SOS: Gde si, moja religijo?

Piše Aleksandar Potjomkin

Šta je moguće učiniti u uslovima nove vrste svetskog rata, koji se već uveliko vodi (dobio je naziv „hibridni rat“) i kada je očigledno da se verska ubeđenja, učenja i ideje koriste kao temelji za „pobune masa“

Čovečanstvo nastavlja da luta krugovima „pakla nerazumevanja“, što u svetu dovodi do množenja sukoba: političkih, sektaških i socijalnih. Ali, čini se, posle Drugog svetskog rata uopšte nije zamisliva mogućnost izbijanja Trećeg svetskog rata, kada nuklearni potencijal akumuliran u različitim zemljama odmah može da uništi celu planetu, celu ljudsku rasu. Rat se, u stvari, već vodi i on je dobio naziv „hibridnog rata“. I u toj „novoj“ vrsti rata je očigledno da se koriste verska ubeđenja, učenja i ideje kao temelji za „pobune masa“. Tamo, gde ne rade kulturni, politički ili patriotski mehanizmi verska ideja je još uvek aktivna i može da mobiliše. Ali nisu svi svesni toga.

„VERSKA KARTICA“ Nema sumnje da su baš verski sukobi najsloženiji u svojoj prirodi, jer deluju na dubinu podsvesti i na to što je suštinski bitno kod svake osobe, i da se „verska kartica“ sve češće koristi za različite namene u globalnoj kulturnoj i političkoj borbi.

Moderni vojni sukobi, koji ponekad dostižu zaista tragične razmere i dovode do bezbrojnih potoka napuštenih izbeglica, nesumnjivo traže brzu intervenciju svih verskih vođa. Ceo civilizovani svet je nepomično zastao u očekivanju ujedinjenja njihovih napora za okruglim pregovaračkim stolom. Samo ovaj oblik dijaloga će omogućiti da se situacija koja je izmakla kontroli reguliše. Ali ako se zbog nekog razloga ovo ne dogodi, bićemo primorani da se prisetimo i ponovo preživimo gorke lekcije iz istorije.

Podsetiću na unutrašnji sukob na Filipinima 1969. godine, kada se muslimanska manjina pobunila pod parolama „obaranja filipinskog kolonijalizma“, kao i na unutrašnje arapske sukobe 1960-ih godina u koje je bio uvučen Liban. Liban je postao centar aktivnosti antiizraelskih političkih organizacija. Od 1975. do 1976. konstantni sukobi između muslimana i hrišćana su eskalirali u građanski rat. Libansko-izraelski sukob je dugi niz godina bio pakao za sve. Ne smemo zaboraviti i pokušaj da se „muslimanska karta“ odigra u Rusiji (u Čečeniji tokom 1990-ih).

[restrictedarea]

U SVETU SE NASTAVLJA „IRAČKA IGRA“ Postale su češće diskriminacije pojedinih verskih grupa koje se manifestuju u činjenici da unutar političkih elita različitih zemalja prevlađuju zastupnici određenih konfesija, što često postaje izvor ozbiljnih svetskih sukoba. Tako je bilo sa Irakom u kojem su istorijski dominirale arapske sunitske manjine, mada su većinu stanovništva činili šiiti. Sukob između njih je doveo do šiitske pobune 1991, on je takođe bio iskorišćen i 2003. kada je pao režim Sadama Huseina, ne bez učešća drugih zainteresovanih strana (američko-britanskih trupa). Ali dominacija šiita sada postaje faktor izazivanja terorističke aktivnosti sunitskih pobunjenika. „Iračka igra“ u svetu se nastavlja, mada i menja svoje konture. U iransko-iračkom sukobu od 1980. do 1981. za ekonomsku dominaciju u regionu zvaničnim uzrocima sukoba bili su proglašeni religiozni uzroci, konkretno – protivljenja sunita i šiita. U 28 afričkih i azijskih zemalja islam je priznat kao državna religija. I danas verski terorizam nastavlja da se širi obuhvatajući sve više zemalja i kontinenata: Sirija, Irak, Jemen, Avganistan, Nigerija, Tibet, Sudan – to je skoro pola sveta.

Međutim, i u Evropi verski konflikti postaju sve vrući: sukob između katolika i protestanata u Severnoj Irskoj čas opada, čas se ponovo intenzivira. Sukob Srba i Hrvata pokazao je da je i između etnički bliskih zajednica moguće razdvajanje etnosa isključivo po verskim principima. O sličnim smernicama sukoba možemo govoriti i u Ukrajini (unijati protiv hrišćana, raskol unutar pravoslavaca, etnizacija Ukrajinske crkve).

