Šta je zapadna „demokratija“ donela Republici Srpskoj?

Piše Stefan Karganović

Operacija „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj 2014. godine nije uspela. Repriza je u toku

Dejtonski sporazum slovi za plod dogovora između lokalnih zaraćenih strana i u njega su licemerno ugrađeni mnogi politički instituti da bi se stvorio privid demokratskog uređenja. Međutim, od trenutka njegovog potpisivanja 1995. godine otpočelo je suzbijanje demokratskog procesa u Bosni i Hercegovini, i posebno u Republici Srpskoj.

 

NEDEMOKRATSKI SPORAZUM Nedemokratičnost tog sporazuma ogleda se u flagrantnom nevođenju računa o stvarnim željama i aspiracijama građana Bosne i Hercegovine. To se ispoljava, pre svega, u prinudno nametnutim političkim okvirima koji smetaju svim konstitutivnim zajednicama. Pritiscima na njihova vođstva, ali bez ikakve konsultacije sa Muslimanima ili Hrvatima, Vašingtonskim ugovorom 1994. pripadnicima ove dve zajednice nametnut je okvir Federacije BiH. Posle intenzivnog NATO bombardovanja srpskih položaja i kopnenih napada na teritoriju pod srpskom kontrolom, koje su izvršile oružane snage takođe obučene i opremljene od strane NATO-a, Republika Srpska je bez upita ili pristanka svojih građana u Dejtonu bila prinuđena da se integriše sa prethodno sklepanom Federacijom i uđe u obnovljenu Republiku Bosnu i Hercegovinu.

U prvoj fazi, političko rešenje oblikovano je tako da je delovalo gotovo prihvatljivo, kao labava konfederacija. Međutim, po kasnijem priznanju zapadnih zvaničnika, taj utisak je predstavljao samo lukavstvo (u vojnoj terminologiji za to se koristi izraz perfidija) kome su pribegli kako bi postigli obustavljanje vojnih dejstava, ali nikako i konačni koncept. Implementacija pravog cilja – centralizovanje Bosne i Hercegovine pod „punim spektrom“ kontrole zapadne alijanse – bilo je predviđeno da otpočne dve ili tri godine posle toga, kada se duhovi malo smire, ali opet bez upita ili odobrenja ljudi koji u toj zemlji žive.

Kao da i to gaženje osnovnih demokratskih načela nije bilo dovoljno, Bosna i Hercegovina kao politička celina, i njeni entiteti pojedinačno, sa svim svojim formalno izabranim činovnicima, Dejtonskim sporazumom bili su potčinjeni stranom „visokom predstavniku“. On postupa sa širokim, i u vezi mnogih ključnih pitanja konačno odlučujućim ovlašćenjima.

To je skica zapadnog demokratskog nation building eksperimenta, ili projekta izgradnje nacije, odnosno države, na žalosnom primeru Bosne i Hercegovine.

[restrictedarea]

OBOJENA REVOLUCIJA I HIBRIDNI RAT Fokusiraćemo se na jedan specifičan aspekt primene „demokratskih tehnologija“ uvezenih sa Zapada na prostoru Bosne i Hercegovine. Pod vidom klasične „obojene revolucije“ to se 2014. godine dogodilo u Republici Srpskoj, nekoliko godina posle još uvek nedovoljno razjašnjenog razlaza između demokratski izabranih nosilaca vlasti sa – do ne tako davno pre toga – njihovim blagonaklonim zapadnim sponzorima.

Da počnemo osnovnim definicijama. „Obojena revolucija“ je mimikrija narodnog bunta, sa nizom spoljašnjih karakteristika autentičnog događaja, ali sa sadržajem koji se od privida razlikuje suštinski. Metodologija ove vrste prevrata svodi se na relativno prost šablon. Rukovodstvo uvek deluje iz pozadine, a javni učesnici mobilisani su u službi konačnih ciljeva koji su većini nejasni, ili potpuno nepoznati.

