Srednji prst eliti u Briselu i Hagu

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Holandsko „ne“ vođama EU, ali i sopstvenoj političkoj vrhuški stiglo je svega tri meseca uoči britanskog referenduma na kome će se odlučivati o izlasku iz Unije

U Holandiji se prošle srede (6. aprila) dogodilo baš ono čega se dugo pribojavao predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker – Holanđani su ubedljivo (61 odsto) glasali protiv sporazuma o pridruživanju između Evropske unije i Ukrajine. Da Holandija postane noćna mora Brisela i obistini najsumornija Junkerova strahovanja o još gadnijoj pukotini unutar EU (pored nesuglasica oko izbeglica, krize evra, deflacije, rastuće nezaposlenosti…) pobrinuo se konzervativni, evroskeptični „Forum za demokratiju“ zatraživši referendum posle uspeha inicijative lokalne satirične internet-stranice Geenpeil, koja je u tu svrhu prikupila čak 427.000 potpisa.

HOLANDSKO „NE“ Tako je ono što je počelo kao sprdnja i prezir uperen protiv vladajuće evropske elite, završeno novom političkom krizom za celu Uniju. Referendum je zahvaljujući pristojnoj izlaznosti (preko 32 odsto) već proglašen validnim, a njegovi rezultati su voda na vodenicu i pristalicama izlaska Velike Britanije iz EU. Holandsko „ne“ vođama EU, ali i sopstvenoj političkoj vrhuški stiglo je svega tri meseca uoči britanskog referenduma na kome će se odlučivati o izlasku iz Unije. Rezultati holandskog referenduma utoliko su bolniji za Brisel, a naročito za vladu u Hagu, jer je sporazum između EU i Ukrajine već usvojen u oba doma holandskog parlamenta, a birači su ga sada – odbacili. To je izazvalo različite reakcije, ne samo širom EU nego i sveta; ruski premijer Dmitrij Medvedev objavio je da holandsko „ne“ sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i Kijeva reflektuje stav Evrope prema ukrajinskom političkom sistemu, dok ukrajinski predsednik Petro Porošenko smatra da se posle referenduma „ništa nije promenilo“ i da će njegova zemlja nastaviti pridruživanje Uniji, uprkos činjenici da su Holanđani isto minirali.

Gert Vilders, najpopularniji političar u Holandiji, u referendumskoj pobedi vidi početak kraja ne samo aktuelne domaće vlasti nego i EU u sadašnjem obliku, jer „ako dve trećine naroda kaže ’ne’, onda je to nepoverenje eliti u Briselu i u Hagu!“. Slično je zaključio i „Fajnenšel tajms“, koji javlja da i prema „dobro obaveštenim izvorima bliskim holandskoj vladi“ ovo „ne“ služi kako zagovornicima izlaska Velike Britanije iz EU (i to kao „razorna salva“), tako i kritičarima političkih elita u vrhu EU i Hagu, kojima je ovime „pokazan srednji prst“.

[restrictedarea]

IZGUBLJENA PRIVLAČNOST „Najvažnija pouka ovog referenduma jeste da je Evropska unija izgubila privlačnost za obične ljude“, ocenjuje za RT Laslo Marač, profesor evropskih studija Univerziteta u Amsterdamu. Za vladu holandskog premijera Marka Rutea, koja u prvoj polovini ove godine predsedava Evropskom unijom, ignorisanje volje sopstvenih birača bilo bi jednako samoubistvu. Ruteov kabinet je već sada nepopularan i u gadnom procepu. Istraživanja raspoloženja glasačkog tela pokazuju da bi njegova Radnička partija, inače na čelu vladajuće koalicije, ukoliko bi sada bili održani izbori, osvojila svega 9 sedišta (u odnosu na sadašnjih 38!) u parlamentu koji broji 150 poslanika. Odbacivanje rezultata referenduma na đubrište istorije nije moguće ni zbog političke tradicije na koju je Holandija veoma ponosna. U Holandiji se nešto slično dogodilo prilikom odlučivanja o evropskom ustavu 2005. godine. I tada je referendum bio „konsultativan“, ali su holandska vlada i parlament (pošto su Holanđani odbacili ustavni ugovor predložen od strane EU) odlučili da ga ne ratifikuju. Zbog takvog stava Holandije, a u skladu sa članom 48 tadašnjeg Ugovora o Evropskoj uniji, iako su mnoge druge države članice EU isti sporazum već ratifikovale – on nikada nije stupio na snagu. Tome su doprineli i Francuzi, pa su nacionalni referendumi, sprovedeni u pojedinim državama EU, zapečatili sudbinu „evropskog Ustava“ koji je predviđao federalizaciju, odnosno centralizaciju Evropske unije.