Islamski fundamentalizam predstavlja sebe kao politički pokret, verujući da je neophodno uticati na državno uređenje na osnovu verskih normi. „Vojnici islama“ vode svoj rat u Alžiru i Egiptu, na Filipinima i u Indoneziji, u Americi i Evropi. Praksa islamskih radikala je zasnivana na principima aktivnog i hitnog delovanja, a fenomen terorističkih organizacija (kao faktor pritiska na Saudijsku Arabiju i Iran) u isto vreme mora da pokaže celom svetu moć „pravih muslimana“ koji grade neku vrstu futuroarhaičnog sveta; njihovim zastavama su već počeli da se pridružuju i Evropljani. To je rezultiralo time da svakim danom raste broj izbeglica stradalih od terorističkih organizacija islamske prirode i njihove jeresi, kao i broj članova samih terorističkih organizacija koji uz pomoć lažnog islama vrbuju u svoju vojsku decu, tinejdžere, žene. Da li je to ono što pravi islam želi za svoje ljude?

POGREŠAN PRISTUP Sva ova bolna pitanja daju pravo da se sa velikim stepenom izvesnosti tvrdi da kako svet postaje sve više globalan, tako sve ozbiljniji značaj u svetskim sukobima poprimaju faktori koji se odnose na dubinu ljudske prirode – verski faktori. Želeo bih da naglasim da baš ove „tačke bola i vere u čoveku“ ignorišu i ne primećuju oni kojima je zadatak da ih uzimaju u obzir. Stoga, ova ogorčena strast izvire ka spolja i putem mržnje dostiže do svesti.

Svaki dan vidimo kako u celom svetu raste netrpeljivost prema islamu zbog agresije terorističkih organizacija islamske prirode i njihovog korišćenja „verskih“ motiva za opravdanje svojih varvarskih dela. I to je u osnovi pogrešan pristup celoj religiji: izmišljeni „ogranak“ nema nikakve veze sa islamom. Želeo bih da se direktno obratim liderima sunita i šiita: zašto niste proglasili za jeres tu predstavu o islamu koju promovišu terorističke organizacije? Zašto se niste odrekli njega i njegovih sledbenika? Samo vaš pečat neprihvatanja može da zaustavi smrtonosne horde i pomogne dušama onih koji su krenuli stranputicom da se vrate sa ubilačkog puta nazad, do linije trijumfa srećnog života.

Nema sumnje da verske parole „pune“ njihove pristalice naročitom verom u „svetu ispravnost“ svojih postupaka. Ovo, zauzvrat, dovodi do povećanja integracije „verski svojih“ u borbi protiv „verski stranih“. Ali nemojmo zaboraviti da isti princip i izbeglice donose sa sobom u druge zemlje i kulture. Religiozni princip će takođe i u ovim, evropskim, za izbeglice nematernjim, zemljama neminovno postati aktuelan. Zato otvorenim ostaje pitanje: zašto su današnje izbeglice prepuštene sudbini ne samo od strane političara već, pre svega, od strane verskih lidera? Iz Sirije je pobeglo 400.000 hrišćana – ko je njima pomagao na samom početku puta, ko je njih podržavao na graničnim prelazima? U Turskoj, Grčkoj i drugim zemljama? Iz Nepala, Indije, Šri Lanke budisti su pobegli preko granice sa Pakistanom, Iranom, Turskom. Zašto niko nije stavio barijeru, niko nije zaustavio ovaj besni potok, niko ih nije pozvao da oslobode svoje srce od mržnje i agresije? Hiljade izbeglica na francuskoj granici, u blizini Kalea, prepušteni su sudbini – pored njih nema predstavnika islamske vere i kulture, koji bi mogli da im pomognu da shvate da njihova budućnost nije u mržnji nego u skladu sa svetom. Predstavnici islama nisu mogli da pomognu ovim napuštenim suvernicima u molitvi da prežive teške terete na putu. Kasnije tako nešto dovodi do izliva agresije na teritoriji Evrope, kao potvrda tome su masovni napadi na žene, pljačke i razbojništva u Kelnu i drugim gradovima Nemačke.

Izbeglice na rusko-finskoj granici, na prilazima Makedoniji, Grčkoj, Velikoj Britaniji nisu bili udostojeni pažnje nijedne verske organizacije. Volonteri socijalnih službi trude se da pruže svu moguću pomoć ljudima koji su se našli u očajnom stanju, ali nijedan predstavnik nijedne religije, bez obzira da li je to hrišćanstvo, islam ili budizam, nije ih podržao. Nijedan lider verskih dijaspora se ne nalazi pored ljudi koji su preživeli strašne ratne dane i doneli ovaj neljudski osećaj na evropsko tlo. Svi pričaju o razlikama u mentalitetima. Ali kako da se ti isti mentaliteti slažu ili podudaraju ako ne postoji nijedna verska podrška, ako vernici nemaju molitve, ako nijedan verski lider hrišćanstva i budizma nije pružio potrebnu podršku izbeglicama, nije napravio za njih privremene molitvene šatore, kontejnere?! Ili je ovaj prećutni nerad – planirana akcija svetskih vladajućih elita? Sva zategnutost sadašnje situacije nastala je iz opšte ravnodušnosti verskih dijaspora prema tuzi i patnji svojih istoveraca. Niko ne pomaže izbeglicama da u teškim, nepodnošljivim uslovima osete islamski „sabar“, hrišćanskom smirenošću umire svoj nemiran duh, da uspeju do postignu budistički mir i da se oslobode unutrašnje agresije samo uz pomoć vere.

