Ahilove pete presude Radovanu Karadžiću

Piše Stefan Karganović

U osuđujućoj haškoj presudi prvom predsedniku Republike Srpske postoji toliko proizvoljnih zaključaka i zanemarenih (oslobađajućih) dokaza da se ona slobodno može nazvati pravnim skandalom

Uprošlom broju „Pečata“ kontekstualizovali smo presudu koju je 24. marta 2016. Haški tribunal izrekao bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću. Glavna pouka tih razmatranja nesumnjivo je glasila da „presude i zaključci Haškog tribunala, ne samo u predmetu Karadžić već i svima ostalima, vrede samo onoliko koliko vredi, i koliko je juristički kredibilna, ustanova koja iza njih stoji“. A to će reći, vrlo malo.

Pravni timovi na obe strane proučavaju presudu u nastojanju da u njoj nađu stavove koji bi im pomogli u žalbenom postupku. Prepustićemo taj zadatak njima. Usredsredićemo se na samo dve tačke u presudi koje, sa čisto profesionalnog stanovišta i bez navijanja za jednu ili drugu stranu, zavređuju posebnu pažnju.

 

ARGUMENTOVANJE GENOCIDA Na prvom mestu, to je način argumentovanja zaključka Veća da se u Srebrenici dogodio genocid, koji stavlja na teret optuženom Karadžiću.

U paragrafu 5671 Veće tvrdi da „na osnovu dokazne građe predočene u vezi sa operacijom ubijanja, i posebno u svetlu činjenice da su bosanski Srbi pokušali da ubiju svakog odraslog muslimana iz Srebrenice (…) jedino razuman zaključak jeste to da su pripadnici oružanih snaga bosanskih Srba nameravali da istrebe srebreničke muslimane kao takve“. Ako je to tačno, zadovoljilo bi jedan od specifičnih elemenata za izvršenje genocida.

U nastavku, u par. 5673, Veće elaborira svoj zaključak i kaže da su „sa namerom da unište bosanske muslimane iz Srebrenice, koji su predstavljali znatan deo zaštićene grupe bosanskih muslimana, pripadnici snaga bosanskih Srba pogubili na hiljade muškaraca bosanskih muslimana i prouzrokovali teške psihičke patnje hiljadama bosanskih muslimana u Srebrenici. Veće zato zaključuje da napred pobrojana dela predstavljaju genocid u smislu članova 4(2)(a) i 4(2)(b) Statuta.“

[restrictedarea]

U par. 5617 kao ukupan broj pogubljenih navodi se cifra 5.115. Uzgred, to je sada uvedeno kao nova „utvrđena činjenica“ MKTBJ u vezi sa brojem „žrtava genocida“. U presudi Krstiću radilo se o „7.000 do 8.000 ljudi“, u predmetu Popović – „najmanje 5.336 identifikovanih pojedinaca“, a u presudi Tolimiru – „4.970 žrtava“. Sve gore navedene protivrečne cifre koje objavljuje isti sud (osim kod Karadžića) pravosnažne su.

Veće tvrdi – kao što je prinuđeno da učini da bi zaključku o genocidu dalo privid utemeljenosti – da pogubljeni predstavljaju „znatan deo“ relevantne zaštićene grupe. Međutim, merio se taj „deo“ kao stanovništvo enklave 11. jula 1995. godine (oko 40.000, po svim dosadašnjim pravosnažnim presudama) u odnosu na ukupno muslimansko stanovništvo BiH, ili kao 5.115 navodno pogubljenih u odnosu na broj žitelja enklave, kvalifikacija „znatan“ je u oba slučaja bez vidljivog osnova. U Srebrenici se u julu 1995. ukupno nalazilo zanemarljivih dva odsto BiH muslimana, što bi se jedva moglo nazvati „znatnim delom“ čak i da apsolutno niko od njih nije preživeo. Ako bismo pak ključni pojam definisali kao procentualni odnos pogubljenih prema ukupnom brojnom stanju u enklavi, to bi iznosilo oko 12 odsto, što statistički i dalje predstavlja vrlo nizak procenat zanemarljivog „dela“ zaštićene grupe, kao celine.

