Omča o vratu komičara

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Visoka cena (grube) šale: Afera u kojoj je njen autor, preplašen sopstvenom hrabrošću, kažnjen i pre eventualne kazne, velika kancelarka ispala „mala Angela Merkel“ („Špigl“), a „majestetski uvređeni“ turski predsednik Redžep Erdogan postao „urednik“ nemačkih medija i – pobednik

Angela Merkel je, posle dužeg premišljanja (i grozničavih konsultacija), konačno izbacila vruć krompir iz svojih ruku, ali je (ne previše bolno) opekla prste. Donela je odluku za koju osetna većina (dve trećine) njenih zemljaka, prema istraživanju demoskopskog instituta „Emind“, smatra da je duboko pogrešna. I od koje su se otvoreno distancirali čak i njeni (mlađi) koalicioni partneri, socijaldemokrate.

Predala je „slučaj Bemerman“, koji danima potresa nemačku medijsku i političku scenu, tužilaštvu i sudstvu, u čiju nadležnost, objasnila je, formalno, taj slučaj i pripada. Taj nesporni formalizam je, međutim, nije zaštitio, i abolirao, od žustrih, i žučnih, kritika s kojima se suočila. I teških optužbi da je postala ponizna pred jednim „despotom“, turskim predsednikom, iz sebičnih, vlastodržačkih razloga: Erdogan, zbog krize sa sirijskim migrantima, drži  njenu političku sudbinu u svojim rukama.

Apsurdna afera U središtu, po mnogo čemu apsurdne afere, koja je dobila, zbog njenih aktera, međunarodne razmere, našli su se nemački komičar Jan Bemerman i glavni „lik“ njegove satirične „uvredljive pesme“ (tako je naslovljena) Redžep Erdogan, čije je (sporne) stihove izrecitovao (31. marta) u redovnoj (svakog četvrtka, dok vrag nije odneo šalu) emisiji na drugom programu nemačkog javnog televizijskog servisa (CDF).

U tim zaista (pre)grubim stihovima, u kojima je Bemerman, s namerom da (autokratskom) turskom predsedniku „očita lekciju“ iz poimanja medijskih i umetničkih sloboda, Erdogana (smišljeno) predstavio kao osobu koja nasrće na medije, tlači manjine, likvidira Kurde i hrišćane, dok seksualno opšti s kozama i gleda, pedofilski, dečje porno filmove.

Bila je to „osveta“ nemačkog komičara, umotana (verovao je: zaštitno) u satiru, turskom predsedniku i izraz kolegijalne solidarnosti s novinarima jedne regionalne nemačke televizije, zbog čijeg priloga su turske vlasti oštro reagovale i pozivale na „raport“ nemačkog ambasadora u Ankari. Izvlačeći drastično stvari, u stihovima „uvredljive pesme“, komičar je pokušao da „objasni“ Erdoganu kako je ono što zabranjuje u sopstvenoj zemlji – a nemački mediji spominju (čak) dve hiljade krivičnih prijava podignutih pred tamošnjim sudovima zbog vređanja šefa države! –  „dozvoljeno u Nemačkoj i srednjoj Evropi“, u ime (neprikosnovenih) sloboda: slobode mišljenja, medijskih sloboda i, posebno, (neograničenih) umetničkih sloboda. Onim vrednostima i principima na kojima, tako uporno i nesustalo, insistira, u dijalogu s njenim sagovornicima, državnicima, kad god proceni da treba, i gde treba (računajući, dakako, na aplauze i političke poene kod kuće), upravo nemačka kancelarka.

[restrictedarea]

 

Juriš kroz otvorena vrata Očigledno se preračunao. Merkelova je promptno (kolegijalno) pozvala turskog premijera, i napravila, po uverenju njenih kritičara, početnu, kardinalnu i prejudicirajuću grešku: interpretirala je, gotovo izvinjavajuće, u telefonskom razgovoru sa Davutogluom sporni prilog nemačkog komičara kao „ciljnu uvredu“.

Vlasti iz Ankare su, posle toga, napravile juriš kroz „otvorena vrata“. Nedelju dana po emitovanju „uvredljivog priloga“ u nemačko ministarstvo spoljnih poslova stigao je (8. aprila) demonstrativan zahtev za krivično gonjenje njegovog autora, s pozivanjem na član 103 nemačkog krivičnog zakona. Reč je o „zaboravljenom“, gotovo nikad upotrebljavanom  i „anahronom“ članu (za)ostalom iz „preddemokratskih (carskih) vremena“. Po tom članu može, za uvredu stranog državnika, da usledi kazna, od novčane do one zatvorske (tri do, u težim slučajevima, pet godina robije).

 

Strah od (kancelarkinog) poraza Da bi se „aktivirao“ ovaj (famozni) član, tužiocima i sudijama je neophodan državni blagoslov. Bez saglasnosti vlade, u principu nezavisnom, sudstvu su, u ovom slučaju, vezane ruke. Krenulo je grozničavo većanje. U ponedeljak, 11. aprila, pokušano je da se, u vladinom uredu, pod rukovodstvom kancelarkinog (važnog) savetnika za spoljnu politiku Kristofa Hojsgena, a uz učešće predstavnika pravosuđa, ministarstava unutrašnjih i spoljnih poslova, pronađe spasonosno rešenje.

