Ko bi s Vučićem, ko je protiv Tome?

Kako će sastavljanje nove Vlade Srbije uticati na predstojeće predsedničke izbore u Srbiji?

Piše Nikola Vrzić

Zanimljivo je kako su se sve predizborno-postizborne tvrdnje o krađi 200 ili 300 hiljada glasova pokradenih na izborima 24. aprila ućutkale čim je 4. maja, posle ponovljenih izbora na 15 biračkih mesta, postalo jasno da su cenzus preskočili svi koji su strahovali da neće, inače, upravo oni koji su spomenute tvrdnje o 200 (ili 300) hiljada ukradenih glasova i izneli u javnost, pravdajući njima – tvrdnjama o krađi izbora – svoj zajednički postizborni nastup u okviru demokratske opozicije Srbije upravo tom principijelnom borbom za poštovanje autentičnih izbornih rezultata. Zašto su ućutali? Ako su se udružili iz principa, naime, ta srećna okolnost da su svi (ipak) prešli cenzus nije smela da predstavlja faktor u principijelnoj borbi za utvrđivanje navodnih izbornih nepravilnosti, već je, naprotiv, morala da ih spreči da verifikuju toliko neregularan rezultat izbora. Ovako, stiče se (pojačava, to jest) utisak da su ovi principi i bili izmišljeni samo da bi se njima, principima, opravdalo ujedinjavanje u demokratsku opoziciju Srbije, onaj posleponoćni upad u Republičku izbornu komisiju i potonji izlazak na ulicu.
[restrictedarea]

AMBASADORSKE ČESTITKE Nastavljajući ovu postizbornu hroniku – koja se, kako smo već konstatovali i prošle i pretprošle nedelje, pokazala dramatično zanimljivijom od one predizborne – treba primetiti i da je američki ambasador Kajl Skot, koji je u izbornoj noći tajno posetio sedište Demokratske stranke posle čega su i usledili protesti demokratske opozicije Srbije, konačno čestitao izbornu pobedu premijeru Srbije Aleksandru Vučiću (sastali su se tek prošlog četvrtka, 5. maja), dok su pak ambasadorsku čestitku na izbornom rezultatu, ali od ambasadora Rusije Aleksandra Čepurina, 6. maja na stranačkoj slavi Demokratske stranke Srbije, dobili lideri koalicije Dveri/DSS. „U kraćem i srdačnom razgovoru NJ. E. G. Čepurina sa predsednicima Dveri i DSS-a iskazano je zadovoljstvo zbog ulaska koalicije Dveri/DSS u Skupštini Srbije“, stoji na sajtu ambasade Rusije u Beogradu. I jedna i druga ambasadorska čestitka – američka zbog protokola, ruska zbog tradicionalno bliskih odnosa – predstavljaju gestove koji su u normalnim okolnostima očekivani, i ne bi im trebalo posvećivati naročitu pažnju da nije njihovog tajminga. Obe su, naime, okasnile što ih i čini vrednim osvrta, pri čemu okasnelu američku čestitku Vučiću (usledila je dobrano pošto su se s čestitkama izređali baš svi drugi vredni spomena) tumačimo kao diplomatski simptom donekle zahladnelih odnosa, dok Čepurinovu čestitku Dverima/DSS-u, koja je dakle usledila tek kada je ova lista i definitivno prešla cenzus, a ne dok se za njega borila, pa bi joj ranija ruska podrška bila nesumnjivo od konkretnijeg značaja, valja shvatiti kao svedočanstvo odsustva želje Rusije da utiče na konačni izborni skor Dveri/DSS-a, što će reći da su na njihov konačni izborni skor umesto Rusa, kada je reč o stranim uticajima, mnogo više uticali pripadnici ovdašnje prozapadne opozicije u raznim nijansama žute.