Valja se setiti da je namena religije kao socijalne institucije, između ostalog, i u izradi smisla koji pomaže da čovek razume sebe u svetu. Komplikovana situacija sa milionima izbeglica svakim danom se pogoršava i stvara svojevrsnu „evropsku obamrlost“ – ona zahteva posebnu pažnju baš od strane verskih lidera, koje će njihovi istovernici brže poslušati nego predsednika Evropskog parlamenta. Vredi se setiti 1970-ih godina i masovnih migracija, čak i bežanja Jevreja iz Sovjetskog Saveza u Austriju: u to vreme „izbeglice“ su u Beču podržavali čelni ljudi judaizma, predstavnici regionalnog rabinata; austrijski volonteri su im pomagali da se snađu u novom, još nepoznatom svetu…

Jasno je da će se situacija u Evropi i u svetu pogoršavati ako verski lideri – zastupnici svetskih religija – ne donesu odluku da se održi niz zajedničkih sastanaka radi pronalaženja načina harmonizacije problema „izgubljenosti“ izbeglica – hrišćana, muslimana, budista, pristalica Hari Krišne i drugih.

DIJALOG MILENIJUMA Nedavni susret patrijarha Kirila sa papom Franciskom bio je, naravno, važan ne samo politički. Ostvario se dijalog između katolika i pravoslavaca koji je dobio naziv „dijalog milenijuma“. Blagovremeno dolazi na um Svetski samit verskih lidera koji se od 2011. godine ne održava. Pitanje njegovog oživljavanja i organizacije novih sastanaka lidera svih svetskih tradicionalnih religija treba da bude zadatak broj jedan za sve građane i lidere i diplomate svih zemalja sveta.

Trebalo bi u narednom vremenu da se prizovu lideri svih svetskih konfesija da se sastanu i razgovaraju o pitanjima rata i mira. Na primer, da se prvi sastanak održi u Jerusalimu, istorijski i verski značajnom mestu za ljude različitih vera. Smatram da je upotrebi verskog faktora u političkoj borbi neophodno suprotstaviti ljudski faktor koji može i mora da se zasniva na verskom i humanitarnom dijalogu. Tu bi trebalo osmisliti strategiju, korak po korak, takvog dijaloga religija. Verujem da je na osnovu UN moguće stvoriti svetsku organizaciju „Svetski kongres vera“, koja mora da se oslanja na tradicije koje su se pojavile mnogo pre toga kada je u međunarodnim pravilima, kao norma, utvrđena humanitarna pomoć nastradalima u prirodnim kataklizmama ili žrtvama progona i rata.

Svi mi, svako od nas, mora svojim glasom da prizove lidere svetskih religija da se što pre sastanu, a posle da se sastaju dva do tri puta godišnje, da bi sa dnevnog reda konačno bili uklonjeni oružani sukobi.

Neka trenutno to bude naša „smanjena mogućnost“, naša priželjkivana budućnost, ali sama orijentacija na dijalog već je važan korak u pravcu da čovek i u XXI veku živi, a ne „čeka u redu za životom“…

Naša iskrena, srčana građanska aktivnost izazvana savešću pomoći će da se uništi rat, da se iz umova izbaci nedozvoljena želje za osvetom i sumorno osećanje besa. Ali takvu pobedu moguće je održati jedino suverenom druželjubivošću. Dragi sugrađani, hajde da zagrlimo naša voljena srca i trijumfom života zadamo ratu i mržnji smrtonosni udarac. Čovek u svemu treba da sledi Boga: kako je on milostiv ka nama, tako i mi treba milostivo da se odnosimo jedni prema drugima.

Uostalom, u svim svetskim religijama služenje drugima uvek se zasnivalo na verovanju u apsolutnu vrednost ljudskog života.

Aleksandar Petrović Potjomkin, pisac, biznismen, doktor ekonomskih nauka, rođen je 1949. godine u Suhumiju (Gruzija). Pošto je diplomirao na Fakultetu novinarstva, sedam godina je radio u novinama „Komsomolska pravda“.

Nakon preseljenja u Nemačku, završio je ekonomiju na Univerzitetu u Bonu. Postao je ekspert na berzi, osnovao svoj posao, pokrenuo prve zajedničke sovjetsko-inostrane projekte, na primer, rusko izdanje časopisa „Burda“, stvaranje ogranka marketinga u novinama „Izvestija“.

Početkom devedesetih vratio se u Rusiju, završio je postdiplomske i doktorske studije na Ekonomskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta Lomonosova, počeo da se bavi istraživačkim radom i da radi kao redovni profesor.

Doktor ekonomskih nauka.

Od 1997. do 1998, šef Odeljenja za rad sa najvećim poreskim obveznicima Federalne poreske službe Rusije.

General-potpukovnik u penziji.

Danas – vodeći naučni saradnik u Institutu za ekonomiju Ruske akademije nauka (RAN). Finansijski kolumnista brojnih ruskih i stranih medija.

[/restrictedarea]