Bauk „lepenizma“ nad Evropom

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Izborni trijumf ultradesničarskog kandidata Norberta Hofera u prvom krugu austrijskih predsedničkih izbora nova je pobeda u gotovo nezaustavljivom jurišu ultradesnice

Ko to (tamo) desnom korača: prvaci Alternative za Nemačku i Francuskinja Marin le Pen, liderka Nacionalnog fronta, knjiže indirektno (i) u sopstveni uspeh izborni trijumf ultradesničarskog kandidata Norberta Hofera u prvom krugu austrijskih predsedničkih izbora.

USPEH IDEOLOŠKE SABRAĆE Šok za šokom, alarm za alarmom na evropskoj političkoj sceni, ovoga puta onaj bečki: doskora gotovo nepoznati političar iz redova ultradesničarske Slobodarske partije Norbert Hofer izazvao je pravi potres koji je uzdrmao političko tle u zemlji, ali i izvan alpske republike – spektakularno je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora.

Marin le Pen, liderka (francuskog) Nacionalnog fronta, i ikona evropske, samo uslovno rečeno, ekstremne desnice, i takođe desničarska Alternativa za Nemačku trljaju ruke: svaki uspeh njihove ideološke sabraće „knjiži“ se kao nova pobeda u, čini se, nezaustavljivom jurišu ultradesnice ka osvajanju prevlasti na kontinentu. Pogotovu kada taj uspeh, kao u Hoferovom slučaju, ima istorijsku dimenziju i simboliku: nikad se, naime, u posleratnoj istoriji austrijske republike nije dogodilo da dve velike stranke, socijaldemokrate i narodnjaci, dožive takav poraz, ravan poniženju, čime se, makar potencijalno, otvorila mogućnost da novi šef države, prvi put, dođe izvan ova dva politička tabora.

[restrictedarea]

To će se već znati 22. maja posle drugog kruga predsedničkih izbora nad kojima se već sada nadvija (teška) senka spomenute Le Penove: posle bečkog alarma krenuo je žestok pritisak na tamošnje javno mnjenje iz moćnih evropskih političkih centara da se 22. maja, ni po koju cenu, u Austriji ne dopusti širenje virusa „lepenštine“.

U toku je snažna politička ofanziva i mobilizacija kako bi Hofer, u drugom krugu, doživeo sudbinu Marin le Pen: posle njenog fantastičnog uspeha 2012. protiv Le Penove su se urotile, i udružile, sve političke snage, i sleva (Olandovi socijalisti) i zdesna (Sarkozijevi konzervativci) kako bi sprečili njen pohod na Jelisejsku palatu, u čemu su i uspeli.

U temeljnijim analizama, koje su u „slučaju Hofer“ najčešće izostajale, pokazalo bi se da je senzacionalni uspeh ovog političkog neznanca, manje senzacionalan i neočekivan.

Zaboravljalo se da je alarm bio uključen još 2013. na parlamentarnim izborima kada je Socijaldemokratska partija premijera Vernera Fajmana zabeležila najslabiji rezultat u istoriji (sunovratila se na 26 odsto osvojenih glasova) i tako se, neočekivano, gotovo izjednačila sa (ksenofobičnom) Slobodarskom partijom Hanca Kristijana Trašea koja je „na prepad“ uzela 23 procenta a na izborima u nekoliko austrijskih pokrajina udvostručila i utrostručila broj osvojenih glasova. Tvrdilo se, uglavnom, da je predsedničkog kandidata „slobodara“ u političku orbitu lansirala izbeglička kriza (ljudi su prosto, kaže se, hteli nekoga ko je otvoreno i glasno protiv neželjenih došljaka), u čemu je sadržan samo delić istine.

(ZLO)UPOTREBA STRAHOVA Hofer stiže iz ksenofobične, ultradesničarske Slobodarske partije čiji rodonačelnik je bio Jerg Hajder, nekadašnji nekrunisani kralj (guverner) Koruške (poginuo u saobraćajnoj nesreći 2008), ali su njegov uzlet uslovile složenije, i dublje, okolnosti. Izbeglička kriza je (iz)dramatizovala ionako dramatičnu situaciju, pretvarajući je u drastičnu krizu poverenja u politiku i političare. I što pogubnije – u samu demokratiju.

Politička upotreba realnih i iracionalnih strahova čini svoje. Raste uverenje da aktuelni evropski političari nisu dorasli problemima. Njima su, u vreme finansijske i dužničke krize, bili važniji stabilnost evra i banaka, ultimativnim nametanjem rigorozne štednje, od stabilnosti zemalja, poput Španije, Portugalije i, u najdramatičnijoj formi, Grčke. Pri tome raste uverenje da su evro i Evropska unija „propali eksperimenti“ i jača „nacionalni egoizam“: povratak na nacionalnu valutu, nacionalne interese, nacionalni identitet, nacionalne granice, ojačane, čak zidovima i bodljikavim žicama.

