КРИСТЕР ЈОРГЕНСЕН: ЕВРОПСКА УНИЈА ЈЕ БИРОКРАТСКИ КОШМАР

Британски историчар Кристер Јоргенсен за „Печат“ говори о својим виђењима сукоба у бившој Југославији, ратовима у Сирији и Ираку, али и о предностима и манама чланства у Европској унији и перспективама европског блока

Разговарао ФИЛИП РОДИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Кристер Јоргенсен је британски историчар норвешко-шведског порекла који се из породичних разлога преселио у Уједињено Краљевство као дванаестогодишњак, 1979. године. Магистрирао је на чувеној Лондонској школи економије, а историју је касније завршио на Лондонском универзитету. Предаје на Колеџу Краљевског ратног ваздухопловства у Корнволу и на факултету у Стокхолму. Аутор је више књига из војне историје. Повод за разговор с њим је посета Србији и Републици Српској где је већ боравио у два наврата (у Бањалуци 2008. као учесник академије поводом стогодишњице Анексионе кризе, и у Београду 2012. приликом обележавања стоте годишњице Првог балканског рата). У Србију и Босну овога пута допутовао је како би у престоници Српске био именован за професора Историјског факултета Универзитета у Бањалуци, што је, како каже „ретка част за страног професора“.

Какво је ваше виђење битака вођених током ратова у бившој Југославији деведесетих година прошлог века (Хрватска, Босна и Косово), а посебно битке за Кошаре?
На мене, као војног историчара, најјачи утисак оставља композитна и мешовита природа ратовања у овим случајевима. У неким моментима суочавамо се са конвенционалним, масовним биткама са комбинованим оружаним снагама, посебно током рата између Срба и Хрвата. Да бисмо видели нешто сличних размера у Европи, морали бисмо се вратити у време Другог светског рата. Паралеле су можда боље са Грађанским ратом у Шпанији (1936–1939) између националиста (франкиста) и лојалиста (левичара и републиканаца). Регуларна војска се поделила, као што је то био случај у Југославији 1990–1992, и нове паравојне снаге су морале да буду организоване на обе стране како би се попунили редови. Југословенска (српска) и националистичка страна су из различитих разлога привукле највећи део регуларне војске, најпре официрског кадра, што им је дало велику војну предност. Ипак, они нису добили подршку „међународног јавног мњења“.
Ипак, присутан је био и суштински много регионалнији стил герилског (партизанског) ратовања које је било локализовано. Као у Шпанији за време грађанског рата – много крвавијег од југословенског – наоружани цивили мотивисани идеологијом (или национализмом) помутили су линије између чисто војних операција и казнених акција против цивилног становништва. Да ли су те милиције (паравојне формације) и локализоване акције имале стратешку вредност или су оне искакале из главне стратегије поражавања непријатеља питање је о којем се може дискутовати. Једна ствар је јасна: нерегуларно ратовање је неизбежни суштински део грађанских ратова. Увек га је било и увек ће га бити. Нажалост, не могу да коментаришем засебно битку за Кошаре, будући да нисам стручњак за детаље југословенских ратова.
[restrictedarea]
Видите ли неке паралеле са модерним сукобима у другим деловима света и какав може бити утицај ових балканских ратова на остатак Европе и света?
Ово је изузетно важно питање. Паралеле су очигледне и управо сам извукао једну са Грађанским ратом у Шпанији која је (с изузетком војнотехнолошких и идеолошких разлика) веома основана. Ако погледате данашњи свет од деведесетих и касније, постоје упадљиве сличности. Чудна је чињеница да су колапс и грађански ратови у Југославији засенили далеко веће урушавање СССР-а и серију смртоносних грађанских ратова, посебно на Кавказу. Овај регион Царска Русија је освојила у деветнаестом веку, а затим поново њени совјетски наследници 1918–1921. Стаљинистичка владавина терора (1929–1945) дешавања у Југославији чини, на известан начин, скоро „бескрвним“. Овде, или на Балкану, комунизам никада није био више од површне идеологије и декора за друге, дубље националне и верске припадности. Грузија и Јерменија се нису сукобљавале као стари хришћански суседи, него су то чиниле са својим старим муслиманским ривалима. У крвавом рату у Нагорно-Карабаху (1994) између Јерменије и Азербејџана лако се могу извући оправдане паралеле са југословенским случајем. Као и у случају Срба (уз све поштовање у односу на жртве из Другог светског рата), Јермени су страховали да би их њихов муслимански непријатељ могао масакрирати као што је то био случај у Анадолији током Великог рата (1915–1916). Русија не само да се сукобила са Грузијом, братском православном државом, око Абхазије и Јужне Осетије, него је водила и дуги крвави рат против муслиманских побуњеника у Чеченији (1994–1996).
У Африци, југословенски ратови засенили су, такође, и крвави грађански рат у Руанди и у Конгу (Заиру). У Руанди су се сукобиле две главне племенске нације (Тутцији и Хути) у грађанском рату изузетног дивљаштва и крвожедности. Каснији огромни грађански рат у Конгу изазвао је смрт милиона и ову велику земљу поцепао на два дела.
Ипак, сви ови ратови били су у сенци у великој мери због еуроцентризма и предрасуда западних медија. Европљани (ЕУ/ЕЗ) и Американци нису знали како да тачно анализирају ситуацију на Балкану и одлуче се о немешању или интервенцији.
Либерални амерички и западни медији и политичка и интелектуална елита желели би да преваре јавност и увере их да су религије и национализми мртви. Једини који верују у ову неистину су саме елите. Довољна је криза, чак и мањих размера, да се људи уједине око својих вера или нација против директне, или индиректне претње. Када размажене, привилеговане елите ово забораве, последице често могу бити разорне.
Будућност делује туробно. Основни разлози ратова у бившој Југославији, као и на Балкану нису решени, само су привремено умирени и омамљени. Европа (како се касније показало) далеко је од тога да је задовољна сама собом и њени односи са Русијом су изузетно напети. Свет пред нама носи мноштво опасности.