PREGOVORI O VLADI I, šta sad? Sada nam slede pregovori o sastavljanju nove Vlade Srbije – preciznije, u toku je čekanje da Vučić u svoj novi kabinet pozove onoga koga hoće – sledi i konstituisanje novog saziva Skupštine Srbije, izbor vlade u Skupštini, a onda, na proleće sledeće godine, ponovo na izbore, predsedničke.
Ko će s Vučićem u vladu, ko će s kim na izbore?
Kako trenutno stvari stoje, izvesno je – što se buduće vladajuće koalicije tiče – samo da će u koaliciju sa Vučićevom Srpskom naprednom strankom, i na vojvođanskom i na republičkom nivou, ići Savez vojvođanskih Mađara Ištvana Pastora; uzgred budi rečeno, ova koalicija, uz naglašeno srdačne odnose zvaničnog Beograda i Budimpešte, predstavlja važan faktor za stabilnost Srbije, makar na njenom severnom krilu, u turbulentnim vremenima koja su pred nama.
Vučić je, međutim, uoči izbora najavljivao i mnogo širu koaliciju. Ko bi u nju mogao da uđe? Pre izbora, takođe, rekao je da su Dveri/DSS i Srpska radikalna stranka nepoželjni, i tako je verovatno i sada. Ovo već sužava krug potencijalnih osumnjičenih. Odbacimo li i prvog čoveka Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića, koji se iz petnih žila trudi da uveri javnost (koja ga sluša) da neće s Vučićem iako nema dokaza da ga je Vučić uopšte i zvao, i predsednika Demokratske stranke Bojana Pajtića i lidera pokreta „Dosta je bilo“ Sašu Radulovića, ostaju, više-manje, još samo Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića, Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.
Što se Dačićeve partije tiče, koja je i dosad bila Vučićev (matematički nepotrebni) koalicioni partner, tokom predizborne kampanje sevalo je poprilično, čime su odnosi nesumnjivo pomućeni. U psovanju Vučića i SNS-a prednjačili su funkcioneri SPS-a Branko Ružić i Novica Tončev, ali Vučić je uveren – rekao je to u predizbornom intervjuu „Pečatu“ – da sve te psovke nisu izgovarane bez Dačićevog znanja. I ovih dana Ružić nastavlja da provocira („Ukoliko poziv usledi … ne znači da će automatski na taj poziv biti pozitivno odgovoreno“, rekao je „Politici“) i gotovo da se postavlja pitanje pokušava li to SPS da ubedi Vučića da ga ne pozove u narednu vladu? Ali to bi išlo sasvim nasuprot Dačićevom političkom veruju – cilj mi je, rekao je 13. marta, „da budem vlast“ – a uz to nije nezamislivo i da će Vučić, bez obzira na pomućene odnose, na kraju proceniti da mu je politički oportunije da uz sebe, uz sve svetlosti i senke tog odnosa, ima SPS nego da ga nema, makar i samo da bi s nekim kudikamo ozbiljnijim (u pogledu uporišta u biračkom telu) podelio napade opozicije koji nesumnjivo slede, i to žestoki.
Postoji ozbiljan stepen verovatnoće i da će, na nekom od nivoa vlasti a najverovatnije u Vojvodini, sa SNS-om krenuti i Čankova Liga. Pastor javno izražava svoju naklonost takvoj opciji, Čankov doglavnik Bojan Kostreš mogućnost dogovora s Vučićem ostavlja sasvim otvorenom, a upadljivo je bilo i Čankovo odsustvo s protesta opozicije zbog navodne izborne krađe. Svemu tome treba dodati i javni poziv Borisa Tadića njegovim koalicionim partnerima, dakle Čanku i Č. Jovanoviću, da se javno izjasne šuruju li s Vučićem ili ne. Drugim rečima, ma šta o tome mislili, nikoga ne bi trebalo previše da iznenadi ako se Čankovi ligaši u nekom vidu zaista nađu u budućoj vojvođanskoj vlasti.
Č. Jovanović? Tadić ga, evidentno, sumnjiči da se s Vučićem već dogovorio, dok se sam Jovanović i nije preterano potrudio da te sumnje razveje. „Politika“ je pak ovog vikenda javila da su i Jovanović i Moamer Zukorlić bezmalo pa sigurni za ulazak u novu vlast, što bi značilo, obistini li se, da je u vladu 2016. godine ušla koalicija koja 2014. nije uspela da dobaci ni do cenzusa, a u međuvremenu se i raspala. Fantastično, zbilja, i kako da se čoveku ne zgadi čak i pomisao na bavljenje politikom u Srbiji.
Ali važniji od personalnog sastava budućeg Vučićevog kabineta – o kome će na kraju odlučivati on sam, zbog čega zapravo i ne vredi nagađati previše na tu temu – biće pravac kojim će taj kabinet povesti Srbiju u naredne, maksimalno, četiri godine. Mnogi su skloni da u sastavu buduće vlade pročitaju i taj pravac, koji je i dosad bio poprilično enigmatičan jer se kretao gotovo nemogućom trajektorijom koju su omeđili dogovori s Prištinom i sa NATO-om s jedne strane, i, s druge strane, neuvođenje sankcija Rusiji, odbačena britanska rezolucija o Srebrenici u Savetu bezbednosti i uspešno sprečavanje Kosova da uđe u UNESKO. Ali hajde da se ne zavaravamo. Kao i dosad, i ubuduće će, na dobro ili na zlo, taj pravac zavisiti isključivo od Aleksandra Vučića, i svi će ostali tu biti, što se tiče mogućnosti uticaja na strateške odluke, uglavnom u funkciji ikebane.

