Neshvatanje

Piše FILIP RODIĆ

Kako čovek koji je osam godina bio na najvišoj državnoj funkciji i ponovo pretenduje na istu može sebi da dozvoli misaonu operaciju u kojoj Nenada Čanka dovodi u istu ravan sa Vojislavom Koštunicom, a ne sa Hašimom Tačijem?

Ne shvatam zašto je ljubav prema Kosovu patriotizam, a ljubav prema Vojvodini separatizam? Voleti Vojvodinu je takođe patriotizam“, dozvolio je sebi da izjavi bivši predsednik Srbije, čovek koji je pred jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti, februara 2008, rekao da će Srbija tužiti vlade svih država koje ovu nezavisnost budu priznale. Ako je ovo njegov misaoni tok i dilema u vezi sa Kosovom i Vojvodinom, onda je jasno i kako je mogao da pitanje statusa Kosova otrgne iz okrilja UN i prebaci ga pod kapu Evropske unije, jer je iz tog ugla teško shvatiti i kako neko može da se uzda više u organizaciju sa legitimitetom čitavog sveta od one čiji legitimitet u pitanje dovode i same države članice.

[restrictedarea] Kao što onomad, u vreme bombardovanja 1999. godine, nastupajući na američkom „Si-En-Enu“ reče potpredsednik Savezne vlade SRJ, takođe virtuoz misaone gimnastike Vuk Drašković, „don’t mix frogs and grandmothers“ (bukvalni prevod izreke ne mešajte babe i žabe, što na engleskom ne znači ništa). Postoje, naime, a to Tadić po svemu sudeći ne zna, dve vrste ljubavi prema Kosovu i dve vrste ljubavi prema Vojvodini. Jedna je, da tako kažemo, antisrpska. Nju na Kosovu oličavaju ljudi poput Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja ili Aljbina Kurtija. Za njih se nikakvom misaonom akrobacijom ne može reći da ne vole Kosovo, naprotiv. Kosovo koje oni vole drastično je drugačije od onog Kosova koje vole srpske patriote. Njihovo Kosovo je Kosovo progona, nasilja, kriminala, istorijskih laži i falsifikata. Njihovo Kosovo je simbol onog najgoreg što se danas može videti u Evropi, a i šire. Srpske patriote, ne moramo to da objašnjavamo, Kosovo vole na sasvim drugi način i zamišljaju ga dijametralno suprotno. Isto tako i Vojvodinu. Svaki srpski patriota Vojvodinu voli i smatra je srpskom Atinom. Srpski patriota i Kosovo i Vojvodinu voli kao deo svoje zemlje. Ljubav prema Vojvodini o kojoj govori Tadić, međutim, ne samo da nije ista, pa ni slična, ona je sasvim drugačija od srpske patriotske ljubavi. Ljubav prema Vojvodini o kojoj on govori je ista ona koju prema Kosovu gaje gore pomenuti. Tači, Haradinaj i ini definitivno i van svake razumne sumnje jesu separatisti. Isti je slučaj i sa Tadićevim koalicionim partnerom Nenadom Čankom i njemu bliskim „autonomašima“ koji nisu ništa drugo do prikriveni separatisti. Nekada manje, a nekada više prikriveni. Kao što su Tači i Haradinaj nosioci albanskog ili „kosovarskog“ patriotizma, tako su i Čanak i njegovi istomišljenici nosioci „vojvođanskog patriotizma“, odnosno nacionalizma, a u stvari, u najviše slučajeva, s obzirom na to da se radi o etničkim Srbima, autošovinizma.
Za razliku od Tačija i Haradinaja, „autonomaši“ imaju problem s identitetom. Albanska nacija postoji i ima svoju, kakvu-takvu, istoriju i tradiciju, dok ova vojvođanska koja se trenutno izmišlja – ne. Istina, ima svoje posebnosti, o kojima Čanak često voli da govori, ali takve posebnosti ima i svaki drugi deo Srbije. Te posebnosti nijedan patriota nikada neće stavljati nasuprot posebnostima ostalih delova Srbije, kao što to Čanak, sada i Tadić čine, nego će je posmatrati kao jednu od kockica srpskog nacionalnog mozaika, sa ostalim narodima koji na tom prostoru žive. Vojvodina je, „autonomašima“, toliko posebna da se mora odvojiti od ostatka Srbije.
U tome je razlika i zbog toga se njihova ljubav prema Vojvodini može shvatiti isključivo kao separatizam, a nikako – patriotizam. Makar ne srpski. Pored toga, Tadića treba podsetiti i na to da njegov koalicioni partner koji u svojim govorima neretko nastupa sa pozicije „stop fašizmu“ voli da peva kako je „mlada Vojvođanka bombe bacala“. Pitanje je samo na koga. Poslednji put kada su „Vojvođanke“ bacale bombe, a da nisu bile na srpskoj strani, radilo se o fašizmu. [/restrictedarea]