Hojsgen je, prema nemačkim medijima, baratao jakim argumentima, pledirajući da se upali „zeleno svetlo“. Podsetio je da je zvanični Berlin, u bliskoj prošlosti, bivao više puta rezolutan i kritičan prema Ankari. Sad je prilika da se „otvore vrata“ za približavanje Turske Evropi. Govoreći „kancelarkinim glasom“, njen savetnik je baratao, kao najjačim argumentom, strahom da bi „uvređeni“ Erdogan mogao da, osvetnički, digne ruke od „dila“ s migrantima, što bi predstavljalo težak kancelarkin politički poraz.

Uprkos tim upozorenjima, u ovom krugu nije došlo do saglasnosti. Predstavnici ministarstva spoljnih poslova, koje vode socijaldemokrate, nisu se priklonili argumentaciji konzervativaca. Za razliku od Merkelove, šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer bio je „naglašeno skeptičan“ prema potrzanju krivičnog zakona (i gonjenja) u „slučaju Bemerman“. I izričito protiv „popuštanja Erdoganu“. To bi, strahovao je, otvorilo opasnu „brešu“ koju bi, lančano, mogli da, u sličnim prilikama, koriste i drugi šefovi država. Čak su i mediji, koji nisu štedeli, i ne štede ruskog predsednika, pogotovo posle izbijanja ukrajinske krize, upozoravali na opasnost od uspostavljanja „dvostrukih standarda“ i presedana.

 

Otvaranje karata U sredu veče (13. aprila) usledio je, u kancelarkinom uredu, sastanak koalicionih prvaka na kojem su obavljene konsultacije o važnim zakonskim projektima (integraciji stranaca, novom načinu oporezivanja nasleđa i energetici). Ne i o aferi koju je izazvala „uvredljiva pesma“ nemačkog komičara. O toj temi kancelarka je, oko ponoći, razgovarala, ponaosob, sa Horstom Zehoferom, šefom „sestrinske“ (bavarske) Hrišćansko-socijalne unije (CSU) i predsednikom Socijaldemokratske partije (SPD) Zigmarom Gabrijelom.

U tim razgovorima u „četiri oka“ kancelarka je „otvorila karte“. Saopštila je, jednom i drugom, kako namerava da izađe u susret turskom predsedniku. Zehofer je, kažu, podsetio kancelarku da su građani kritički raspoloženi prema izbegličkom dilu s Ankarom i upozorio da Nemačka nikako ne bi smela da postane „zavisna od Turske“. Uz ta upozorenja, Bavarac je predsednici vlade obećao „blanko kartu“. Neće se suprotstavljati njenoj odluci uz jedan uslov: da izričito i nedvosmisleno saopšti Erdoganu kako sloboda štampe mora da važi i u – Turskoj.

Šef Socijaldemokratske partije Gabrijel se nije dao ubediti. Ostao je tvrd orah. Njegova stranka je protiv davanja saglasnosti tužilaštvu (i sudu) da, na rezolutni zahtev iz Ankare, pokrene krivični proces protiv komičara. U toj situaciji kancelarka se suočila s mogućim krahom koalicije. Nosila se mišlju da otkaže prethodno zakazanu konferenciju za novinare, na kojoj je trebalo da saopšti koalicioni sporazum o već spomenutim zakonskim projektima. Strahovala je da će ta tema, pitanjima novinara, pasti u senku „afere Bemerman“.

 

Aktiviranje anahronog člana Nije otkazala susret s predstavnicima medija. Užarenu temu je „pokrila“ spasonosnom opaskom da se „slučaj još ispituje i procenjuje“. O žestokom sporu sa „mlađim“ koalicionim partnerom, SPD, ni reči. Sutradan, u petak pre podne, konačno je odsekla: vlada će izaći u susret zahtevu Ankare i dati saglasnost da se aktivira famozni član 103, uz opasku da to znači „osudu unapred“ Jana Bemermana. I da će, čim to bude moguće, a najkasnije do 2018, taj anahroni član krivičnog zakona biti ukinut. Ostaće, međutim, onaj (u ovom slučaju član 90) za „domaću upotrebu“: ko uvredi nemačkog šefa države može biti kažnjen zatvorom do pet godina.

I dok jedni hvale kancelarkinu „diplomatsku veštinu“ u koju je „umotala“ spornu odluku – prepuštajući slučaj onima koji su za to nadležni, nezavisnom tužilaštvu i nezavisnom sudstvu, uz opasku da „politika (i političari) nemaju šta tu da traže“, „pravo i pravda imaju poslednju reč, a ne političari“, čime je, podsećaju njeni hvalitelji, očitala Turcima „lekciju o pravnoj državi“ – drugi, daleko brojniji i glasniji je oštro kritikuju.

