dr Mirjana Anđelković Lukić – NATO je vodio specijalni rat (1.deo)

Razgovarala NATAŠA JOVANOVIĆ

Seljaci na obali Južne Morave 1999. primetili su neke sjajne, kao metalne listiće koje su avioni izbacivali. Ispostavilo se da su to jaja puževa čije je poreklo sa britanskih ostrva

Vojnicima NATO-a koji su se našli u „mirovnoj“ misiji u Republici Srpskoj posle Dejtonskog sporazuma i na Kosmetu posle Kumanovskog sporazuma, date su instrukcije da ništa sa tla ne dodiruju golim rukama, da ne piju vodu sa terena, niti da uzimaju hranu od lokalnog stanovništva. Postavlja se pitanje zbog čega su vojnici NATO-a dobili tako stroga uputstva? Znači li to da se unapred znalo da će se na terenu ispitivati in vivo neko od „humanih“ oružja belosvetskih moćnika?, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Mirjana Anđelković Lukić, autor knjige „Darovi Milosrdnog anđela“.

Zločin u Srbiji, posebno na Kosmetu, koji su izazvali NATO projektili „obogaćeni“ osiromašenim uranijumom, prevazilazi sve dosadašnje svetske tragedije. Da li je moguće pretpostaviti sa kakvim će sve posledicama morati da živi narednih 60 generacija?

Bombardujući SRJ 1999, suverenu i nezavisnu zemlju, koja svojim delovanjem nije nikoga vojno ugrozila već je suzbijala na legitiman način oružanu pobunu na delu svoje teritorije, vojna alijansa NATO je, stavivši se na stranu albanskih separatista, učinila najveći zločin na prostoru Evrope posle Drugog svetskog rata. Bombardovanjem SRJ municijom sa osiromašenim uranom dugoročno je zagadila našu životnu sredinu. Upotrebom projektila sa OU (protivtenkovska municija i municija većih kalibara velike razorne moći za uništavanje betonskih utvrđenja i bunkera), NATO je protiv SRJ vodio specifičan radiološko-nuklearni rat, uz dugoročno zagađenje eko-sistema i pokušaj zatiranja života na ovim prostorima, koje će imati nesagledive posledice po sav živi svet, ne samo kod nas nego i u Evropi.

Municija sa OU najviše se koristila na Kosmetu, što je vrlo perfidno, jer se na toj teritoriji nalaze izvorišta reka pritoka Zapadne i Južne Morave, te je HATO tako želeo da dugoročno zagadi naše vodotokove preko Velike Morave sve do Save i Dunava, dakle kroz celu Srbiju. To je eklatantan primer ekocida, genocida i radiološkog rata protiv naše zemlje.

Posledice takvog bombardovanja se već vide, jer je u Srbiji povećan broj raznih vrsta karcinoma, od čega se mnogo umire.

Razaranjem naše hemijske industrije oslobođene su opasne hemijske materije. Da li je reč o količini zbog koje ovaj rat možemo nazvati i hemijskim?

Pored direktnih šteta izazvanih eksplozijama bačenih bombi i raketa, na teritoriji SRJ se vodio specifičan rat, koji po svojim efektima spada u hemijske ratove. NATO nije direktno koristio hemijska sredstva u napadu na našu zemlju, bojne otrove na primer, jer su oni zabranjeni međunarodnim konvencijama, ali je bombardovanjem ciljanih meta – industrijskih postrojenja i skladišta hemijskih sirovina – kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja, posredno izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima hemijskog rata, to jest kao da je koristila bojne otrove. Planski i smišljeno su gađana postrojenja hemijske industrije i skladišta gotovih proizvoda. Bombardovani su objekti i hemijska postrojenja u Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču, Kruševcu, Kragujevcu, kao i sve fabrike namenske proizvodnje. Usled eksplozije i požara, u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija: hlorovodonična i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinil-hlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak, opasni dioksini itd.