U slučajevima šokantnih političkih „iskakanja“, kao u ovom najnovijem, bečkom, olako se previđaju fatalne posledice podivljalog, neoliberalnog kapitalizma, sa drastičnom razgradnjom socijalne države, dramatičnim rastom nezaposlenosti u većini evropskih država, pogotovu na trusnom južnom obodu kontinenta, haotičnim finansijskim tržištima, neukrotivim bankarskim sistemom, porastom nacionalne isključivosti i ksenofobije (do otvorenog rasizma) i tamo gde se to najmanje očekivalo. Usijale su se političke strasti, na primer, i na hladnom evropskom severu: sve glasnije se, čak i u jednoj Švedskoj, čuje i poručuje da je nekada toliko hvaljeni multikulturalizam, u migrantskoj krizi, najednom postao najveća opasnost za nacionalnu bezbednost.

Kao ilustracija za to se spominju teroristički napadi u „ime fanatičnog i militantnog islama“, od ubistva britanskog vojnika, do masakra u Parizu. Raste uverenje da je ugrožen „evropski identitet“ koji „počiva na hrišćanstvu“ i da nesustalo niču „šerijatske zone“, sa šerijatskim sudovima umesto državnih, u „srcu Evrope“, u gradskim četvrtima Velike Britanije, Francuske, Italije, Švedske i Nemačke.

 

JURIŠ „MLADIH LAVOVA“ U političkim analizama povodom Hoferovog spektakularnog uspeha jedna činjenica se, međutim, nije izgubila iz vida: da Evropom, Evropskom unijom, u ovom času, dominiraju desničari. I da su dominantna snaga u Evropskom parlamentu. I da taj trend jača, pri čemu je sve očitije da je granica između takozvane umerene, etablirane desnice i, opet takozvane ekstremne desnice, sve poroznija.

I dok su ultradesničarske stranke u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Austriji i Danskoj, odavno i na juriš, osvojile između dvadeset i trideset odsto glasova na izborima, Nemačka je toga bila pošteđena. Sve dok se nije pojavila Alternativa za Nemačku. Sada je i ona u „desničarskom trendu“. Reč je o „mladoj“ političkoj stranci. Nastala je 2013. pod geslom „avangardnog konzervativizma“: njeni osnivači bili su ugledni profesori univerziteta. Ime je predstavljalo odgovor na tvrdnju kancelarke Angele Merkel da nema alternative njenoj politici u rešavanju evrokrize. „Alternativci“ su se predstavili kao odlučni protivnici evra, ne i Evropske unije, ističući da evropsko monetarno novorođenče previše opterećuje poreske obveznike i produbljuje neslogu među evropskim državama. Okupili su konzervativce koji su pre toga uglavnom glasali za Hrišćansko demokratsku uniju (CDU). Smatrali su da je ova stranka, pod vođstvom Merkelove, otišla (previše) ulevo.

Malo je nedostajalo da na parlamentarnim izborima 2013, već na startu, uđu u Bundestag. Uspeli su sledeće godine na izborima za Evropski parlament. Tamo imaju sedam poslanika. I, kako to obično biva s još „neprevrelim“ strankama, došlo je do unutrašnjih trvenja i tenzija. Ambiciozni „mladi lavovi“ krenuli su u juriš. Uputili su izazov profesorima – osnivačima pamfletskom „Patriotskom platformom“. Većina neposrednih osnivača Alternative napustila je 2015. stranku. Tada se uveliko govorilo da će to biti i kraj stranke razdirane unutrašnjim razmiricama i s evidentnim nedostatkom kvalifikovanih kadrova za parlamentarnu borbu.

Od (pre)brzog kraja spasla ih je Angela Merkel: njena politika širom „otvorenih vrata“ došla je alternativcima kao dar s neba. Na krilima straha ne baš malog broja nemačkih građana pred „najezdom (nepoželjnih) došljaka“, počele su da vrtoglavo rastu političke akcije Alternative, koja se predstavila kao borac protiv „islamizacije Nemačke“, u odbranu nacionalnog identiteta, pod programskim sloganom „Mi smo Nemci i želimo da to ostanemo“.

Hraneći se „ozlojeđenošću“ alternativci su inspirisali daleko radikalniji pokret Pegidu (pokret patriotskih Evropljana protiv islamizacije zapada) koji je svoj gnev protiv migranata i predstavnika u parlamentima iskazivao najsnažnije u (istočnonemačkom) Drezdenu. Na njihovim transparentima pravljena je opaka igra reči: folksvertereteri (narodni predstavnici) postajali su foksfereteri (narodni izdajnici).