Specifika sporazuma između Ukrajine i EU je da se radi o tzv. „mešovitom sporazumu“; to znači da ga istovremeno potpisuju institucije Unije i pojedine države članice. Veliki deo sporazuma odnosi se na kompetencije koje imaju institucije EU, pa zato naknadna odluka Holandije da ipak ne ratifikuje sporazum o pridruživanju sa Ukrajinom neće imati toliko dalekosežne posledice kao u slučaju odbacivanja evropskog Ustava. Uprkos tome, holandski referendum otvara brojne dileme – ukoliko, na primer, vlada u Hagu tim povodom usvoji dodatne amandmane na sporazum (već ga je ratifikovala, ne računajući da to može da izazove ovakav gnev i reakciju naroda), onda bi, posledično, i sve druge države koje su prethodno aminovale isti sporazum morale da ponove proceduru, a to podrazumeva ne samo ogromno kašnjenje nego i novo odlaganje primene tog sporazuma, što je dobra vest za zvaničnu Moskvu.

Ruteova vlada bi možda mogla da se izvuče iz nebranog grožđa tako što bi usvojila poseban protokol kojim bi definisala da odredbe tog ugovora ne važe u Holandiji. U tom slučaju ostaje nejasno hoće li holandska vlada isto tvrditi i kada isti sporazum dođe na dnevni red unutar institucija EU? Evropska komisija je, naime, predlog o zaključenju sporazuma sa Ukrajinom od 23. maja 2013. godine već prosledila Evropskom parlamentu, koji ga je potvrdio 14. septembra 2014, istovremeno sa ukrajinskim parlamentom. Nameće se pitanje da li bi Savet EU, u kome svaka država ima jedan glas i koji o takvim pitanjima odlučuje jednoglasno – sada mogao da računa i na glas Holandije prilikom predstojećeg odlučivanja o potvrdi sporazuma o pridruživanju sa Ukrajinom? Takva odluka u skladu sa stavom 6 člana 218 TFEU (Ugovor o funkcionisanju Evropske unije) mora da bude usvojena jednoglasno. Ukoliko bi, dakle, holandska vlada podržala sporazum o pridruživanju Ukrajine i time otvoreno ignorisala volju naroda, time bi pogazila sve principe koji su temelj EU, a pre svega onaj koji tu tvorevinu predstavlja kao demokratsku zajednicu naroda.

UKIDANJE DEMOKRATIJE U pripremi je, čini se, upravo takav scenario; scenario koji će odbaciti odluku birača, što raskrinkava suštinski antidemokratske osnove aktuelne Evropske unije. Pojedini pravni „autoriteti“ uveliko nude svoje usluge u vezi argumentacije koja bi mogla da posluži kao smokvin list prilikom gaženja volje naroda u Holandiji. Peter Van Elsuvege, profesor prava EU na Univerzitetu Gent, požurio je da istakne da bi poštovanje volje glasača bilo nepravilno zbog narušavanja konzistentnosti evropske spoljne politike: „Bio bi višak cinizma ukoliko se dozvoli relativno malom delu populacije jedne relativno male zemlje da blokira stupanje na snagu sporazuma koji je potvrđen u 29 zemalja, kao i u Evropskom parlamentu. To bi narušilo konzistentnost i legitimitet evropskih spoljnopolitičkih akcija… Osim toga, veliki delovi sporazuma o pridruživanju (sa Ukrajinom) su već stupili na snagu. Holandsko odbacivanje zato neće automatski srušiti tu praksu, s obzirom na to da se privremena primena ugovora odnosi na ona područja koja su u nadležnosti institucija EU. Ovaj izuzetak je već eksplicitno uključen u relevantne odluke Saveta EU.“

