Milorad Vučelić / glavni urednik
Poslednjih četvrt veka iz svih zapadnih prestonica i vladajućih medija govori se kako je neophodno da se narodi sa područja bivše Jugoslavije suoče sa svojom prošlošću i odneguju novu kulturu sećanja. Deviza istina i pomirenje poput bauka kruži Balkanom. Haški tribunal je i osnovan, kažu, zbog poželjne oktroisane istine i isto takvog pomirenja.
U svim sredinama, međutim, ima problema, sporova, svađa i rasprava, te prilično teško teče ovaj proces. Samo u Hrvatskoj se on okončava gotovo idilično i skladno i, što je najvažnije, sveobuhvatno. Tu se nije počelo od devedesetih godina prošlog veka nego se posegnulo dublje u vremenu – sve do 1941. godine. Zgodna je prilika bila i to što se 10. aprila ove godine obeležavala i 75. godišnjica osnivanja Nezavisne Države Hrvatske. U tim prigodama, kao dominantan i zvanični glas, bio je glas „moderne fašistoidne države“. Tom glasu dale su veliku podršku nepodignute optužnice i oslobađajuće presude Haškog tribunala izrečene vojnim i političkim funkcionerima „domoljubne vojske“ i „neovisne Hrvatske“. Dakle, nije to bio glas samo ustaša i ustašoida nego je još primetnije postalo terciranje Evropske unije i američkog haškog suda. Izvesno je da u Hrvatskoj mora biti i drugačijih glasova i mišljenja, ali su oni potpuno utihnuli jer su manjinski.
[restrictedarea]Okupacija je za neke narode prilika da iskažu sopstveno zlo i da se zlu pridruže i daju mu i svoj osobeni doprinos. Tako ti narodi, od prilike do prilike, od okupacije do okupacije, skladište svoja zla i slave ih kada god im se za to ukaže prilika. Što je okupacija surovija, to biva više šansi da oni, ti narodi, naprave neku svoju državoliku tvorevinu i marionetsku vlast. Ako se još okupator deklariše, kao što je to činio Adolf Hitler, kao tvorac novog evropskog poretka, prilika postaje još veća i bolja.
Za Srbe, svaka je okupacija, u najblažem slučaju, velika neprilika. Ne ide im nikako sa okupacijama. Ne mogu da se prilagode okupatoru i da pokušaju da u okupacijama za sebe ostvare neko dobro ili potraže bilo kakav delić slobode. Nije da u srpskoj istoriji nije bilo i kvislinga i kolaboranata, ali to prilagođavanje nam baš nije išlo od ruke i to je bitna razlika između nas i nekih naroda sa kojima, i pored kojih, živimo. Ni danas nam, ma koliko se mnogi trudili, ne ide sa rehabilitacijom kvislinga, zvali se oni ovako ili onako.
Sloboda koju čovek poseduje, po našem istorijskom i aktuelnom poimanju, da parafraziramo jednog klasika, „ne sastoji se u biranju između dobra i zla već u oslobađanju sveta od zla. Čovek ne može biti ni u kakvom odnosu sa zlom: dok zlo postoji, slobode nema i sve ono što su ljudi dosad nazivali slobodom samo je obmana i glupost. Sloboda ne bira između dobra i zla, ona uništava zlo“.
Zvanična Hrvatska, i ona politička i ona medijska, ne bi nikada na videlo izbacila toliko ustašoidnosti i fašizma da ne misli da je njen glas i EU glas i da ne misli da je na delu takva politika u nagoveštaju. Da je to tačno vidi se i po krajnje uzdržanim reakcijama Brisela na ovako otvorene manifestacije ustašluka. Amerikanci ni pisnuli nisu. A svi su tobože veoma zabrinuti zbog jačanja „ekstremne desnice“ u Evropi. Kakvi će tek biti ti novi desničari kada su nam ovakvi levičari na vlasti u EU.
Posebno mora biti čudno i zastrašujuće to da nas ustašoidna Hrvatska danas podseća na užase i zla Jasenovca, ona zla koja su im Srbi dobrano oprostili i to pokazali spremnošću da žive u zajedničkoj državi. Ako su problemi sa devedesetim godinama još uvek otvoreni za suočavanje i raspravu, otkud to poturanje pod nos poricanja zverskih ustaških pokolja? Izgleda da je nemoguće, i znali smo da je nemoguće, objasniti razbijanje Jugoslavije a da se ne shvati i istorijska i aktuelna uloga Nezavisne Države Hrvatske i poglavnika Ante Pavelića.
Mi se, kao i mnogi drugi, „osećamo pomalo postiđeno pred jednom Evropom koju ne možemo da prepoznamo“. I dobro je što smo i dalje narod koji ume da se zastidi za razliku od nekih drugih koji se, kao što bi rekao Jovan Dučić, „ničega ne stide“.
Jednostavno rečeno, po ko zna koji put se pokazalo da postoje bitne razlike između nas i nekih drugih kada je u pitanju shvatanje slobode, okupacije, Evrope i antifašističke borbe. Potrebno je, bez prevelike nervoze, biti svestan toga kao nepobitne činjenice, a tako je to sada Srbija i primila. Opasno je samo gajiti iluzije da je moguće nešto više od oprezne saradnje, dobrosusedskih odnosa, mira i stabilnosti. Doduše, Srbija možda više ne gaji iluzije o jugosferi, ali zato predano i protiv svog vidljivog opšteg interesa gaji hrvatske tajkune koji su pravi monopolisti u maloprodajnim lancima i veliki vlasnici u poljoprivredi i prerađivačkoj industriji.
Kada je već o zabludama i iluzijama reč, sećam se događaja iz jednog kozaračkog sela krajem sedamdesetih godina minulog veka. Povod boravka je bio potresan i lep i dirljiv. Nekadašnja jednogodišnja devojčica, tada već odrasla žena, žrtva iz logora u Jastrebarskom kojoj su majku zaklale ustaše, našla je svoju rodbinu i selo gde je rođena. Pričalo se dugo i veselo, trudili smo se da budemo pametni i dobri i tako zaneseni često smo ponavljali da se nekadašnji zločini nikada ne mogu ponoviti i da je bratstvo i jedinstvo definitivno pobedilo. Satima je sve nas, celo to veselo i raspoloženo društvo, slušala jedna predivna kozaračka baka smirenog, blagog, ali pronicljivog pogleda. I na odlasku nam je, gledajući me, rekla: „Teško vama, deco, tako pametnima.“ Nije bilo potrebno da nam kaže – videćete šta vas čeka. I videli smo. I nadamo se zauvek izvukli neophodan naum i pouku.
[/restrictedarea]