Zanimljivo je da se, za razliku od svih prethodnih srebreničkih presuda, u prvostepenoj presudi Karadžiću Veće prvi put zvanično ne izjašnjava o ukupnom broju navodno ciljanog stanovništva enklave početkom jula 1995. To je možda zato što je svesno nesuvislosti, u svetlu već utvrđenih činjenica po tom pitanju, daljih razmatranja u koje se upušta.

OSLOBAĐAJUĆI DOKUMENTI Međutim, najvažnije je sledeće. Kao materijalnu podlogu za „jedino razumni zaključak“ da je u Srebrenici izvršen genocid, Veće ističe to „da su bosanski Srbi pokušali da ubiju svakog odraslog muslimana iz Srebrenice“. Ta tvrdnja je apsolutno netačna i pobijaju je izjave zarobljenih muslimana tokom kritične nedelje 12. do 19. jula 1995, koji nisu bili ubijeni već su, naprotiv, propisno procesuirani, prijavljeni Međunarodnom Crvenom krstu i kasnije razmenjeni.

Ove izjave se nalaze u arhivu Tužilaštva Haškog tribunala i mada su bile dostupne Veću, prilikom pisanja presude – ono ih je ignorisalo. U pitanju je dokumentacija, tj. oslobađajući materijal od prvorazrednog značaja koji je Tužilaštvo bilo dužno da blagovremeno dostavi odbrani na uvid i korišćenje. To se, naravno, nije dogodilo. Neuspeli napori Karadžićeve odbrane da od sudskog veća izdejstvuje obavezujuće naređenje da joj se preda nekoliko desetina hiljada drugih oslobađajućih dokumenata u posedu Tužilaštva predstavljaju pravosudni skandal.

Ove izjave preživelih Srebreničana protivreče centralnom zaključku presude Radovanu Karadžiću i dragocene su iz najmanje tri razloga: (1) u 13 izjava, koje se odnose na kritični period (12–19. juli 1995), osoba koju je Vojska Republike Srpske zarobila bila je procesuirana na u celini redovan način (očigledno nije bila ubijena po kratkom postupku kao što Veće tvrdi, jer u protivnom ne bi mogla dati izjavu), a u mnogim slučajevima, gde je to bilo potrebno, ukazana joj je medicinska pomoć od strane srpskih snaga; (2) od ukupno 60 izjava kojima raspolažemo (što obuhvata i prvih 13) u 29 se pominje da je zarobljenoj osobi omogućeno da se registruje kod Međunarodnog Crvenog krsta (ICRC); (3) u izjavama osoba koje su se povlačile sa kolonom i negde su usput bile zarobljene, govori se o borbenim dejstvima između kolone i VRS, o granatiranju i drugim vidovima napada kojima je tokom povlačenja kolona, kao legitiman vojni cilj, bila izložena, i pominju se veliki ljudski gubici kolone na tom putu.

 

SPISAK IZJAVA Slede kratki prikazi tih izjava muslimanskih boraca i civila datih lokalnim organima po prispeću na muslimansku teritoriju. To su lica zarobljena (bez fatalnog ishoda, naravno) tokom kritične sedmice između 12. i 19. jula 1995, kao i drugi muškarci iz enklave koji su se uspešno povukli ili su tokom povlačenja zarobljeni od strane srpskih snaga, a zatim propisno procesuirani i kasnije razmenjeni. Njihove izjave direktno pobijaju srž argumenta na koji se Karadžićevo pretresno veće poziva u obrazloženju svoga zaključka o genocidu.

Iza svakog imena sledi godina rođenja i arhivski broj u elektronskoj građi Haškog tribunala. Ako piše „status nejasan“, to znači da iz izjave nije moguće utvrditi da li je osoba koja je daje vojnik ili civil. Zatim sledi kratak sažetak izjave. Broj koji sledi posle imena odnosi se na oznaku pod kojom je dokument zaveden u bazi podataka Tužilaštva tribunala u Hagu. Sve izjave se nalaze u arhivu „Istorijskog projekta Srebrenica“ i, na zahtev, biće stavljene na uvid zainteresovanim licima i organizacijama.