I baš u tom grmu leži pravi i najveći cinizam delovanja EU, razarajući paradoks koji je holandskim referendumom sada isteran na čistinu. Mnogi Holanđani su još pre referenduma isticali nezadovoljstvo i nameru da ovim glasanjem izraze protivljenje i sporazumu sa Ukrajinom, i bunt protiv otuđenih elita unutar EU, i „zajedničke“ evropske politike u vezi s mnogim pitanjima, od izbegličke krize do katastrofalnog vođenja ekonomije… A upravo s tim u vezi je EU sve sklonija da ignoriše „glas naroda“, oslanjajući se na političke floskule poput ovih koje ističe profesor Elsuvege. Ignorisanje volje „baze“, odnosno sopstvenih građana na nivou EU – jeste remetilački faktor koji otuđene elite kao da ne primećuju. Što, na kraju, može da ispadne veoma opasno po opstanak same Unije. Većinsko preglasavanje manjina jeste logičan, relativno brz i legitiman mehanizam za prihvatanje važnih odluka na nivou pojedinih država članica, ali to nikako nije prihvatljivo prilikom usvajanja odluka na nivou EU. U evropskim institucijama je dozvoljeno „ponderisano“, odnosno „većinsko“ glasanje (preglasavanje) u pojedinim slučajevima, ali otvoreno gaženje volje građana jedne zemlje od strane drugih država EU – nije predviđeno ni u jednom dokumentu Unije.

PONIŠTAVANJE MAJDANA Ukratko, holandska vlada (ako ne želi da preseče granu na kojoj sedi) mora da postupi u skladu sa referendumskom odlukom svojih državljana. To znači da i EU u celini, ukoliko ne ignoriše demokratske principe na kojima navodno počiva, zbog holandskog veta ne bi smela da zaključi sporazum sa Ukrajinom u Savetu EU ako samo jedna jedina država od 29 (28 članica Unije plus Ukrajina) otvoreno glasa protiv pomenutog sporazuma. Tu ne treba smetnuti s uma i druge važne činjenice, najpre onu da je, kada je krajem 2014. godine posle pritisaka od strane EU u ukrajinskom parlamentu prvo usvojen pa odbačen sporazum o pridruživanju sa EU – upravo to bio uvod u ukrajinsku krizu, nasilje na Majdanu, rušenje tadašnjeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i dovođenje na vlast u Kijevu političara koji rade po diktatu SAD i u korist njihovih evropskih saveznika. Rezultati su poznati: rat na istoku Ukrajine i pridruživanje Krima Rusiji. Svega toga ne bi bilo da su najviši evropski zvaničnici postupali drugačije, tražili rešenja u dijalogu, imali sluha za predloge ruske i ukrajinske strane i, naročito – da nisu diktirali jednostrano zaključenje sporazuma o pridruživanju sa Ukrajinom.

S obzirom na to da je Ukrajina već imala sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, novi sporazum Kijeva o pridruživanju sa EU bio je alarm za službenu Moskvu jer su na taj način, bez dogovora sa Rusijom, „na mala vrata“ otvorene ruske granice za uvoz evropske robe u Rusiju – preko Ukrajine. Konflikt, koji je inicirala EU, bio je neizbežan. Povrh svega, ruski mediji su upozorili i da se EU sporazum sa Kijevom ne tiče samo privrede već sadrži i mnoge bezbednosne klauzule, čime Ukrajinu svrstava u zapadni vojnoprivredni poredak. A to je predstavljalo novu pretnju za Rusiju. Član 4 pomenutog sporazuma sa EU traži od Ukrajine, na primer, „postupno usaglašavanje o spoljnopolitičkim i bezbednosnim pitanjima“ u okviru „evropskog bezbednosnog područja“. Otuda holandsko iznenadno odbacivanje sporazuma EU–Ukrajina uistinu nije tek još jedan novi „problem“ za EU nego prilika za izlazak iz nastalog problema i šansa da se u dogovoru između Rusije, Ukrajine i EU nađe rešenje koje Ukrajinu više ne bi guralo na put konfrontacije s Rusijom.

Torpedovanje evropskih snova

Predsednik vlade Holandije Mark Rute je pre samo nekoliko dana (31. marta) srušio evropske snove Kijeva rečima da „Ukrajina nikad ne treba da stupi u EU“, i dodao: „Smatramo da Ukrajina mora da ima dobre odnose, kako sa Evropom, tako i sa Rusijom. To će biti nemoguće ako Ukrajina postane članica EU.“

 

[/restrictedarea]

  zaйmы na kartu bez otkaza zaйm na kartu spisokzaйm onlaйn na kartu sberbankamfo zaйm na kartu