PISAC KOG JE UBIO BROZ

U susret petoj godišnjici od smrti Brane Crnčevića

Već pet godina je prošlo od smrti Brane Crnčevića. Kada je u to rano jutro, 14. aprila 2011. godine, preminuo u Beogradu, zapisali smo da je otišao jedinstveni nomad i boem, koji je srpsko društvo zadužio perom i delom, iskrenošću i pravdoljubivošću, još za života svrstan u red besmrtnih aktera književne umetnosti, ali i u niz odgovornih i uvek budnih čuvara srpske tradicije i duhovnosti. Danas, svesni nenadoknadivog gubitka, možemo da dodamo i da nam je bio dragoceniji i da nam nedostaje više nego što smo u tom trenutku slutili. Mi iz Pečata ponavljamo da smo ponosni zbog privilegije koju smo uživali: tokom tri godine, tačnije od osnivanja našeg lista, pa do Branine smrti, on je bio eminentni autor, saradnik i prijatelj naših novina.
Brana Crnčević rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. U Beogradu je studirao na Filozofskom fakultetu. Crnčević je bio jedan od najznačajnih srpskih pisaca za decu, takođe vrstan aforističar i scenarista, duhovit i intrigantan pesnik. Autor je osamnaest knjiga, među kojima se posebno ističu prozna ostvarenja (pripovetke i romani), pre svega ona koja ga svrstavaju u najuspešnije satiričare srpske književnosti.
Pored zavidne spisateljske karijere, za vreme koje je ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpske književnosti, Brani Crnčeviću nije bio stran ni društveni angažman. Ostaće upamćen i kao prijatelj Slobodana Miloševića. Posle odlaska Vojislava Šešelja u Hag, učlanio se u Srpsku radikalnu stranku, da bi nakon cepanja te političke partije postao član Srpske napredne stranke.

Piše Brana Crnčević

Iz zbirke priča Knjiga zadušnica – knjige kroz koju „promiču seni piščevih poznanika i prijatelja”, među kojima su i Borislav Mihajlović Mihiz, Slobodan Penezić Krcun, Zoran Radmilović, Miloš Crnjanski, Branko Pešić, Duško Radović, Milovan Đilas, Brana Petrović, Aleksandar Leka Ranković… i još desetak drugih znamenitih i slavnih ljudi jednog doba – objavljujemo priču koju je Brana posvetio Branku Ćopiću

Ćopić je, pre svih pisaca, postao žrtva Brozove nemarne i hedonističke mrzovolje. Gospodar vremena i ljudi poigrao se književnog kritičara i, ljutit zbog Ćopićeve „Jeretičke priče“ objavljene u „Književnim novinama“, na Kongresu AFŽ pomenuo Ćopića kao smutljivca.

„Uplašio mi je majku“, reći će docnije Branko prekorno vrteći glavom.

Broz se retko, dovodeći uvek pisce u opasnost, igrao književnog kritičara. Uradiće to još jednom, petnaestak godina docnije, govoreći u Zrenjaninu, posle premijere drame „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića.

U oba slučaja komunisti su bili dužni da dokažu svoju vernost vođi nepogrešivijem od pape. Ćopić je dobio partijsku komisiju na čelu sa drugom Đilasom, a Mihailovićeva drama skinuta je sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta voljom ponosnih liberala koji su, ceneći Brozovo kritičarsko umeće, dokazali, i sebi i njemu, da tikve još cvetaju.

Dva pisca i dve različite sudbine.

Ćopić se lukavo, kao Kočićev David Štrbac, branio pred Komisijom, a Mihailović, koji je robovao u Brozovom Sibiru na Golom otoku, još ganja Broza, progoni ga kao robijaš dželata, ne pridajući Brozovoj književnoj kritici nikakav značaj.

Kad je Doživotni ipak preminuo, Ćopić ga je ispratio lukavo. Prisećam se da je, otprilike, rekao da je Tito došao iz bajke, i vratio se u bajku.

[restrictedarea]

Mihailović je na dan Brozove smrti pozvao nekoliko pouzdanih prijatelja na večeru. Poziv je bio propisno šifrovan. „Crko mi je pas“, rekao je Mihailović.

