Srbiji treba jaka vlada

Milorad Vučelić / glavni urednik

Završava se jedna od najneobičnijih izbornih kampanja od uvođenja višestranačkog sistema. Ovako nemoćnu i neuverljivu opoziciju Srbija nikada nije imala. Niko od njih ni na šta drugo nije mislio sem na mogućnost da se nekako domogne cenzusa i ostane u kakvom-takvom opticaju. Nije se čuo gotovo nijedan predlog ili bilo kakva ozbiljna kritička problematizacija. Žuta opozicija pričala je stare priče i pominjala neka rešenja koja su zemlju dovela skoro do samog i bukvalnog sunovrata. Oni bi da je svojim insistiranjima na primeni poznatih otrovnih lekova samo dokrajče. Tome su dodavali beskrajni spisak praznih i lažnih obećanja od kojih je bilo uverljivo samo ono da bi odveli Srbiju u NATO i da bi priznali Kosovo.

Socijalisti su se ponašali kao da ne snose nikakvu odgovornost za bilo šta učinjeno i za bilo koju grešku. Baš kao da nisu već deceniju u vlasti i kao da nisu do pre dve godine imali premijera, i da sada ne drže neka izuzetno važna ministarstva (spoljnih poslova, energetike, poljoprivrede). U čitavoj kampanji kao da su priznali da nije bilo ni njihovih zasluga. A možda ih stvarno nisu ni imali. U samom finišu kampanje, iz krajnje prividnih, ali neodrživih razloga prizvali su čak i avet Broza, čiju je pogubnu antisrpsku nacionalnu politiku odlučno prekinuo upravo SPS na samom početku svog postojanja. Još da je neko od njih rekao da bi Vojvodina trebalo da bude konstitutivni federalni deo Srbije regiona – slika o njihovoj državotvornosti bila bi kompletna. Kao da u poslednje dve godine nisu boravili u Srbiji, obećali su joj i besplatno zdravstvo, besplatno školstvo i ogromno povećanje penzija. A pojavila se čak i ideja o nekom „mini Maršalovom regionalnom planu“ baš onako za rubriku „Verovali ili ne“.

[restrictedarea]

Tobožnja levica nije u stanju ni da koristi elementarni pojmovni levičarski aparat, pa tako uporno izbegava reč kapitalizam, nego i dalje govori o „stranim investicijama“, odbija da upotrebi pojmove kao što su „srpska buržoazija“, nije u stanju da suvislo koncipira novu poresku politiku u funkciji socijalne države, niti da koristi termine kao što su eksploatacija, profit, izrabljivanje i emancipacija, a još manje da izgovara reč patriotizam. Nema ni reči o potrebi da se napravi bar neki veliki sporazum između domaćeg kapitala ili o očuvanju nacionalnih resursa u javnoj svojini ili o konkretnim promenama u SSSP sa EU da bi se zaštitila domaća poljoprivreda i ono što je ostalo od prerađivačke industrije.

I oni, i nekoliko patriotskih stranaka, uporno su se pozivali na Rusiju koja im se ukazuje kao Deda Mraz ili dobra vila. Dalje od toga u svom razumevanju Rusije nisu odmakli. Dodamo li tome da će SNS i Putinova Jedinstvena Rusija dodatno i svečano osnažiti svoju saradnju, te tesne i srdačne odnose predsednika Republike Tomislava Nikolića sa Vladimirom Putinom izražene u nekoliko susreta, stvari postaju još teže i gore za opoziciju, pa i onu patriotsku.

Nenad Popović i njegova Srpska narodna partija kao deo Vučićeve koalicije još su jedan, i to veliki, garant čvrstih veza buduće vlade sa Rusijom, a posebno polazeći od njegovog značajnog uticaja, ekonomske moći, ugleda i prijateljstava u Rusiji i vladinoj administraciji.

Naprosto ništa bitno i nijedno važno nacionalno i državno pitanje od strane političkih stranaka i njihovih lidera nije problematizovano u ovoj izbornoj kampanji. Naša kompletna opozicija nije bila u stanju da ponudi biračkom telu bilo kakvu alternativu. Izvan pažnje patriotskih stranaka je ostala kultura i briga bar za institucije od nacionalnog značaja i interesa koje su pred potpunim propadanjem.

Posao političkih stranaka gotovo su potpuno preuzele razne nevladine institucije i centri tobože istraživačkog novinarstva obilato finansirani iz američkih i evropskih fondova i obaveštajnih službi, a posebno od Soroševih i Rokfelerovih fondacija. Neuspešno, naravno.

Koja je to sila bila nasuprot ovih političkih stranaka kada su se ovako katastrofalno lošim pokazale. Nesposobni jesu, ali ne može samo to biti u pitanju. Jesu li to oni udarili na neki kineski zid i na neku ogromnu strukturu i fanatično ideologizovanu ili verski zatucanu vojsku.

Nisu!

Spram njih se našao samo jedan čovek – Aleksandar Vučić! Oni su se samo njim bavili, a on im je iz dana u dan, iz časa u čas, prihvatajući borbu izmicao. I iz sata u sat zadavao novu temu i predano uzimao inicijativu u svoje ruke. Dok se njegovi politički protivnici probude i onako podbuli od spavanja ili osveženi boravkom u nekoj elegantnoj teretani pojave na ekranima ili predizbornim događajima, on je već bio na dva mesta u Srbiji i održao nekoliko domaćih ili međunarodnih sastanaka.

Ni od njegovih partijskih drugova i brojnih državnih funkcionera nije imao naročite koristi. A mnogi od njih pravili su mu i prave ozbiljne štete. Njihov javni izostanak bio je čak značajan doprinos njegovom uspehu i predstojećoj ubedljivoj pobedi. Posle izgledne pobede na izborima ima i taj zadatak da mnogo pažljivije i brižnije izabere svoje saradnike. Ali otom-potom.

Jednostavno rečeno strategija koja se sastojala samo u ogovaranju i napadanju Vučića je nedostojna Srbije, a njom su se koristile gotovo sve političke partije, pa će i zbog toga, a mnoge od njih  i zbog osnovne konstrukcione greške u samom nastanku ili naknadnom „koaliranju”, doživeti neuspeh.

Srbiji treba jaka vlada. To će zavisiti i od velikog izlaska građana na izbore. A to i jeste obaveza svakog ko misli dobro svojoj otadžbini.

Srbija će se 24. aprila uveče suočiti sa izbornim rezultatom. A Aleksandra Vučića već 25. ujutru čekaće novi poslovi i stari problemi sa, nadamo se, za naše dobro, daleko boljom ekipom saradnika nego do sada.

[/restrictedarea]