Gađane su, između ostalih, „Petrohemija“ i „Azotara“ u Pančevu, rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu, „Prva iskra“ u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti. Sve te fabrike se nalaze na obalama reka Save i Dunava, tako da je, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, došlo i do kontaminacije vodotokova. Đerdap je postao ekološka bomba na čije dno su se slivali svi izliveni otrovi iz okolnih fabrika.

Ekološku katastrofu je izazvalo i gorenje rezervoara sa naftom u Pančevu, Novom Sadu i na Čukarici u Beogradu. Zbog sagorevanja i požara na većem broju rezervoara (u Novom Sadu je istovremeno gorelo njih 30) u vazduhu su se pojavila i sedimentirala kancerogena jedinjenja kao što su čađ, benzopiren, benzantracen, polihlorovani bifenili, dibenzopiren, olovni oksidi, teški ostaci lož-ulja, bitumeni i olovni alkili. Posle tih požara u Srbiji su padale obilne masne kiše praćene neobičnim električnim pražnjenjem u atmosferi, uz pojavu grada neuobičajene veličine, veoma čudnih (ćoškastih) oblika, koji se teško topio, što je izazvalo sumnju da se koristilo neko sredstvo koje utiče na klimu.

Pančevo je tokom agresije nekoliko puta bilo izloženo efektima pravog hemijskog rata. Rezultat sagorevanja ogromnih količina nafte i naftnih derivata je bilo oslobađanje velike količine gasova, koji su trošili kiseonik za svoje nastajanje oksidacijom.

Svi oslobođeni produkti sagorevanja, ali i izlivene hemikalije benzol iz benzinskih rezervoara i piralen iz električnih transformatora, kao najopasnije hemikalije su se našle u zemljištu, a odatle su se spustile do podzemnih voda.

Veliki procenat obolevanja od raznih vrsta karcinoma upozorava da je osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali NATO bombarderi ostavio fatalne posledice. Kakva su vaša saznanja?

Smanjenje broja stanovnika prema poslednjem popisu u Srbiji u periodu od 2002. do 2011. godine iznosi 377.335, što predstavlja grad veličine Čačka. Prema istraživanjima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, Registar za rak u centralnoj Srbiji 2011, u periodu od 2002. do 2009, ukupno je obolelo, samo u centralnoj Srbiji 199.119 osoba oba pola, a umrlo njih 99.846. Ako se zna da je karcinom različitih vrsta na drugom mestu obolevanja u Srbiji, posle srčanih bolesti, a ispred šećerne bolesti, srpska nacija je prema ovim statističkim podacima veoma bolesna. Imamo negativan priraštaj, to jest više ljudi umire nego što se rađa. Međutim, činjenica je da sve više mladih bračnih parova ima problema sa začećem. Postoji opravdana sumnja da je i to posledica zagađenja nastalog usled korišćenja bombi različitog hemijskog i ubojnog sastava za vreme NATO agresije.

Posle bombardovanja naše zemlje Alister Kembel, drugi najmoćniji čovek u Velikoj Britaniji, pres-sekretar bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, rekao je za „Novosti“ da ne žali što je NATO bombardovao SR Jugoslaviju. „Naš zadatak bio je da Milošević odustane od politike etničkog čišćenja, da srpske trupe napuste teritoriju Kosova, da se stvore uslovi za povratak izbeglica. Bili smo u pravu što smo se upustili u to“, i dalje je rekao da ga ni saznanje o trgovanju ljudskim organima na Kosovu nije pokolebalo u uverenju o ispravnosti bombardovanja SR Jugoslavije. Šta na ovo reći?