Podrugljivo su ga ispratili obojica, Branko na svoj šeretski i velikodušni način, a Dragoslav Mihailović tvrdo, robijaški.

Broz je obeležio Ćopića zbog toga što je Branko prvi otkrio da „bajka“ iz koje su komunisti došli, smrducka na vulgarni hedonizam kojem je Broz inače i sam bio naklonjen. U partijskoj komisiji koja je ispitivala slučaj najvažniji je bio Milovan Đilas uz kog je, kao cigareta uz kafu, išao Vladimir Dedijer, i ko zna ko još. Branko je imao sreće. Đilas, koji je svoj dokazani književni dar konzervirao baveći se revolucionarnim zanatom, razumeo je da komisija mora dokazati da Tito nije glup i da je, sledeći taj trag, Branko, makar i malko malčice, kriv. Đilas, koji će koju godinu kasnije, i sam biti odbačen od lukavog gospodara vremena i ljudi, nije imao nameru da potvrdi Brozovu besmislicu, i ponudio je Branku da se pred Komisijom poigra samokritike, proverenog pokajničkog rituala uobičajenog u komunističkoj crkvi u kojoj je Broz bio Bog.

„Kažem mu ja“, ispričaće docnije Đilas već kao odbačeni disident, „da je stvar nezgodna. Ne ide, Branko, velim, da ti, kao najpopularniji pisac revolucije, zastupaš sumnjiva mišljenja. Ne kažem da si kriv. Ali pogledaj svoju priču sa ove tačke gledišta; iznervirao si Starog, a koga si obradovao? One koji veruju da sve novo već smrducka na sve staro. To se, priznajem, tu i tamo događa, ali ti si, svojom pričom, objektivno naneo štetu Partiji. Pokušaj da razumeš stvari tako. Ja govorim, a Branko me gleda potišteno, a oči mu ponekad lukavo zasvetle. Nisam je, veli, druže Đido, tako razumeo tu stvar. Ni na pamet mi nije palo da se ta pričica može tako razumeti. Kad vidi vraga: može. Zanese se tako pisac, i piše, piše, i, verujući da je u pravu, i ne misli kako će stvar razumeti drug Stari, i drugi drugovi. Sad kad si mi ti, druže Đido, sve tako lepo objasnio, meni je sve jasno. Mučio sam se ovih dana sve misleći i da sam kriv i da nisam. Sad vidim da sam skrivio do neba. Ne vredi, brate, da priča bude tačna, ako je čitalac pogrešno razume, kriv sam, druže Đido, napravio sam pogrešne čitaoce. Primiću zato svaku odluku Komisije, i unapred zahvaljujem na tome ne znajući kakva će odluka biti. Branko govori, a oči mu svetlucaju, čas pomišljam da nas zavitlava, čas da je iskren. Danas znam, zavitlavao nas je.“

Đilas je bio u pravu; premda uplašen, Branko ih je hrabro zavitlavao.

I ja sam imao priliku da vidim kako to Branko radi. Kad je novi ruski baćuška Hruščov došao na noge Brozu da zajedno, komunistički oštro i diplomatski vešto, prikolju mrtvog Staljina, odobrovoljena Moskva počela je da poziva u goste jugoslovenske pisce. I Branko je dobio poziv da poseti umornu centralu svetskog komunizma. Srpske komunističke spahije prisetili su se „Jeretičke priče“ zbog koje se sam Broz ljutnuo i tražili su od Branka garancije da u Moskvi neće reći koju reč više. Ko zna ko sve nije garantovao da Ćopić dobije pasoš za SSSR, a on se, uprkos iskustvu i obećanju da će Brozu praviti samo prave čitaoce, iz Rusije vratio krivlji nego za „Jeretičku priču“.

