja nikome ne polaže račune nastavila da se širi na jug, sever i (zlokobno) na istok, EU je počela da se meša u skoro svaki aspekt života Evropljana. Moje neprijateljstvo prema EU je neizmerno poraslo. Nekadašnja privrženost i podrška su se, kao i kod desetina miliona Evropljana, pretvorili u neumoljivu, prezrivu netrpeljivost, čak i mržnju za ovu čudovišnu superdržavu.
U istoriji, jedino su tirani centralnih velikih evropskih sila težili ka ujedinjenju kontinenta pod jedinstvenom državom ili vladarem. Šarlemanj je svoju imperiju stvorio ratom, krvlju i osvajanjem, ali ono se urušilo nedugo po njegovoj smrti. Nekoliko nemačkih careva pokušalo je da učini isto u Centraloj Evropi i Italiji, i, naravno, propali su. Kasnije je Karlo V skoro uspeo da stvori kontinent pod katoličkom, habzburškom vlašću, kao i „imperator“ (diktator) Napoleon, ali nikako bez velikih ratova i žrtava. No njihova carstva su se pokazala kao kratkoročna i sa veoma negativnim dugoročnim posledicama. I pored svega ovoga, sličnosti EU sa Hitlerovim novim poretkom u Evropi tokom Drugog svetskog rata bi najviše trebalo da nas nagnaju na razmišljanje. EU nije izgrađena na demokratiji ili širokom konsenzusu nego na željama i manipulacijama stanovništva ili glasača koje je sprovodila mala, korumpirana, sebična, introvertna politička elita EU.

A šta mislite o Srbiji i njenim evropskim integracijama?
Iz svega rečenog, jasno je moje uverenje da Srbija ne bi trebalo da se pridružuje imperiji EU koja posrće, nju je britanski scenarista Džulijan Felous uporedio sa Austrougarskom monarhijom koja je imala malobrojnu despotsku vladajuću elitu, mnoge neprijatelje, nedostatak nacionalizma ili stvarnog pripadanja i odanosti. Teško da je to vrsta „državnog“ entiteta kojem bi ponosita nacionalna država poput Srbije trebalo da se pridruži. Upozoravano je da će/bi obe imperije mogle okončati svetskim ratom. Koje god da bi ekonomske kratkoročne koristi mogle doći iz pridruživanja Uniji, one bi ubrzo nestale i pretvorile se u finansijsku zavisnost (eksploataciju), gubitak nacionalnih (državnih ili privatnih) kompanija (koje bi za malo novca kupile dominantne nemačke firme), i gubitak suvereniteta u odnosu na Brisel. Drugim rečima, ove sumnjive „koristi“ članstva u EU daleko su manje od ogromnih finansijskih pretnji i političkih pitanja.

S obzirom na sve ovo, šta je onda cilj stvaranja EU?
Jednostavno, brisanje nacija i stvaranje (nemačke) Imperije. Dosadašnje iskustvo sa EU u domenu evra, finansija, privrednog rasta i demokratske odgovornosti je izuzetno loše. U suštini ovog ogromnog, krhkog, nevoljenog projekta izgradnje Imperije stoji Nemačka koja se ujedinila pre dve decenije i koju predvodi kancelarka Angela Merkel. Nisam ljubitelj Nemačke, a još manje njene kancelarke. Porediti ovu istočnonemačku birokratkinju sa Margaret Tačer je uvreda za sećanje na Tačerku i za Britaniju. Merkelova nije državnica, ona svoju moć previše razbacuje i izgleda da posebno uživa u vređanju Britanije, ali i manjih država uopšte. To joj prolazi, uz njeno arogantno siledžijstvo, jer ne postoje države koje bi bile spremne i voljne da ospore njeno katastrofalno vođstvo i diktate. Ovde su paralele sa prethodnim nemačkim tiranima – Bizmarkom, Vilhelmom II i Hitlerom – izvanredne. Kameron se pokazao katastrofalno slabim i od sebe je načinio osobu dostojnu prezira zbog svog potčinjavanja Merkelovoj i u Berlinu, i u Londonu. Od siledžije iz Berlina je tražio malo, a dobio još manje!
Da bih došao do suštine, moram ostati u Nemačkoj. Nemačka se prvi put ujedinila u 19. veku (1824/1834) nasilničkim i ultimativnim nametanjem Zollverein-a (carinske unije). Potom je došao Bizmark i pokrenuo tri krvava, užasna rata 1864, 1866. i 1870. koji su Nemačku stavili pod čizmu pruske militarističke države. Možda sam prorok apokalipse, ali zar Nemačka ne bi mogla da ponovi isti scenario u odnosu na Evropu i u 21. veku?

Smatrate li i talas izbeglica i način na koji se ovo pitanje rešava pretnjom po Evropu?
Ako bilo ko sumnja u moja opravdana strahovanja da je EU prosto rečeno Četvrti rajh, onda neka pogleda upravo u milionski talas bliskoistočnih „izbeglica“ pozvanih u Evropu. Ko ih je pozvao, tvrdeći da govori samo u svoje ime, na račun čitavog kontinenta? Merkelova. Šta ovoj osrednjoj nemačkoj političarki daje pravo da poziva predominantno muslimansku masu u Evropu? Ništa joj ne daje to pravo, osim toga što ga sama uzima i što joj to naši državnici dozvoljavaju.
Čak su i sami Nemci bili zgroženi njenom „pozivnicom“ ukazujući na to da već imaju značajno imigrantsko stanovništvo – uglavnom muslimanske Turke i Arape. U beskrajno liberalno-levoj Švedskoj dolazak 200.000 „izbeglica“ pokazao se kao propagandni dar već popularnoj nacionalističkoj partiji. Čak i kada bi se ova nezamisliva masa stranaca asimilovala, ne bi li to donelo dugoročne posledice, kao na primer stvaranje verski podeljenog, pocepanog društva? U Bosni smo videli do čega dovodi dugoročni kontakt između međusobno netrpeljivih verskih grupa. Da li će se i na Evropu izvan Balkana preliti verski građanski rat, to ćemo tek videti.
[/restrictedarea]