Шта мислите о ратовима у Сирији и Ираку? На који начин они утичу на историјске промене?
Моја искуства на Блиском истоку су ограничена на два путовања у Израел. Када сам тамо отишао први пут, 1982, Асадова Сирија била је заклети непријатељ Израела и савезник СССР-а, али и снага која је (на релативан начин) доприносила хладноратовској „стабилности“. У садашњој кризи нико, а пре свега Обама, није марио да пита за савет Израел или Русију о томе колико је мудро уклањати Асадов режим. Израел, који Сирија већ деценијама угрожава, ангажован је у прикривеном рату у Либану и није имао никаквог разлога да симпатише Асадов режим, али дражи му је познат непријатељ од насилног, агресивног исламистичког режима који би био успостављен у Сирији као алтернатива.
Западна интервенција спроведена из краткорочног опортунизма изазвала је грађански рат. Победници су исламисти, не они који су приказивани као „демократска страна“; губитници су цивилно становништво уопште, а хришћани посебно. Упадљиве су сличности између западњачког става према данашњем Блиском истоку са бившом Југославијом од пре две деценије, уз изузетак одређених појединости и различитих околности. Иста је ствар и са ситуацијом у Ираку после Садама Хусеина. Под политичком доминацијом шиитске већине, некада надмоћно сунитско становништво није имало разлога да се бори против режима у Багдаду или да се опире успону Исламске државе. Индиректно, САД–Запад/ЕУ су створили овај монструозни „калифат“ својим деловањем, односно неделовањем, и упркос томе њихов једини одговор је био ограничени ваздушни рат. Нити је Запад прихватио погубан утицај Ердоганове Турске на кризу у Сирији и Ираку. Турска, којом влада све деспотскији и каприциознији Ердоган, може због свог централног положаја да дестабилизује и Кавказ и Блиски исток и Балкан. Због таласа имиграната или „избеглица“ који је запљуснуо Запад, Исламска држава је директно ударила на Европу.

