Ubogi život, tu pored nas

„Moje dete“: Premijera (nagrađene) drame iz romskog života

Piše Raško V. Jovanović

Drama Stojana Srdića donosi specifičnu sliku romskog života, njeni glavni akteri ne beže od iskazivanja vlastitih emocija niti se suzdržavaju u reagovanju na ono što ne vole ili u šta ne veruju

Plodan književni stvaralac – pesnik, pripovedač, romansijer, radio i pozorišni dramatičar – Stojan Srdić, dvostruki laureat godišnje Nagrade „Branislav Nušić“, koju za najbolji dramski tekst dodeljuje Udruženje dramskih pisaca Srbije, počeo je na najlepši način, izvođenjem drame „Moje dete“, nagrađene 2015. godine, da se afirmiše na teatarskoj sceni. Reč je o delu iz života naših Roma, koje je autor sasvim opravdano žanrovski značio kao dokumentarnu dramu, budući da bez ikakvog ulepšavanja prikazuje tegobni život jedne populacije o kojem se u našoj sredini više prećutkuje no što se govori. Poznato je da je život Roma inspirisao mnoge strane i domaće književne stvaraoce: nije potrebno posebno navoditi više značajnih dramskih i muzičko-scenskih dela, mada se nameću poređenja sa inspiracijama jednog Prospera Merimea i njegove pripovetke Karmen, koja je bila osnova Žoržu Bizeu da komponuje istoimenu operu, ili našeg Bore Stankovića i njegovog pozorišnog komada Koštana, prema kojem je Petar Konjović komponovao operu istog naslova, svakako najbolje ostvarenje toga žanra u srpskoj muzici.

[restrictedarea]

I drama Stojana Srdića donosi specifičnu sliku romskog života, njeni glavni akteri su živahni i impulsivni, oni ne beže od iskazivanja vlastitih emocija niti se suzdržavaju u reagovanju na ono što ne vole ili u šta ne veruju, drugačije rečeno, spontani su i prirodni do kraja. Dabome, njihov socijalan položaj apsolutno je nepovoljan i u znaku je mnogih nerešenih pitanja, koja proističu iz velike bede, neobrazovanja i nerešenog socijalnoga statusa, što obično prouzrokuje nasilje u porodici i dovodi do njenog raspada, kao i korišćenje dece za obavljanje najrazličitijih poslova, ali i njihovog seksualnog zlostavljanja, a to dovodi do pubertetskih trudnoća… O poreklu svoje inspiracije Srdić piše: „Dramu Moje dete zamislio sam davne 2004. godine, kada sam upoznao devojčicu koja je tek ušla u trinaestu godinu i koja je u krilu držala šestomesečnu bebu i nešto je pevušila. Upitao sam je čije to dete tako brižno čuva i na kojem mu to jeziku peva. Prvo se malo uplašila, a onda je tiho i ponosno rekla: ’Ovo je moje dete, a pevam na mom, ciganskom.’ – Dugo sam je posmatrao a zatim upitao za dozvolu da sednem pored nje. Nasmešila se i napravila mesto na klupi. Ništa je nisam pitao. Dugo sam i sedeo i gledao u nju i u bebu, a onda je ona počela svoju priču…“ Tu priču, priču o devojčici koju je silovao jedan iz njenog porodičnog okruženja, zapretivši joj da nikome ne sme bilo šta da kaže, Srdić je ispričao dramski efektno, u vidu naturalistički doslednog prikaza. Devojčica se te zabrane držala, ali kada se videlo da je trudna, to je njenoj majci donelo velike brige i nevolje, te se može reći da je zato i umrla.

Dramu Moje dete Stojana Srdića adaptirala je i režirala Ana Đorđević želeći da obezbedi jedinstveni tok radnje, što je iziskivalo rešavanje brojnih scenskih promena. To pitanje je jednostavno rešeno: sve se dešava pred jednim tepihom, dok je u dnu sa leve strane smeštena glumica koja igra službenicu u različitim institucijama – počev od opštinske kancelarije do lekarske ordinacije. U romskom domu nema stolica, niti ležajeva – sedi se i spava na podu, a važnu (i simboličnu) ulogu imaju dečje igračke, najčešće lutke – medvedići izrađeni od tekstila. Rekviziti male Ranke su, na primer, kofa za vodu i metla za čišćenje, koje koristi čisteći hodnike i stepeništa po višespratnicama. Predstava počinje (a tako će se i završiti) pesmom i igrom do izbezumljenja na odlično komponovanu muziku Vladimira Petričevića, koja budi asocijacije na naš urbani folklor. Rediteljka je gradila živ, zapravo veoma dinamičan mizanscen u okviru kojega su se vodile temperamentne rasprave i svađe, ali bilo je i spontanih ljubavnih izliva. Ubogi život vodi se gotovo na praznoj sceni na kojoj glavni akteri sede, puše i piju pivo iz velikih plastičnih flaša. Njihovi razgovori liče na govor naših Roma, ali nisu njihova doslovna rekonstrukcija. Glumačka ekipa, sagledano u celini, dobro je rešila sve zadatke. Jovana Gavrilović igrala je devojčicu Ranku: dočarala je, mimikom i kretnjama, mladalačko ponašanje, uspevala je da u smirenom izrazu rečito ćuti, kao i da, po potrebi, bude prkosna i energična, baš kao i da izgleda naivno i nedužno. Mirku, Rankinu majku, igrala je Ivana Nikolić, ostvarivši upečatljivu ličnost izloženu svim mogućim nedaćama života. Takođe, umela je da svoju bolešću slomljenu ličnost dočara odličnom mimikom i stavom koji je odavao punu iznemoglost. Borkana, Mirkinog životnog partnera, tumačio je Andrej Šepetkovski: živo i u izuzetno temperamentnom zamahu, što je potpuno odgovaralo romskoj prirodi. Vladan Milić, kao Zule, igrao je „majstora“ sumnjivih poslova: mogao je biti narko-diler ili prodavac deviza, svejedno, tek bio je pojavom i stavom veoma uverljiv. Vladan Milić, koji je tumačio Miška, zaljubljenog u Ranku, bio je spontan u izrazu naivnog i nevinog mladića. Jelisaveta Orašanin igrala je ulogu nazvanu Institucija, tj. nekoliko uloga – od kancelarijske službenice do lekarke u ambulanti. I uvek je bila autoritativna i ubedljiva. Ova predstava je reljefno prikazala život ljudi koje svakodnevno viđamo i koji žive tu, odmah pored nas.

PISAC Stojan Srdić

POZORIŠTE Beogradsko dramsko pozorište – Nova scena

REŽIJA, ADAPTACIJA I IDEJNO REŠENJE SCENE

Ana Đorđević

SCENOGRAF

Milica Vučković

KOSTIMOGRAF

Lana Cvijanović

[/restrictedarea]