Primena osiromašenog urana na našem tlu ima katastrofalne posledice. Efekti primene i delovanja na civilno stanovništvo su fatalni, jer dolazi do dugogodišnjih genetskih i kancerogenih promena prouzrokovanih radioaktivnom kontaminacijom. Ni stručnjaci iz SAD ne znaju šta tačno u živim bićima izaziva municija od OU. Posle napada na Irak konstatovano je da je oružje od OU vojnički gledano, efikasno, ali opasno. Ne mogu precizno da se definišu štetni efekti OU, da li su samo hemotoksični ili samo radiotoksični, pošto je uran, pored radioaktivnosti i veoma toksičan (naročito su toksična njegova šestovalentna jedinjenja). Čestice urana su alfa emiteri, što je vrlo štetno i izuzetno opasno po zdravlje. Jedinjenja urana mogu dospeti u organizam čoveka inhalacijom i digestivno. Ukoliko se čestice radioaktivnog aerosola udahnu, dospevaju u pluća, vezuju se za krv, deo se izluči preko bubrega, a deo taloži u bubrezima, kostima i jetri. Uran se nikad ne eliminiše u potpunosti iz organizma već u njemu ostaje veoma dugo, a kod dece se još sporije eliminiše. Posle vrlo dugog perioda (20 do 25 godina) nastaju kasne posledice – maligne promene, najčešće karcinomi pluća, osteosarkomi, leukoze i tumori jetre. Pored toga, delovanje urana u organizmu izaziva i bubrežnu insuficijenciju. U kontaktu sa ostacima projektila usled prisutne radioaktivnosti promene na koži su vidljive za manje od 80 časova.

Da li smo u dovoljnoj meri upoznati sa činjenicom da se nad nama sprovodio monstruozni eksperiment, i kako bi država trebalo da se odnosi prema tome?

Ljudi u Srbiji nisu dovoljno svesni šta nam se desilo 1999. godine. Tome je doprinela i nedovoljna briga države za zdravlje stanovništva. Sada posle 17 godina pričaju o prevenciji, a kad je trebalo reagovati i očistiti Srbiju posle bombardovanja, u tome se oklevalo i naravno zakasnilo. Razlog je uvek trivijalan, nedostatak novca! Osiromašeni uran je trajno zagadio neke terene Srbije i Republike Srpske i bilo bi ispravno da se ti tereni stave pod trajni nadzor, a stanovništvo zaštiti od mogućih širenja kontaminacije. Najveći deo terena zasutih osiromašenim uranom nalazi se na Kosovu i Metohiji i teško je očekivati da će međunarodna zajednica išta učiniti u smislu zaštite ugroženog stanovništva. Zabrinjavajuća je činjenica da su daleko veći delovi teritorije Srbije zasipani brojnim otrovima prilikom bombardovanja i oštećenja industrijskih postrojenja. Dejstvo tih hemijskih zagađivača, u sprezi sa stresom i opštim pogoršanjem zdravstvene preventive uzimaju već 17 godina skup danak. Ako mnoga ispitivanja širenja zagađivača i njegovo uklanjanje zahtevaju velike investicije i troškove, barem bi evidencija posledica, koje se očigledno manifestuju u obliku primetnog povećanja malignih oboljenja, mogla da bude lako izvodljiva. Rezultati te evidencije bi morali biti objavljeni i predočeni domaćoj i svetskoj stručnoj javnosti i nadležnim međunarodnim organizacijama.

U svakoj državi, pa čak i u Srbiji, postoje državne institucije kojima je to dužnost. Zato je neshvatljivo da ni posle 17 godina od NATO bombardovanja nijedna dosadašnja vlast nije pokrenula naplatu ratne i ekološke štete od zemalja učesnika u ratnim dejstvima na teritoriji SRJ.

Izveštaj funkcionera UNEP-a Senegalca Bakari Kantea, napisan u maju 1999. godine, koji govori o ekološkoj katastrofi zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa, zataškan je. On nije jedini stranac koji se latio posla da obelodani istinu.

Da li ste tokom rada na knjizi imali kontakte sa nekim od tih ljudi?

U komunikaciji sa atomskim fizičarem H. V. Gabrijelom saznala sam da su nas 1999. godine bombardovali minijaturnim atomskim bombama od plutonijuma koje su stavljali na vrh penetratora od OU radi bolje efikasnosti, što je dodatno povećalo radioaktivnost na našim prostorima. Takođe mi je rekao da se u vreme bombardovanja na površinama srpskih voda zapažao takozvani Čerenkov fenomen, pojava monohromatske plave svetlosti, što je svedočilo o veoma velikoj radioaktivnosti. Svoja saznanja je objavio 8. aprila 2009. u časopisu CURRENT CONCERNS – Measurement of Radioactivity of Soil Samples from Serbia, Part 2.