У Британији се ускоро, крајем јуна, одржава референдум о изласку из Европске уније. Како гледате на то?
Вест о томе да је Дејвид Камерон испунио своје обећање о референдуму примио сам с уживањем. Надао сам се да ће то бити озбиљна, демократска прилика да се оконча доминација ЕУ над земљом у којој живим и којој се дивим, коју волим као сопствену. Ова почетна еуфорија сада се, неколико месеци касније, претворила у горку разочараност. Камерон и његов министар финансија су иступили са фанатичном, погрешном, непатриотском наклоношћу Европској унији и наставку потчињавања Британије овом политичком чудовишту. Искористио је девет милиона фунти за штампање памфлета послатог у сваки дом у Уједињеном Краљевству који је пун застрашивања, искривљавања истине, претеривања, полулажи и чистих лажи. У овој бујици лажи и пропаганде, Влада тврди да ће Британија бити економски уништена изван ЕУ и тако даље.
Истина је, међутим, супротна. Британија има далеко динамичнију привреду од државно контролисаног бирократског кошмара каква је ЕУ. Овај (релативни) динамизам постоји захваљујући чињеници да се Британија није придружила пропалом и економски катастрофалном пројекту евра, који је разорио привреду и финансије Португалије, Шпанија, Италије и Грчке. Други разлог је што Камерон и Гордон Браун, иако нису велики политички лидери, бране лондонски Сити од намерних покушаја ЕУ (које предводе малициозна Меркелова и завидни Оланд) да га униште.
Напуштајући Унију која је пропала, Британија би могла да врати своју укаљану слободу, суверенитет, независно судство и контролу над својим отвореним границама. Такође, могла би да стави тачку на значајно субвенционисање ЕУ, да се ослободи наметљивих европских бирократа (посебно из њеног некадашњег непријатеља, Немачке) и других препрека за привредне, финансијске и политичке слободе. Британија би, даље, могла да преговара о сопственим политичким и економским споразумима са остатком света без непријатељског, претећег мешања Брисела.
Нажалост, некада поносити, независни Британци, пре свега Енглези, наизглед не деле моја страховања и одбојност према ЕУ под доминацијом Немачке, или њиховој погубној алатки, евру, или ужасној цени и проблемима које доноси останак у Унији. Пре него што сам отпутовао из Британије, анкете су указивале на узбуњујућу чињеницу: 50 је за останак, девет одсто је неодлучних и 40 одсто за независност. Они који верују у ЕУ верују у илузију, они који желе да остану из разлога економске „безбедности“ само себе обмањују. Они су попут људи који седе на броду који тоне и превише се плаше дављења да би напустили брод и кренули ка чамцима за спасавање.
Све наведено може се пренети и на Србију.

Да ли је ЕУ фактор уједињавања или раздвајања у Европи?
Ништа не уједињује људе као заједнички непријатељ. Када је СССР био у пуној снази, средином прошлог века, Европска заједница (не Европска унија) помогла нам је да се одупремо махинацијама Москве. Али колапс СССР-а коинцидирао је са катастрофалном трансформацијом из лабаве економске уније и заједничког тржишта у опасну идеју Европске уније. Како је бесконачна чежња за моћи неизабране машинерије ЕУ која никоме не полаже рачуне наставила да се шири на југ, север и (злокобно) на исток, ЕУ је почела да се меша у скоро сваки аспект живота Европљана. Моје непријатељство према ЕУ је неизмерно порасло. Некадашња приврженост и подршка су се, као и код десетина милиона Европљана, претворили у неумољиву, презриву нетрпељивост, чак и мржњу за ову чудовишну супердржаву.
У историји, једино су тирани централних великих европских сила тежили ка уједињењу континента под јединственом државом или владарем. Шарлемањ је своју империју створио ратом, крвљу и освајањем, али оно се урушило недуго по његовој смрти. Неколико немачких царева покушало је да учини исто у Централој Европи и Италији, и, наравно, пропали су. Касније је Карло V скоро успео да створи континент под католичком, хабзбуршком влашћу, као и „император“ (диктатор) Наполеон, али никако без великих ратова и жртава. Но њихова царства су се показала као краткорочна и са веома негативним дугорочним последицама. И поред свега овога, сличности ЕУ са Хитлеровим новим поретком у Европи током Другог светског рата би највише требало да нас нагнају на размишљање. ЕУ није изграђена на демократији или широком консензусу него на жељама и манипулацијама становништва или гласача које је спроводила мала, корумпирана, себична, интровертна политичка елита ЕУ.