Hamburški „Špigl“ primećuje da je „državna afera“ koju je pokrenuo izvan medijskog sveta malo poznati komičar drastično pokazala „koliko je Angela Merkel mala“. I koliko može da bude apsurdno nemačko pravo… I dalje: Nemci više nisu sigurni da li kancelarka zaista još zna gde su granice njenih ovlašćenja. Afera s nemačkim komičarem pretvorila se u pravi „debakl za Merkelovu“ („Špigl“). Ona je otkrila svu slabost njene politike kad je reč o izbeglicama. Nije sporno što se pregovaralo s Turcima. I što je napravljen (problematični) dil. Svetska politika nije etika. Problem je što je Merkelova sav ulog bacila na „tursku kartu“ i tako dala šansu čoveku (Erdoganu) koji koristi svaku priliku da demonstrira svoju moć.

 

Ključ za evropsku kapiju Na „šlagvort“ „Amnesti intrenešenela“ da turske vlasti svakodnevno vraćaju stotine izbeglih Sirijaca u ratom zahvaćenu zemlju, šef poslaničke frakcije liberala u Evropskom parlamentu Gij Verhofštat postavlja pitanje: može li se i dalje insistirati na sporazumu (EU–Turska) ako se krše međunarodno pravo i naše obaveze. On je uveren da Erdogan koristi ovaj sporazum kako bi kod Evropljana isposlovao „rabat“ tamo gde je „posebno bolno – u evropskim vrednostima“. Dali smo mu (Erdoganu) ključ za evropsku kapiju i sada se suočavamo sa opasnošću da kontroliše naše redakcije i medije. Ono što čini Bemerman nije „moja vrsta humora“, primećuje ovaj političar, uz konstataciju: u slobodnom društvu moguća je i takva satirična pesma, to je cena koju rado plaćamo za našu slobodu.

Komentator Konstantin Šrajber (takođe u „Špiglu“) jetko primećuje da ovo više nije ONA Merkelova, koja se svojevremeno zaklinjala u „svete principe“ osnovnih ljudskih prava. Njena vlada stavlja na kocku, zbog golih ekonomskih interesa i političke trgovine (u konkretnom slučaju s Turskom, oko izbeglica) „najveću tekovinu naše istorije: slobodu“. Sada despoti, kao što je Erdogan, konstatuje ovaj komentator, pokušavaju da definišu našu slobodu i naše zakone primene protiv nas. Podsećajući da je svojevremeno (2011) Merkelova za njen angažman dobila veliko američko priznanje Medalju slobode, Šrajber kaže da bi sada, posle svega, „bilo pošteno da je vrati“.

 

Nostalgično sećanje Kancelarkini kritičari s gorčinom primećuju da se na primeru „slučaja Bemerman“ pokazuje kako se menja društvena klima u kojoj se (o)lako žrtvuju demokratski principi, uz konstataciju kako je, eto, ostalo „samo nostalgično sećanje“ na onaj svetli trenutak kada je Merkelova pokazala svoje „humano lice“, energično se suprotstavljajući osporavanju njene migrantske politike: ako bi morala da se još izvinjava što je pritekla ljudima u nevolji, onda to ne bi, odsekla je kategorično, više „bila moja zemlja“.

Erdogan je, inače, pre nego što je Merkelova odlučila da mu „preda poklon“ – u toj odluci je, po svemu sudeći, izvesnu ulogu imala i činjenica da nemačka kancelarka stiže ove subote u posetu Ankari i turskom predsedniku – kako bi „potvrdio stvar“, očigledno po savetu veštih advokata (angažovao je i jednog poznatog nemačkog advokata) presavio tabak i podneo, dodatno, i personalno, tužbu čija sudbina je izvan vladine nadležnosti. Rešen, po rečima nemačkog advokata, da u procesu protiv nemačkog komičara „ide do poslednje instance“ ako bude potrebno.

 

Prva i najteža žrtva Šta se, napokon, dogodilo s autorom „uvredljive pesme“ i akterom afere koja je dobila neverovatne, pa i (među)državne razmere? Jan Bemerman je postao njena prva, i najteža, žrtva. Komičar čija je namera bila da iskuša (ne)ograničenu moć satire (i umetničkih sloboda) preplašio se, očigledno, sopstvene hrabrosti.

Sasvim se povukao i ućutao. Pasioniranog tviteraša nema na društvenim mrežama. Otkazao je sve (stalne) televizijske i radijske autorske emisije. Teško pogođen svim što se s njim i oko njega zbiva, ne izlazi iz kuće. Stavljen je, preventivno, pod policijsku zaštitu: procenjeno je, i bez konkretnih i direktnih pretnji, da bi neki fanatik iz brojne turske zajednice u Nemačkoj, u kojoj su mnogi njegovu satiru, zaista punu (nedopustivih) stereotipa, doživeli kao „nacionalnu uvredu“, a ne samo vređanje turskog predsednika, mogao da mu se (brutalno) „osveti“.

U eksplozivnoj atmosferi koja je stvorena, sve je (potencijalno) moguće. Na to opominje, na svoj način, i naslovna strana poslednjeg broja „Špigla“ (16. april), s foto-montažom: (turski) polumesec se (gotovo) zaseca kao (oštro) sečivo u vrat (maleroznog) Jana Bemermana.

[/restrictedarea]