Što se tiče Kantea, novinar Robert Parsons je prvi otkrio prevaru sa njegovim izveštajem. Tvrdio je da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama OU na Balkanu od onih iznetih u zabranjenom kanteovom izveštaju, krajem maja iste godine. Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. Robert Parsons je rekao da pošto je Švajcarska pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute.

Autor zabranjenog teksta Bakari Kante upozorava da radiološka i hemijska kontaminacija „ne prave razliku“ između vojnog osoblja koje upotrebljava te rakete i ciljeva, teritorija, nevinih civila, medija, grupa koje su tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, niti se ta kontaminacija zaustavlja na državnim rampama, niti je vremenski ograničena. „Vreme poluraspada osiromašenog urana je 4,5 milijardi godina. Pošto u regionu SR Jugoslavije najčešće duvaju istočni i severozapadni vetrovi, što praktično znači da zagađenje ide od Srbije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj. Već postojeće i potencijalne posledice sukoba teške su po čovekovu okolinu i pogađaju uglavnom srpski deo SR Jugoslavije. Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti i stanovništvo i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu, ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama“, piše on u izveštaju koji nikad zvanično nije objavljen. Građani Srbije nisu znali sadržinu ovog izveštaja, ali su odmah posle bombardovanja osetili sve posledice ekološkog zagađenja.

Mnogi radnici fabrike automobila „Zastava“ i građani koji su učestvovali u gašenju požara i raščišćavanju hala nakon bombardovanja ove fabrike, danas su, nažalost, pokojni. Kako objasniti činjenicu da se o tome malo ili nimalo moglo čuti?

Radnici „Zastave“ su svojim rukama raščišćavali pogone u fabrici. U krugu fabrike su bili krateri od bombi i pitanje je šta su sve te bombe sadržale. U krugu fabrike su se nalazila i burad sa piralenom, i sigurno je da su neka od njih pogođena, te da se piralen izlio u spoljnu sredinu. Piralen je otrovan, mutagen, genotoksičan, hemotoksičan i kancerogen. Pri tome su brojni radnici posle obnove pogona alatnice umrli. O tome znaju samo članovi porodica umrlih, o tome se priča šapatom, ljudi su u Srbiji generalno zaplašeni, pa prećutkuju i ono zbog čega ne bi smeli da se plaše. Jedan od radnika fabrike mi je potvrdio tu priču, ali kad sam ga pitala da li bi dao intervju o tome, dakle, da li bi javno o tome nešto rekao, povukao se i uplašeno mi rekao da su to samo nagađanja.

Da li se pojava neobičnih puževa golaća čije poreklo vodi iz Velike Britanije, a kakvih do 1999. nije bilo u Srbiji, može dovesti u vezu sa bombardovanjem, i kako?

Ova priča sa crvenim puževima golaćima koji su dostizali dužinu i do deset centimetara, ma koliko bila bizarna i neverovatna, istinita je. Imala sam prilike da se u to uverim i borim s tom napašću.

Seljaci su na obali Južne Morave prilikom jednog bombardovanja primetili neke sjajne, kao metalne listiće koje su avioni izbacivali. Ispostavilo se da su to jaja puževa, čije je poreklo sa britanskih ostrva. Zagadili su čitavu jugoistočnu Srbiju. Međutim, s obzirom na to da nisu prilagođeni našim vrelim letima, posle nekoliko godina priroda se sama otresla te napasti. Oni su uništavali sve zeleno u našim baštama. Leskovački poljoprivrednici su posebno bili ugroženi.

Španski pilot borbenog aviona F-18, kapetan Adolf Luis Martin de la Os je, neposredno posle završetka bombardovanja, u španskom listu Articulo 20 optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju na SRJ za širenje lažnih vesti o samom ratu. Izneo je podatak da ubijanje civila nije bila greška nego plan. U tom intervjuu je rekao da „uništavaju zemlju, bombarduju je novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, uranskim bombama, napalmom, sterilišućim hemijskim supstancama, herbicidima koji truju useve“, a o svemu tome još ništa ne znamo.

Nastaviće se