 

1. Ademović, Bekir (1975), 01185273. Vojnik, zarobljen 13. jula sa još 17 ranjenika. Navodi imena petorice koji su bili zarobljeni sa njime. Bio svedok borbenih dejstava u predelu Koljević Polja tokom povlačenja kolone, i navodi podatke o posledicama. Prebačen u bratunački Dom zdravlja, prva dva dana bez nege, zatim ga lečio holandski lekar. U noći 17/18. jula prebačen u zarobljenički logor Batković. Video kako tuku zarobljenike, ali lično nije bio zlostavljan.
2. Memišević, Nurudim, civil, zarobljen 14. jula kod Baljkovice. Za detalje videti izjavu oca, Memišević, Nurifa, 00396028. Prebačen u Batković 14. jula; tučen.
3. Ahmetović, Nedžad (1953), 01189539. Vojnik, zarobljen 13. jula. Odveden u Karakaj (kod Zvornika), držan dva do tri dana. Bio svedok borbenih dejstava tokom povlačenja kolone, i navodi podatke o posledicama. Prebačen u kasarnu u Bijeljini, razmenjen 24. decembra 1995.
4. Mustafić, Zazim (1964), 01185284. Vojnik, ranjen, zarobljen od strane vojne policije Drinskog korpusa 12. jula. Navodi još 10 osoba koje su bile zarobljene sa njim. Prebačen u Batković 18. jula, razmenjen 29. septembra 1995.
5. Hašemović, Aziz (1960), 01185332. Vojnik, zarobljen 16. jula sa devet drugih ranjenika, navodi četiri osobe iz te grupe. Ukazana medicinska pomoć u Domu zdravlja u Bratuncu, zatim prebačen u Batković 17. jula. Oslobođen radne obaveze zbog ranjavanja. Razmenjen 29. septembra 1995.
6. Vilić, Sadik (1960), 00401652. Civil, zarobljen 13. jula. Posle povlačenja holandskog bataljona Srbi ga zarobili zajedno sa velikom grupom ranjenika u Potočarima. Svi su primili propisnu medicinsku negu u Domu zdravlja u Bratuncu, nije bio zlostavljan. Ispitivan od strane obaveštajnih organa VRS. Registrovan u Crvenom krstu 18. jula, evakuisan za Batković 19. jula sa još 22 ranjena zarobljenika. Razmenjen 29. septembra 1995. U Batkoviću ga ispitivao oficir VRS o vojnim stvarima, nije bio zlostavljan; zatim bio ispitivan i zlostavljan od strane istražitelja za ratne zločine.
7. Tabaković, Reuf (1960), 01185288. Vojnik, ranjen, zarobljen 12. jula. Proveo pet dana u Bratuncu, 17. jula prebačen u Batković. Razmenjen 24. decembra 1995.
8. Tabaković, Šukrija (1973), 00371755. Vojnik, ranjen, zarobljen 11. na 12. jul. Proveo šest dana u kampu UN u Potočarima, zatim sa još šest ranjenih Muslimana poslat u bolnicu u Bratuncu (17. i 18. jula) na lečenje. Navodi imena drugih ranjenika koji su bili prebačeni i lečeni zajedno sa njim. Prebačen u Batković 18. jula, gde mu je bilo saopšteno da će biti tretiran u skladu sa Ženevskom konvencijom. Razmenjen 30. septembra 1995.
9. Kaljević, Rifet (1945), 01185280. Vojnik, ranjen, zarobljen 14. jula. Učestvovao u povlačenju, pokušao da izvrši samoubistvo, zarobljen i odveden u bratunačku bolnicu na lečenje od pokušaja samoubistva. Pominje drugog „teško bolesnog“ zarobljenika iz Srebrenice koji je bio na lečenju, ali je preminuo u bratunačkoj bolnici. Prebačen u Batković, razmenjen 24. decembra 1995.
10. Smajlović, Idriz (1956), 12122824. Vojnik, ranjen, zarobljen 11. jula. Proveo nekoliko dana na klinici u Potočarima, prijavljen Crvenom krstu. Prebačen u Bratunac 15. jula, ispitivan i tamo zlostavljan. Odveden u Batković 16. jula, razmenjen 29. septembra 1995. Svedok ogorčen na Srbe zato što je bio povređen od mine na koju je nagazio, ali potvrđuje da je kao zarobljenik bio korektno tretiran. Potvrđuje da je 28. divizija iz Srebrenice napadala okolna srpska sela.
11. Selimović, Sadik (1962), 03052246 (broj pod kojim je izjava zavedena u protokolu muslimanske obaveštajne službe AID); 02131234 (broj pod kojim je izjava zavedena u protokolu Tužilaštva MKTBJ). Vojnik, ranjen, zarobljen u Potočarima 12. jula. Odveden sa drugim ranjenicima u Bratunac, gde ih je jedan deo bolničkog osoblja tretirao korektno, a drugi deo ne. Osam dana posle zarobljavanja prebačen u Batković i prijavljen Crvenom krstu. Dao izjave muslimanskim vlastima (AID) i tužilaštvu Haškog tribunala (OTP).
12. Hasić, Sakib (1968), 00588878 (broj pod kojim je izjava zavedena u protokolu Tužilaštva MKTBJ). Nije jasno da li je bio civil ili vojnik. Ranjen, zarobila ga VRS na klinici UN u Potočarima. Srpski vojnici izdvajali teško povređene muslimanske zarobljenike da ih oslobode. U Bratuncu video muslimanske ranjenike sa kartonima Crvenog krsta. Pregledan 13. jula. Ispitivan 15. jula u vezi sa ratnim zločinima i prijavljen Crvenom krstu dan ili dva kasnije. Prebačen u Batković sa 22 muslimanska ranjenika. Razmenjen 24. decembra 1995.
13. Gračanlić, Džemo (1974), 00371741. Status nejasan, ranjen i zarobljen od VRS na klinici UN u Potočarima sa još 23 muslimanska ranjenika. Prebačen u bolnicu u Bratuncu 14. jula, zatim 19. jula u bolnicu u Bijeljini, posle u logor Batković. Registrovan kod Crvenog krsta, razmenjen 29. septembra, 1995.