Ne uključujući se neposredno u njeno članstvo, „vetar u leđa“ Alternativi dali su, makar indirektno, i neki (veoma) istaknuti nemački intelektualci. Najpoznatiji nemački filozof Peter Sloterdijk je, u jednom tekstu, pozivajući se na formulaciju (čuvenog) nemačkog pravnika Karla Šmita o „vanrednom stanju“ – da bi spasao političku zajednicu u trenutku krize, suveren ima pravo da suspenduje ustav i proglasi vanredno stanje – kaže da u sadašnjoj krizi o vanrednom stanju ne odlučuje država, kao nominalni suveren, već – izbeglice. Zbog odluke Angele Merkel da sirijskim izbeglicama dozvoli neograničen ulazak u zemlju, Nemci su, piše Sloterdijk, žrtvovali sopstveni suverenitet, a ta „abdikacija“ se produbljuje iz dana u dan.

OŠAMUĆENA LAVICA Poznati pisac Boto Štraus objavio je nedavno esej pod naslovom „Poslednji Nemac“ gde „priznaje“ da će radije biti deo „umirućeg naroda“ nego naroda koji se „podmlađuje“ mešajući se sa strancima iz „ekonomsko-demografskih razloga“.  Štraus, ne bez cinizma, primećuje kako bi muslimani mogli nečemu da nauče Nemce: kako da poštuju svoju tradiciju jer se muslimani pokoravaju sopstvenoj tradiciji. I zaključuje, opet sumorno: tek kad postane manjina u svojoj zemlji, nemački narod će ponovo otkriti, i potvrditi, svoj identitet.

Još je, dakako, neizvesno kakva će biti sudbina Alternative za Nemačku. Hoće li, zaista, postati još jedna „narodna stranka“ (u njih se računaju partije koje se stabilizuju na preko trideset odsto glasačkog tela) na nemačkoj političkoj sceni, čemu se, osokoljeni sjajnim izbornim rezultatima na poslednjim (u martu) izborima u tri pokrajine – u sve tri je ostvarila dvocifreni procenat, a u (istočnonemačkoj) Saksoniji-Anhaltu ostavila je čak, sasvim neočekivano, iza sebe Socijaldemokratsku partiju (SPD), nadaju njeni prvaci, ili će potonuti, što je malo verovatno.

Prema poslednjim istraživanjima tri četvrtine nemačkih građana vide Alternativu, posle narednih parlamentarnih izbora, u Bundestagu 2017. godine. Jedno je već sada sigurno: ova partija je donela najdramatičnije promene na nemačkoj političkoj sceni posle ujedinjenja zemlje. Osvojila je osam, od ukupno šesnaest, pokrajinskih parlamenata i onaj evropski.

Na kongresu u Štutgartu minulog vikenda, gde je oko dve hiljade delegata žustro raspravljalo o programu stranke, bilo je uočljivo političko „umivanje“ njenog profila u jednoj delikatnoj stavci: odlučnom odbijanju da se svrsta, i da je svrstavaju, što se (dosad) uglavnom činilo u tabor ekstremne desnice. U tom kontekstu napravljen je oštar i demonstrativan rez: raspušteno je rukovodstvo stranke u pokrajini Sar pod optužbama da su neki njegovi članovi održavali kontakte sa ekstremistima i neonacistima.

Alternativci su ostali dosledni u, takođe oštrom i beskompromisnom razgraničenju sa islamom („ne pripada Nemačkoj“), oštroj kritici otuđene „političke klase“, etabliranih stranaka, pri čemu je povučena jasna granica i distanciranost posebno prema „crvenima“ i „zelenima“ i šezdesetosmaškog duha koji je „inficirao nemačko društvo“. Na nišanu alternativaca bili su, i ostali, evro (treba ga zameniti nacionalnim valutama) i mediji koji „lažu umesto da (objektivno) izveštavaju“.

I dok sve ambicioznija, i agresivnija, ultradesnica nezadrživo juriša, zadajući grdne glavobolje konzervativcima na vlasti, evropska levica deluje ošamućeno i obezglavljeno. Nije u stanju da se pribere i razabere. U vremenima kada jedna kriza u još dramatičnijoj formi sustiže drugu (finansijska, dužnička, izbeglička), što bi, po prirodi stvari, trebalo upravo da navrće vodu na njenu vodenicu, levica gubi, u času kad nastaje gotovo vapijuća potreba za jednakošću, pravdom i solidarnošću, (nekadašnju) pokretačku snagu. I tamo gde su bila njena jaka, tradicionalna uporišta: od velike (nemačke) Socijaldemokratske partije iz vremena (velikog) Vilija Branta, ostala je samo senka, a u nekim (evropskim) nacionalnim parlamentima nema nijednog levičara.

Nema političke snage, ne bar još na vidiku, koja bi mogla da zaustavi nezaustavljivi trend širenja (ultra)desničara, koja bi, odgovarajući na izazove koje donosi, grunula argumentima sa opominjućom snagom Vladimira Majakovskog, da posle (preteći intoniranog) pitanja – ko to tamo desno korača – odsečno zagrmi: leva, leva, leva…

[/restrictedarea]