I opet su u pitanju bili literatura i Književne novine, ovoga puta sovjetske. Zanimljiva informbirovka Vera Pešić uspela je da sa Brankom napravi intervju za „Literarnu gazetu“, a on je, hrabro i hotimično, uzvratio Oskaru Daviču za sve smicalice koje mu je Oskar, kao moderan revolucionarni pisac, napravio kao konzervativnom revolucionarnom piscu. Na pitanje šta misli o Oskaru Daviču, Branko je rekao da je Davičo štuka koju partija pušta u književni ribnjak, a zna se šta štuka radi drugim ribama.

Eto novog greha.

Branko je u Gradskom komitetu Partije obećao Vukašinu Stamboliću da će demantovati svoju moskovsku izjavu. I kako to nije učinio, Vukašin Stambolić koji je, uz to što je nećak Pere Stambolića, bio i čin u Gradskom komitetu SKJ, dobio je zadatak da neopozivo isključi Ćopića iz Partije.

Ćopić je, uz pesnika Tanasija Mladenovića, bio priključen partijskoj organizaciji „Ježa“, obojica su bili članovi Izdavačkog saveta te smešne firme.

Dok su ga raščinjavali oduzimajući mu titulu člana stranke koja se udvarala svom gospodaru, Branko se nijednom nije obratio Vukašinu drugačije nego „druže Stamboliću“, i svima je bilo jasno da Branko ne razgovara sa nećakom, uporno je pričao sa ujakom.

„Pristali ste, druže Ćopiću, da demantujete deo svog intervjua koji ste dali u Moskvi, i niste to učinili“, rekao je Vukašin.

„Tačno je, druže Stamboliću, da sam obećao da ću demantovati svoju izjavu“, rekao je Branko pokajnički, „i evo, baš tu, na Trgu Marksa i Engelsa, kažem ja sebi, demantuj sve. A onda zastanem. Pitam ja, kao sebe, a kako ćeš to, Branko, demantovati, kad si sve to rekao. Lako bih ja sve demantovao da to nisam rekao. To me kolje.“

Ćopić, inače, nije dolazio na partijske sastanke „Ježa“, i što bi? Jedan akviziter, oduševljen neočekivanim susretom sa Brankom, bio je radoznao: „Može li se znati, druže Ćopiću, šta je Partija tražila da demantujete?“

„Rekao sam da je Oskar Davičo štuka koju Partija pušta u književni ribnjak, a zna se šta štuka radi drugim ribama. Već sam rekao drugu Stamboliću da bih ja to odmah demantovao da mi se to nije, recimo, omaklo. Razumiješ, druškane. Ne možeš reći da nisi rekao ono što si rekao. Neko to umije, ja ne umijem.“

Nepopustljivi Ćopić isključen je iz SKJ. Rekao je, kobajagi ogorčeno, da će se, ako je potrebno, žaliti samom Kongresu partije. A onda se još jednom obratio Vukašinu Stamboliću.

„Vidite, druže Stamboliću, šta mene brine“, rekao je Branko kao onako uzgred, „dobijem poziv da čitam za djecu u Sremskoj Mitrovici, spreman sam da odem, a odatle stiže telegram: ne dolazi, druže Ćopiću, kreči se sala. Ja povjerujem. Dobijem poziv iz Kosovske Mitrovice, a juče mi stigne telegram: ne dolazi, druže Ćopiću, kreči se sala. Možete li vi, druže Stamboliću, da mi kažete dokle će trajati to krečenje?“

Kad se sve završilo, Branko, Tanasije Mladenović, pesnik Dušan Kostić, koji nam se odnekud priključio, i ja, priseli smo u „Bezistan“.

Branko je častio. „Vi mene častite kad vas budu istjerali iz Partije“, rekao je.

Uzgred me je Branko upitao mogu li, a da to ne pokažem svom glavnom uredniku Ljubiši Manojloviću, da objavim u „Ježu“ njegovu pesmicu od dva retka. Mogu, rekao sam.

Zapisao mi je rukom naslov i dva retka.

Beležim Brankovu pesmu po sećanju:

DVA DRUGA

Živeli Đoko i Pero,

Bili su prijatelji velji,

Prvi se udavio u Sutjesci,

A drugi u fotelji.