PREDSEDNIČKA PRESTROJAVANJA Imajući to u vidu, i imajući u vidu da bi i SVM Ištvana Pastora i SPS Ivice Dačića u čitavoj postavci stvari mogli da imaju neku ulogu, pitanje je kakvu bi uopšte ulogu mogli da imaju Nenad Čanak i Čedomir Jovanović uđu li zaista u neku vrstu aranžmana s Aleksandrom Vučićem? Ovo nas pitanje, uz malo strpljenja i pažnje, dovodi do predstojećih predsedničkih izbora.
Predsednički kandidat SNS-a morao bi da bude čovek zahvaljujući kome je SNS uopšte i uspeo da dođe na vlast, dakle Tomislav Nikolić. SAD ga na toj funkciji ne žele, što se da zaključiti već i iz reči vašingtonskog insajdera Danijela Servera koji nam je ovih dana u poseti i koji, hvaleći reformistu Vučića, govori kako Nikolić to nije jer je sastavni deo „nacionalističke desnice odlučne da u Moskvi pronađe kontratežu EU i NATO-u“. E, sad, ukoliko SAD ne uspeju da spreče Nikolićevu kandidaturu s podrškom SNS-a – a izuzetno je teško zamisliti da bi u tome mogli da uspeju – pokušaće da onemoguće njegov reizbor na predsedničku funkciju. Kako? Na dva načina, i potrebno je da uspeju oba.
Najpre, od prvorazrednog je značaja da Nikolić bude sprečen da trijumfuje u prvom krugu predsedničkih izbora. Tome, slutimo, treba da posluži i najavljena predsednička kandidatura Rasima Ljajića, najavljena bez konsultacija s Vučićem (to je sam Vučić potvrdio ove srede) i najavljena mimo političke logike koja bi trebalo da nalaže da partneri sa izborne liste, koja se još nije ni osušila, podrže jednog, zajedničkog predsedničkog kandidata, tim pre što će – uzmemo li aprilski rezultat ove liste kao reper – biti veoma blizu natpolovičnoj većini glasova, dakle pobedi, već u prvom krugu izbora.
I potrebno je, uz zadovoljen ovaj prvi uslov, da se u drugi krug izbora plasira poželjan protivkandidat. Kako, kad su sve otvoreno žute opcije ponaosob – DS, ČBČ, DJB – bile dobrano ispod rezultata i SRS-a i SPS-a, a u drugi krug idu samo dva prvoplasirana? Očigledno, nužno će im biti objedinjavanje snaga, i to je kontekst koji bi mogao da otkrije motive eventualnog uvođenja u vlast, to jest korumpiranja N. Čanka i Č. Jovanovića; njih dvojica, naime, onda ne bi mogli da podrže zajedničkog opozicionog protivkandidata, čime bi mu oduzeli poneki procenat glasova, možda taman toliko da on ostane na nebitnom trećem ili četvrtom mestu.
I tu se sada najbolje vidi značaj koalicije DSS-a i „Dveri“, jer bi baš oni mogli da donesu dovoljan broj glasova kandidatu demokratske opozicije Srbije koji bi stao na crtu kandidatu koga Zapad očigledno ne želi (ako je verovati Danijelu Serveru), Tomislavu Nikoliću. Hoće li zagristi mamac? Osnova za takav strah, avaj, ima. Na onom mitingu opozicije prvi čovek „Dveri“ Boško Obradović poručio je da „idemo dalje, do pobede opozicije i rušenja režima Aleksandra Vučića“, Bojan Pajtić je precizirao da će se „vlast u Srbiji promeniti već na predsedničkim izborima sledeće godine“, dok je predsednica DSS-a Sanda Rašković Ivić, u postizbornom intervjuu „Blicu“, na pitanje o ostvarljivosti ideje o „zajedničkom kandidatu opozicije za predsedničke izbore naredne godine“, rekla da „nije loše razmisliti o njoj… Ne bežim od te ideje“. Ne pobegne li zaista, šta će joj, a i svima nama, poručiti ambasador Čepurin, to jest Rusija? A nešto će morati, ako joj je do Srbije stalo koliko mi u Srbiji to želimo.

