Čije su legitimacije nezakonite?

BEOGRAD, PRIŠTINA I BLOKADE

Piše Filip Rodić

U dobrom duhu želje za dijalogom i normalizacijom odnosa, Priština je ponovo posegnula za jednostranim, neprijateljskim merama prema Srbiji. Uvedena je blokada kamiona sa srpskom robom, a potom i zabrana srpskih ličnih karata. Ovaj potez pokazao se, međutim, kao pucanj u sopstvenu nogu i, makar za sada, obio se Prištini o glavu

Kada je tadašnji premijer Hrvatske Zoran Milanović septembra prošle godine došao na briljantnu ideju da svoju zemlju „sačuva“ od talasa izbeglica, koje su u nju ulazile preko Srbije, tako što će de fakto da zatvori hrvatsku granicu za Srbe, to mu se, kao što smo videli, olupalo o glavu. Vlada Srbije bila je tada strpljiva i prvo je pružila priliku diplomatiji u nadi da će ovaj bezuman potez moći da bude rešen bez daljeg nepotrebnog zaoštravanja. Premijer Aleksandar Vučić tada se obratio Briselu i od Evropske unije zatražio da urazumi svoju članicu. Pošto se to nije desilo, ne toliko zbog nespremnosti evropskog komesara Johanesa Hana nego zbog tvrdoglavosti Milanovića, Srbija je posle tri dana uzvratila kontramerama. U ponoć 24. septembra Srbija je svoje granične prelaze zatvorila za sva hrvatska prevozna sredstva i svu hrvatsku robu. S obzirom na karakteristike srpsko-hrvatske trgovinske, saobraćajne i robne razmene, ovo je bilo mnogo bolnije za Zagreb nego za Beograd. Posle nepunih 48 sati Hrvatska je ustuknula i ukinula svoje „skandalozne mere“, kako je tada rekao Vučić. Hrvatska, dakle, nije popustila pošto joj je komesar Han poručio da se „tu nema šta pregovarati“, da mere hrvatskih vlasti nisu proporcionalne, da su diskriminirajuće i da se moraju ukinuti, nego tek pošto je zabolelo.

[restrictedarea]

Sličnu igru već dugo sa Beogradom pokušava da igra i samoproglašena Republika Kosovo. Iako Priština ima snažnu zaleđinu na Zapadu, ona je u odnosu na Srbiju u daleko nepovoljnijoj situaciji od Hrvatske, međunarodno priznate države sa punim suverenitetom i punopravne članice elitnog evropskog bratstva. Iako bi Beograd mogao da bude daleko suroviji prema Prištini no prema Zagrebu, on se ipak uzdržava, ponekad i preko granice dobrog ukusa, zarad „normalizacije odnosa“ i evropskih integracija. I to je razumljivo. S druge strane, nije razumljivo kako Priština ne shvati već jednom da joj politika bezobrazluka, kao ni Zagrebu u slučaju ekonomske blokade ili nekih drugih regionalnih prestonica u nekim drugim slučajevima, više ne može doneti ništa dobro. Ako ni zbog čega drugog, makar zbog toga što Srbija zaista više nije u istoj geopolitičkoj situaciji kao nekad. To najbolje dokazuju slučajevi odbacivanja britanske rezolucije o srpskoj genocidnosti u UN i fijasko oko prijema Kosova u UNESKO.

Priština je, dakle, u svom „mladalačkom zanosu“ odlučila prvo 22. marta da zabrani prelaz administrativne linije između Kosova i centralne Srbije za kamione sa srpskom robom, što je, pored ostalog, predstavljalo i značajno kršenje sporazuma CEFTA kojem je Kosovo pod okriljem UNMIK-a pristupilo zahvaljujući možda preteranoj popustljivosti Beograda 2007. godine. Zatim je „kosovska ministarka za dijalog“ Edita Tahiri saopštila da će od 18. aprila ulazak na Kosovo i izlazak sa istog biti zabranjen svim osobama koje poseduju srpske lične karte gradova sa Kosova, odnosno „srpskih paralelnih struktura“. Ovo nije prvi put da Priština u skladu sa svojom težnjom ka dijalogu sa Beogradom povlači ovakav potez. Progon srpskih ličnih karata, jedinih istinski legalnih na Kosovu, pokušan je već krajem prošle godine, ali je trajao svega nekoliko sati. Iz objašnjenja Tahirijeve vidi se da ona za ovaj „problem“ podjednako krivi i Beograd, i Brisel. „U martu ove godine ponovo smo pokrenuli to pitanje u Briselu, gde smo se složili da će Vlada Kosova, ukoliko se problem nastavi, vratiti na snagu zabranu. Uprkos posredovanju EU, taj problem se nastavlja, jer još postoje slučajevi korišćenja nezakonitih dozvola od strane različitih ljudi“, rekla je ona.

Šta Evropska unija misli o tome jasno je iz činjenice da je odmah posle ove jednostrane odluke Prištine sazvan hitan sastanak u Briselu kako bi se ova pitanja rešila, što je i postignuto nakon 18 sati pregovaranja. Za razliku od slučaja sa Hrvatskom, za Prištinu je bio dovoljan pritisak Brisela da ustukne. Nije bilo potrebno da Srbija uvede blokadu za vozila sa Kosova i ljude koji poseduju nelegalna dokumenata izdata od istinski paralelnih struktura. Kako je posle pregovora saopštio šef Kancelarije za KiM Marko Đurić, lične karte koje su izdale srpske vlasti slobodno mogu da se upotrebljavaju na Kosovu kao i do sada, te da će se razgovori o ovim ispravama nastaviti u narednom periodu. Drugi deo rečenice može biti sporan. Problem, dakle, nije rešen nego je privremeno otklonjena prištinska blokada. Ukinuta je i blokada za kamione.

Da li je Srbija ovim izvojevala veliku pobedu u Briselu? Ne. Da li je pretrpela poraz? Još manje. Desilo se samo to da je Vlada Srbije ostala dosledna svom pomirljivom odnosu prema „rivalima“ u regionu koji ne propuštaju priliku da pokušaju da naude Srbiji, što im se najčešće obije o glavu. Pitanje nije kada će Srbija odlučiti da na njihove poteze uzvraća đonom. Pitanje je kada će ostali shvatiti da treba da prestanu da provociraju Srbiju pošto to nije ni u čijem interesu.

[/restrictedarea]