Kad je Brankova rugalica objavljena u „Ježu“, javio se Vukašinov ujak Pera i žestoko prekorio Ljubišu zbog diverzije.

Čini mi se da su Branko, Pera i Ljubiša znali Đoka koji se udavio u Sutjesci, ja sam prepoznao Peru, i obradovalo me je što mu je Branko poslao poruku preko „Ježa“.

Kada sam upoznao Ćopića, bio sam i lud i mlad. Sad mi je lakše, nisam više mlad. Dugo mi je trebalo da prihvatim da je Andrićeva „Prokleta avlija“ knjiga koja opisuje prošlo, sadašnje i buduće vreme. Baš kao i „Mrtvi dom“ Dostojevskog. Pričinjavalo mi se da je Andrić, pogotovo kad je dobio Nobela, dužan da napiše mladalački smelu knjigu kojom bi udario prstenac nepodnošljivom vremenu u kom smo živeli. I više od toga; verovao sam da je neophodno da bude buntovnik kao Če Gevara. Mihiz se svojski trudio da obesnaži moje ljutite primedbe na ponašanje velikih pisaca. Nisam hteo da razumem Krležu koji je, braneći ime i slavu, pristajao na sve. Očekivao sam da veliki Miroslav opiše baruštinu u kojoj smo se davili.

Uprkos Mihizovim poukama, nisam prihvatao istinu da Andrić i Krleža plaćaju danak crvenim đavolima u predsoblju pakla, i da je nesrećni Branko već bio u paklu iz kog će pobeći na most koji će, kad s njega skoči na beton, poneti njegovo ime.

Beogradske ulice svih velikana, kraljeva, narodnih heroja i umetnika kurče se svojim imenima sa manje razloga od mosta koji je poneo Brankovo ime. Branko je skokom s mosta u letu opisao vreme u kom smo tavorili.

Ali tada, pre skoka, nervirala me je Ćopićeva čudna vedrina koju su alkohol i paranoja već vodili za ruku. Pričinjavalo mi se da je prihvatio hedonizam. Ponekad bi, tek da zabavi slušaoce, vadio iz mraka novčanika hartijice na kojima je beleškario zapise iz provincijskih kenjarnika.

„Jebo međed čaplju, pa joj suze kaplju“, čita Branko i pripisuje taj stih Anonimu iz Prijedora, diveći se čovi koji je spario međeda i čaplju.

Nisam video da Branko očajnički traži drugu i vedriju stranu života koji ga je mučio.

Broz je Branka Ćopića izručio opasnoj vrsti ljudi, zemljacima i udbašima koji su mu presecali noć telefoniranjem, đubreći njegov strah političkim i drugim prostaklucima. Uprkos tome, Branko se dugo, i smelo i uplašeno, borio sa demonima koji su mu naseljavali dušu. Svi pisci starije generacije sa divljenjem prepričavaju razgovor dva pisca revolucionara, Branka Ćopića i Skendera Kulenovića.

„Ne daj Bože Nijemaca“, rekao je Branko Skenderu. „Bi li se ti, Skenderčino, odmetnuo u šumu da sad naiđu Nijemci“, upitao je autor „Marije na Prkosima“ tvorca pesme o majci Knežopoljki.

„Ne bih, bogme, otišao ni u park, a nekmoli u šumu“, rekao je Skenderčina.

„Ja sam ti dalje odmakao, moj Skenderčino, ovoga puta bih sarađivao sa Nijemcima.“

Znam, ne bi to učinili, ali lepo su to rekli, slava im obojici!

Ispovedam svoj davni greh prema Branku Ćopiću, koji je na licu mesta obesnažio Mihiz, onako prvosveštenički. Slobodan Stojanović izmolio je od Ćopića da dozvoli televizijsku dramatizaciju svoje „Osme ofanzive“, Ćopić je zahtevao da Mihiz obavi taj posao. „Mihiz i niko drugi“, rekao je.

Našli smo se za istim stolom ispred „Srpske kafane“ – Ćopić, Mihiz, Sloba Stojanović i ja. Ćopić se, onako uzgred, požalio da će, uprkos tome što ga nadziru Udba i Enkavede, Cija i Mosad, ući u posao ako se Mihiz prihvati dramatizacije. Mihiz se kobajagi nećkao, premda mu je Brankovo poverenje godilo.