А шта мислите о Србији и њеним европским интеграцијама?
Из свега реченог, јасно је моје уверење да Србија не би требало да се придружује империји ЕУ која посрће, њу је британски сценариста Џулијан Фелоус упоредио са Аустроугарском монархијом која је имала малобројну деспотску владајућу елиту, многе непријатеље, недостатак национализма или стварног припадања и оданости. Тешко да је то врста „државног“ ентитета којем би поносита национална држава попут Србије требало да се придружи. Упозоравано је да ће/би обе империје могле окончати светским ратом. Које год да би економске краткорочне користи могле доћи из придруживања Унији, оне би убрзо нестале и претвориле се у финансијску зависност (експлоатацију), губитак националних (државних или приватних) компанија (које би за мало новца купиле доминантне немачке фирме), и губитак суверенитета у односу на Брисел. Другим речима, ове сумњиве „користи“ чланства у ЕУ далеко су мање од огромних финансијских претњи и политичких питања.

С обзиром на све ово, шта је онда циљ стварања ЕУ?
Једноставно, брисање нација и стварање (немачке) Империје. Досадашње искуство са ЕУ у домену евра, финансија, привредног раста и демократске одговорности је изузетно лоше. У суштини овог огромног, крхког, невољеног пројекта изградње Империје стоји Немачка која се ујединила пре две деценије и коју предводи канцеларка Ангела Меркел. Нисам љубитељ Немачке, а још мање њене канцеларке. Поредити ову источнонемачку бирократкињу са Маргарет Тачер је увреда за сећање на Тачерку и за Британију. Меркелова није државница, она своју моћ превише разбацује и изгледа да посебно ужива у вређању Британије, али и мањих држава уопште. То јој пролази, уз њено арогантно силеџијство, јер не постоје државе које би биле спремне и вољне да оспоре њено катастрофално вођство и диктате. Овде су паралеле са претходним немачким тиранима – Бизмарком, Вилхелмом II и Хитлером – изванредне. Камерон се показао катастрофално слабим и од себе је начинио особу достојну презира због свог потчињавања Меркеловој и у Берлину, и у Лондону. Од силеџије из Берлина је тражио мало, а добио још мање!
Да бих дошао до суштине, морам остати у Немачкој. Немачка се први пут ујединила у 19. веку (1824/1834) насилничким и ултимативним наметањем Zollverein-а (царинске уније). Потом је дошао Бизмарк и покренуо три крвава, ужасна рата 1864, 1866. и 1870. који су Немачку ставили под чизму пруске милитаристичке државе. Можда сам пророк апокалипсе, али зар Немачка не би могла да понови исти сценарио у односу на Европу и у 21. веку?

Сматрате ли и талас избеглица и начин на који се ово питање решава претњом по Европу?
Ако било ко сумња у моја оправдана страховања да је ЕУ просто речено Четврти рајх, онда нека погледа управо у милионски талас блискоисточних „избеглица“ позваних у Европу. Ко их је позвао, тврдећи да говори само у своје име, на рачун читавог континента? Меркелова. Шта овој осредњој немачкој политичарки даје право да позива предоминантно муслиманску масу у Европу? Ништа јој не даје то право, осим тога што га сама узима и што јој то наши државници дозвољавају.
Чак су и сами Немци били згрожени њеном „позивницом“ указујући на то да већ имају значајно имигрантско становништво – углавном муслиманске Турке и Арапе. У бескрајно либерално-левој Шведској долазак 200.000 „избеглица“ показао се као пропагандни дар већ популарној националистичкој партији. Чак и када би се ова незамислива маса странаца асимиловала, не би ли то донело дугорочне последице, као на пример стварање верски подељеног, поцепаног друштва? У Босни смо видели до чега доводи дугорочни контакт између међусобно нетрпељивих верских група. Да ли ће се и на Европу изван Балкана прелити верски грађански рат, то ћемо тек видети.
[/restrictedarea]