Radulovićevi izvori svetlosti

Piše Nikola Marinković

Pisac Svetla iz očeve kolibe književnosti i kulturi daje zamašan značaj, koji prevazilazi individualističke granice, nametnute duhovnom situacijom vremena. Jer pomenuta podrazumeva da je duhovni vidik „Dehristijanizovan, potom dehumanizovan“, i da „čovek nije ključna vrednost savremenog sveta“, kao što je nekada bio

Pojava autorske zbirke književnih kritika i ogleda uvek ima tri dimenzije: književnoistorijsku, aktuelnu i prospektivnu. Književnoistorijska dimenzija označava onu tradiciju na koju se kritičar poziva, iz koje crpi svoja znanja, shvatanja i sudove i time toj tradiciji produžava vek, dok bi aktuelna imala odjeka u vremenu pisanja. Prospektivna dimenzija pripada budućnosti: ona je nesigurna, i tiče se trajnosti kritičarevih ocena i sudova, nad kojima ni kritičar, ni prikazivač takve knjige nisu vlasni. Nekada, kada je književnost značila više, ovakve knjige davale su određeni dignitet svojim autorima, dok danas, po našem osećanju stvari, one imaju drugačiju funkciju: savremenom čitaocu, koji se suočen sa inflacijom književnih (arte)fakata knjige poput Svetla iz očeve kolibe Selimira Radulovića, prevashodno služe kao vodič, upućujući na naslove kojima treba pokloniti pažnju i na tradiciju koja nosi prevashodno sabirajući zamah.

SVETOSAVLJE Selimir Radulović je u književnom životu dugo i ovo nije njegova prva knjiga ogleda i kritika. Podsećamo, daleke 1987. izašli su Povoj i članci, gde je Radulović sabrao tada validne tekstove. U međuvremenu, profilisao se kao pesnik zavetnog poetskog opredeljenja, koji svoj lirski glas samerava i upodobljava biblijskoj retorici, što neretko donosi uspele umetničke rezultate, čemu je primer i njegova najnovija zbirka poezije O pastiru i kamenu sa sedam očiju (2015). Unutar te tradicije, biblijsko-svetosavske, utemeljen je i književni svetonazor Selimira Radulovića kao kritičara i u tome je književnoistorijska dimenzija Svetla iz očeve kolibe.
Istovremeno, Svetlo iz očeve kolibe priziva jednu od poznatijih Radulovićevih pesničkih zbirki, od koje pozajmljuje naslov. Očigledno je, dakle, da ove metafore „svetlosti“ (kao prosvetljenja) i „očeve kolibe“, obuhvataju čitav horizont Radulovićevog (samo)razumevanja književnosti, i ukazuju da postoji jedinstveno jezgro njegovog stvaralaštva, što je kritika i prepoznala. Otuda se ne treba čuditi kompoziciji knjige koju predstavljamo. Naslovi poglavlja ukazuju da unutar nje treba tražiti kako načelne stavove, tako i konkretne prikaze i procene knjiga koje iz tih stavova proishode. Zato neki od delova ove knjige imaju i vanknjiževni značaj: to su tekstovi iz odeljaka „O preporađajućem, svetosavskom, zraku sunca“, „Uzdarja demokratskog evropovanja“ i „O oblaku prašine što zaklanja srpsko i slovensko sunce“, dok su u ostalim odeljcima grupisani književnokritički, književnoistorijski i autopoetički tekstovi, bilo u formi beseda, bilo prikaza („Svetlo iz očeve kolibe“, „Zlatni vek srpskog pesništva“ (predgovor istoimenoj antologiji), „O pevanju i mišljenju“, „Pesništvo i kritika“, „I lično i prisno“).

DOSLEDNOST Radulovićevo razumevanje položaja i značaja književnosti obuhvata i dela koja nisu samo književne prirode. Otuda, pored ogleda o opusu ili pojedinačnim knjigama (između ostalih) Ivana Negrišorca, Đorđa Sladoja, Matije Bećkovića, Novice Tadića (ali i Emsure Hamzić, Franje Petrinovića i dr.), tu su i napisi o Duhu samoporicanja Mila Lompara, Pamćenju i samozaboravu Bojana Jovanovića, Tranzicionim skakavcima Slobodana Antonića i Ima li ovde Srba Milorada Vučelića. Kao sponu između poezije i kulturološko-politikoloških štiva Radulović, čini se, postavlja književnu kritiku. Piše o kritičarima u čijem radu se uočava doslednost interpretativne optike, od koje ne odustaju i koju pouzdano sprovode: Mihizu, Čedomiru Mirkoviću, Miroslavu Egeriću i Mihajlu Pantiću. U tom i takvom odabiru otkriva se (i potvrđuje) kontura samog autora: Svetlo iz očeve kolibe opravdano ima podnaslov „O duhovnosti i kulturi“, iako je dominantno književnokritičko ostvarenje.
Radulović književnosti i kulturi daje zamašan značaj, koji prevazilazi individualističke granice, nametnute duhovnom situacijom vremena. Jer pomenuta podrazumeva da je duhovni vidik „Dehristijanizovan, potom dehumanizovan“, i da „čovek nije ključna vrednost savremenog sveta“, kao što je nekada bio. Otuda se posezanje za zavetnom tradicijom ispostavlja ne samo kao individualni izbor već kao poruka svima koji pripadaju Radulovićevoj jezičkoj zajednici. Svetlo iz očeve kolibe time je jedna od onih knjiga koje, dajući književnosti i kulturi visok značaj, zapravo kazuju da bez njih nema opstanka. Njena aktuelna dimenzija zato je u bitnom subverzivna i ne iscrpljuje se u čistom upućivanju na vredna književna dela, dok je prema budućnosti oprezno optimistična: iako je svet dehumanizovan, za njega i dalje ima nade jer će se, kako tradicija koju Radulović produžava nalaže, „žito Isusovo izdvojiti iz kukolja koji će, neminovno, sagoreti“.