Prisetio sam se da je Branko odbio da dođe na Izdavački savet „Ježa“ kad je Broz, govoreći blentavo u Zrenjaninu o drami „Kad su cvetale tikve“, onako uzgred pomenuo i „Jež“ kao pornografski listić. Predsednik Saveta Grozdana Penezić Zina zamolila me je da pozovem Ćopića. Branko se izgovorio prehladom i u telefonsku slušalicu meni, i ko zna kome, rekao da neće doći.

„U poslednje vreme ’Jež’ ti je postao gadna zverčica. Mislim da je drug Tito u pravu“, rekao je Branko.

I gledaj mene, luda i nerazumna, to me je rasrdilo. Branko je to osetio. Obojica smo odjednom postali netrpeljivi. Kad smo u klubu „Kod Ive“, Mihiz i ja nudili piscima famozni Predlog za razmišljanje na potpis, Branko me je glatko odbio.

„Neću ti ja to potpisati, u Bosni su za manju stvar letjele glave“, rekao je Ćopić tvrdo.

Razloge za Brankov oprez i netrpeljivost prema meni nisam istraživao. Možda me je, nesrećnik, svrstao među svoje progonitelje, da l’ u Udbu, Ciju, Mosad ili Enkavede, samo Bog zna. A možda je poverovao da pripadam modernistima koji su ga omalovažavali?

Bilo kako bilo, tog avgustovskog dana pred „Srpskom“ rekao sam da ne znam da li je njegov strah od progona tolikih tajnih službi logičan, ali da nikako ne bi smeo da čita „Politiku“, posebno čitulje.

Zašto?

„Svakoga dana umre ti stotinak čitalaca, a to nije zgodno“, rekao sam onom Ćopiću koji nije došao na Izdavački savet „Ježa“ i onom Ćopiću koji je odbio da potpiše Predlog za razmišljanje.

Mihiz me je docnije teško prekorevao zbog nepravde učinjene velikom piscu, ali tada za stolom pred „Srpskom“ bio je, kao i uvek, moj prijatelj. Pretvorio je moju jadnu zlobu u svoju šaradu.

„Ništa tebi, moj Branko, ne mogu Cija, Mosad, Enkavede i Udba“, rekao je Mihiz, „a moj prijatelj Brana lupeta, velik si ti pisac i tvoji se čitaoci više rađaju nego što umiru. Ja ću ti reći kako ćeš završiti“, rekao je Mihiz ubedljivo.

Ćopić se, podmićen veštinom lukavog laskavca, odobrovoljio i zaboravio na moju zlobnu svinjariju.

„Ajde reci, Mihize“, rekao je.

„Ti si se, Branko, kao mlad preparandista spustio iz svoje vukojebine u Beograd, u srce kraljevine. I osvojio si ’Politiku’ koja je svako malo objavljivala tvoje čudesne pripovetke. Poklonio si svoj narod, i svoje junake, kralju i kraljevini. Je l’ tako bilo?“

„Biće da je bilo tako“, smejulji se Branko.

„A šta se posle dogodilo? Dobio si, uprkos prestoničkim pripovedačima, Nagradu ’Milan Rakić’. Zaradio si lepe pare, a kad je rat počeo – đavo te je odveo u Bosnu, u Hašane. Znate li, gospodo, da su Srbi u Hašanima i okolini, kad su čuli da je kralj zbrisao, dumali koga da izaberu za kralja, i predložili Branka? Je li bilo tako?“

„Nije bilo sasvim tako“, rekao je Branko smejuljeći se, „Predložili su da budem nekakav vođa, nešto kao ovan predvodnik.“ „Neće da prizna“, objasnio je Mihiz Stojanoviću i meni. „Čuli su da je kralj zbrisao. Ko će nam sad biti kralj, pitali su. Sad, istina je da Branko nije pristao da bude kralj. A šta je učinio gospodin? Sve ih je podveo Brozu i partizanima. Proglasili su ga velikim narodnooslobodilačkim piscem. I ti si, Branko, priznaj, neko vreme u tome uživao, a onda ti se ta glupa uloga nije dopala.“

„Tačno tako“, priznao je Branko.