„Hibridni rat“ je, kako bi se Vuk verovatno izrazio, to isto samo malo drukčije. Subverzivni cilj je apsolutno isti, ali on se ostvaruje uvezanom primenom višeslojnog spektra dejstava, i to je glavna razlika. Po definiciji Rostislava Iščenka, „hibridni rat“ je „mešavina politike, diplomatije, ekonomije, finansija, informacionih tehnologija, i tek u poslednjoj instanci klasičnih vojnih akcija“. Kao što smo se uverili u Republici Srpskoj prilikom pokušaja 2014. godine, čak i relativno prost šablon klasične „obojene revolucije“, i to u ovom slučaju prilično nestručno planirane i trapavo izvedene, za nesnalažljive balkanske vlastodršce ipak se pokazao kao izazov pregoleme intelektualne i operativne složenosti. Šta onda reći za unapređenu, sofisticiraniju verziju „hibridnog rata“, i kakve su im šanse da sa ovom višeglavom hidrom uspešno izađu na kraj? Opet citiramo Iščenka, uz nadu da ovde ima predstavnika Republike Srpske da hvataju beleške za račun svojih poslodavaca: „To je trka bez kraja, u kojoj onaj ko zaostane – pogine. Kao što je poginuo Sovjetski Savez.“

U obe varijante, neposredni, ali prikriveni cilj procesa je smena nepogodnog režima i njegova zamena novom grupom upravljača koji prihvataju tesnu političku saradnju sa inostranim organizatorima i finansijerima prevrata. Proces se odvija na fonu vešto artikulisane javne platforme koja ne odražava stvarne ciljeve organizatora i izvođača, ali je demagoški sračunata da privuče i instrumentalizuje najširu masovnu podršku, ili barem – opet po Iščenku – da formira dovoljno pouzdane „uporišne tačke u društvu“ i da ih zatim usmeri na željeni način.

Vlast u drugoj državi uglavnom se ne svrgava primenom vojnih sredstava nego političkom konspiracijom, što podrazumeva korišćenje širokog spektra obaveštajnih i propagandnih dejstava, kao i modulirano korišćenje unutrašnjih elemenata. Težnja agresora je da unutrašnji poredak i strukture vlasti u drugoj državi promeni u svoju korist.

Proces „obojene revolucije“, odnosno „hibridnog rata“, bez obzira na upotrebu krilatica sa demokratskim prizvukom, izvodi se sredstvima sistematske obmane i samim tim suštinski je antidemokratske prirode. Ovde se ne radi o donošenju demokratije nego simulakruma demokratije, i to vrlo cinično koncipiranog.

 

RUŠENJE DODIKA Operacija „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj 2014. godine nije uspela. Repriza je u toku.

Naše predviđanje da će, shodno svojim kulturološkim obrascima, protivnička strana samo preispitati svoju taktiku i ispraviti počinjene greške, ali da od strateškog cilja svrgavanja rukovodstva RS neće odustati – obistinilo se. Na infantilnu iluziju ekipe predodređene za odstrel da im je legitimitet bio potvrđen na demokratskim izborima 2014. godine, i da ih to čini maltene nedodirljivim, niko ne obraća ozbiljnu pažnju. Naša prognoza, da će – daleko od odustajanja – u drugoj fazi prevrata u igru biti uveden novi spektar sredstava, i da će neuspešna „obojena revolucija“ biti unapređena u „hibridni rat“ protiv Republike Srpske, obistinila se takođe.

Ciljevi navedenih operacija su sledeći. Na prvom mestu, to je ukidanje Republike Srpske i njeno utapanje u centralizovanu Bosnu i Hercegovinu koja će u potpunosti biti potčinjena stranom faktoru. Zatim, političko uklanjanje nepogodnog igrača Milorada Dodika, koji više ne pristaje da svesrdno sarađuje na ostvarenju prvog cilja ili drugih delova propisane agende. Pored toga, bez obzira na ocenu objektivnog učinka njegove politike, čak možda i ne svojom voljom, predsednik RS Milorad Dodik je izrastao u lokalnog harambašu koji se, često na granici drskosti upušta, barem retorički, u osporavanje mnogih imperijalnih smernica. On zato mora biti slomljen i kažnjen, ne toliko zato što je ozbiljan suparnik imperije već kao didaktički primer drugima koji bi, u protivnom, mogli poći zabranjenim putem nedovoljne poslušnosti.

Ukratko, koji instrumenti „hibridnog rata“ se primenjuju u ovoj fazi?