Ko je rušio u Savamali?
Tokom postizborne buke, u noći 24. na 25. april oko 2.30 sati iza ponoći, dok su oči javnosti koja u to doba još nije spavala bile uperene u Republičku izbornu komisiju, kao što je poznato, nepoznate osobe s fantomkama na glavama i palicama u rukama izvršile su prepad na deo Savamale na kome će se graditi Beograd na vodi i protivpravno lišile slobode noćnog čuvara u jednoj od firmi u Hercegovačkoj ulici i nekolicinu slučajnih prolaznika, posle čega su bageri porušili niz objekata koji se tamo nalazio.
Mnogi od tih objekata bili su nelegalni, neki su bili u procesu legalizacije, neki u sudskom postupku, ali svima je svejedno, zbog zakona o Beogradu na vodi, sledilo rušenje i uklanjanje.
Ali ne bez validnih, legalnih rešenja nadležnih državnih organa, pod okriljem noći, fantomki i postizborne buke.
Dok je trajalo rušenje, nisu reagovale ni policija ni komunalna policija.
Ko je rušio u Savamali?
Benevolentan odnos policije i komunalne policije i inspekcijskih službi, i još benevolentniji odnos gradskih čelnika kada se saznalo šta se dogodilo tokom noći, sumnju su odmah – i logično – usmerili na vlast.
„Tu je inače reč o bespravnim objektima, pa se pitam, ako je to neko iz grada ili neke opštine radio, zašto nije to radio u po bela dana…“, rekao je pak premijer Srbije Aleksandar Vučić. „Stvarno mi nije jasno o čemu se tu radi.“
Međutim, jeste jasno da su i Ustav Srbije i zakoni brutalno prekršeni po čitavom nizu odredbi. I da neko zbog toga mora da odgovara. I jasno je da je ovaj slučaj, osim što predstavlja zastrašujući presedan, aktuelnoj vlasti naneo popriličnu štetu, daleko veću od eventualne koristi koja se ogleda u efikasnijem raščišćavanju terena za buduće gradilište nego što bi to bio slučaj da su zakonske procedure ispoštovane kao što su morale da budu.
Ko je, dakle, rušio u Savamali? Na otkrivanju i procesuiranju izvršilaca i nalogodavaca ovog dela, osim javnosti i osim opozicije koja ima sopstvene i jasne motive, a koji s isterivanjem pravde nemaju naročite veze, morala bi da insistira i aktuelna vlast. Ako ni zbog čega drugog, a ono da svim postojećim sumnjama ne bi pridodala i sumnju da aktivno saučestvuje u zataškavanju ovog grubog (i naravno nedopustivog) kršenja Ustava i zakona naše zemlje. Upravo to, otkrivanje i procesuiranje odgovornih, najavio je ove srede i premijer Vučić. To svoje javno obećanje on sada mora da sprovede u delo.
[/restrictedarea]