„Prodao si narod i svoje čitaoce kralju, u redu. Posle si predao svoj narod, ili svoje čitaoce, komunistima, u redu. A onda si se pokajao i rešio da prodaš komuniste narodu. Prvo onom ’Jeretičkom pričom’, koja je stvarno pričuljak, a onda svakom, sve boljom knjigom. Komunisti pristaju da im pisac izda narod, ali se nikako ne mogu složiti sa idejom da pisac komuniste izda narodu. Niko te neće ubiti. Niko te ne goni! Naselili su te Udbom, Cijom, Enkavedeom i, vidim, Mosadom, i čekaju da, kao tvoj veliki prethodnik Petar Kočić, poludiš. I ti ćeš na kraju poludeti i dići ruku na sebe bežeći od svojih progonitelja. Zapamtite šta sam vam rekao“, završio je Mihiz ubedljivo kao što je i počeo.

Ćopić je Mihiza saslušao zamišljeno i sa velikim uvažavanjem.

„Eto zašto zahtijevam da samo Mihiz dramatizuje ’Osmu ofanzivu’ i sve što pišem, on me jedini vidi razumno“, rekao je Ćopić Slobi Stojanoviću i meni i šeretski zapretio Mihizu prstom.

„Odoh ja, kao moj zemo Kočić“, upitao je Branko smešeći se.

„Ne bio prodavati komuniste narodu, te barabe misle da je to smrtni greh“, rekao je Mihiz.

Posle smo malo popili.

Kad je Branko skočio sa mosta i docnije, kad se Mihiz oprostio od društva i drugara i prešao u samotnjake, dok je pisao svoju „Autobiografiju o drugima“ nagovarao sam ga da opiše i taj dan pred „Srpskom“ i proročanstvo vezano za Ćopića.

„Bilo bi nepristojno da ja to uradim, ali to je važna priča o meni, napiši je ti, ostavljam ti je u amanet“, rekao je Mihiz.

Dok su se sa Mihizom opraštali u iriškoj crkvi, prisetio sam se amaneta, i evo, ispunjavam ga, ma šta to značilo.

Prisećam se Brankovih retkih dolazaka u „Jež“. Ljubiša Manojlović je povremeno umeo da iznudi od Branka pripovetku. Branko bi dao svoju svesku daktilografkinji Nataši Mojsilović i sačekao da vidi da li je sve u redu. Jednom sam, dok je on kafenisao sa Ljubišom, uzeo đačku svesku u kojoj je bila pripovetka pisana olovkom. Bio sam zaprepašćen videvši da ni jedna jedina reč nije precrtana. Valjda je gumica pomagala olovci? Svaka je reč bila na svom mestu, svaka tačka i zapeta, svaki uzvičnik i upitnik. Ugodan posao za daktilografkinju.

Kako su se, i zašto, nemarni Broz i njegovi demoni uselili u tu izuzetno darovitu glavu, samo Bog zna. Tek, vršljali su po Brankovom mozgu nagovarajući nesrećnika da digne ruku na sebe. Teško je doživeo dogovoreno prećutkivanje svog divnog romana „Prolom“, a onda je, napisavši izuzetnu knjigu „Bašta sljezove boje“, poverovao da više nema šta da traži u životu naseljenom košmarima.

Most sa kog je skočio Branko Ćopić uklet je, i ne valja ga prelaziti pešice. Nesrećnog romanopisca progonila je teška i glupa Brozova reč do smrti. Danas kad se ne zna ko koga, i zašto ubija, imenujem Brozovo vreme, Broza lično i njegove poslušnike, u demone koje je Branko video na mostu.

„Jebo ti nas, znam ja nas“, voleo je ponekad da kaže za kafanskim stolom. Pomišljam da je to rekao svojim nevidljivim progoniteljima pre nego što je odlučio da skoči.

[/restrictedarea]