Pored oprobanog aduta – Srebrenice – bez čega je svaki razgovor o ukidanju „genocidnog entiteta“ nezamisliv, na stolu se nalazi i niz dopunskih mera. Kada smo kod Srebrenice, već je pripremljeno na hiljade odštetnih parnica protiv Republike Srpske, kao uvod u njeno definitivno finansijsko sakaćenje versajskih razmera. Istovremeno, pojačaće se i rad na krivičnom gonjenju i srozavanju autoriteta čelnika i „stubova“ režima optužnicama za korupciju. Tempiranje krivične prijave protiv samoga Milorada Dodika, da bi se poklopilo sa podizanjem napetosti na drugim sektorima, nije slučajno.

Finansijsko gušenje RS, veštačko izazivanje nelikvidnosti što državi onemogućava da izmiri svoje obaveze prema širokim slojevima stanovništva i budžetskih korisnika, sračunato je da generiše narastajuće nezadovoljstvo i sve oštrije zahteve za smenu vlasti. Strani orkestratori pažljivo su proučili mentalitet i igraju na srpsku sklonost da u jednom trenutku poviču „samo neka ovaj ode, pa neka na njegovo mesto dođe bilo ko drugi“, i iskoristiće nezrelost političkog rasuđivanja do krajnjih granica u svom rušilačkom pohodu.

Profesoru Nenadu Kecmanoviću dugujemo dragoceni uvid u vezi sa korišćenjem pravosudnog sistema na nivou BiH kao sredstva za podrivanje ustavnih odredbi na štetu Republike Srpske i njenih interesa. Ova taktika sve više će dolaziti do izražaja kao jedan od instrumenata u „hibridnom ratu“ za slamanje i pravno stešnjavanje Republike Srpske.

Prisustvo iskusnih i fanatizovanih ratnika, nosilaca radikalnih verskih učenja koja u Republici Srpskoj i njenim ustanovama vide svog glavnog ideološkog neprijatelja, nova je komponenta koja se savršeno uklapa u koncept „hibridnog rata“. U određenom trenutku na pojedinim tačkama u RS sa paravojnim snagama moglo bi doći do sukoba, izazvanih sa ciljem da se proizvede utisak o ugroženosti islamskog stanovništva. To će biti podloga za internacionalizaciju veštački raspirivane krize, pa samim tim, ako ustreba, i stranu oružanu intervenciju.

Najzad, i ovo je najvažnije. Da zaokružimo ovaj kratki prikaz glavnih linija unapređenog scenarija, u predstojećoj „hibridnoj“ fazi peta kolona će i dalje biti prisutna i izvršavaće zadatke, ali više će delovati u pomoćnoj ulozi i sa margine. Možda ne vidljivu, ali glavnu subverzivnu ulogu u zadavanju završnog udarca, preuzeće ekipa koju Aleksandar Dugin naziva „šesta kolona“. To su osobe ugrađene u strukture vlasti, mnogi od njih su savršeno ušančeni, deklarativno podržavaju šefa i njegovu politiku, ali faktički, iz razloga ličnog oportunizma ili zato što su zavrbovani, sistematski podrivaju ono što im je dužnost da brane.

Predsednik Milorad Dodik priklešten je između onih koji ga napadaju i onih za koje misli da ga brane. U odsudnom trenutku, poput Slobodana Miloševića, on će pritisnuti prvo na jedno, pa drugo, pa treće dugme – i neće se dogoditi ništa. To je zato što će mu svi, na koje kao predsednik računa, istovremeno otkazati poslušnost. Sa lisicama na rukama i vrećom preko glave, kao njegov tragični arhetip 2001. godine, biće strpan u helikopter koji će odleteti u nepoznatom pravcu.

Ako se ova analitička predviđanja ostvare, predsednik i njegovi najbliži saradnici neće imati nikoga da krive osim same sebe. Posle za dlaku dobijenih izbora 2014. godine oni su se oglušili o upozorenja da se oluja neminovno vraća, i to u žešćem obliku. Umesto da utvrđuju odbrambene bedeme svoje države, oni su se upustili u diplomatske pustolovine kojima nisu dorasli. Niko im nije skrenuo pažnju na krah slične politike koju je pred kraj svoje vladavine poveo Moamer Gadafi, niti im je saopštio neprijatnu konačnu sudbinu koja ga je zadesila.

[/restrictedarea]