 

AMERIČKA FORENZIKA Druga Ahilova peta presude Radovanu Karadžiću odnosi se na navodne forenzičke dokaze pribavljene preko problematične laboratorije ICMP iz Tuzle, koju su 1996. na sastanku G-7 u Lionu osnovali Bil Klinton i srodni evroatlantski zvaničnici. Radi ekshumacije i DNK uparivanja bez ikakvog profesionalnog sertifikata, a predsednika joj imenuje Stejt department SAD.

Laboratorija ICMP-a je, navodno, uparivanjem uzoraka ekshumiranih posmrtnih ostataka i preživelih srodnika „identifikovala“ oko 6.600 „žrtava srebreničkog genocida“. Osim te javno iznete cifre, koja se ima primiti na reč, poimenični spisak „identifikovanih“ žrtava Srebrenice niko nikada nije video, a u presudi Karadžiću se navodi da je taj spisak „zapečaćen“ (under seal, fusnota 18783). Provera pomoću matičnih brojeva ili na bilo koji drugi način je – nemoguća.

Direktor za forenzičke studije ICMP Tomas Parsons svedočio je u korist Tužilaštva na suđenju Karadžiću. U presudi, Veće sa odobravanjem navodi Parsonsovo samohvalisanje da je ICMP „vodeća ustanova u svetu za identifikovanje nestalih osoba“ (fusnota 18965) i ushićeno dodaje da je to, bez obzira na skepsu koju je izrazio optuženi, „ugledna, nepristrasna i pouzdana ustanova“ (par. 5568). U načinu kako je ova „nepristrasna i pouzdana“ ustanova nastala, Veće ne primećuje nikakav sukob interesa.

Tokom unakrsnog ispitivanja Tomasa Parsonsa 22. marta 2012. Radovan Karadžić mu je postavio sledeća pitanja i dobio ovakve odgovore:

„Karadžić: Možete li nam reći da li ste ustanovili način njihove smrti?

„Parsons: Način smrti je bio utvrđen u vrlo velikom broju tih slučajeva od strane patologa. Međutim, način smrti nije igrao nikakvu ulogu u proizvodnji ovog spiska.

„Karadžić: Kao što vam je poznato, jedna od optužbi ovde odnosi se na protivpravno ubijanje i streljanje. Dakle, da li vi tvrdite da su ti ljudi, čije ste DNK profile ustanovili, bili ubijeni na protivpravan način i da li ste ta lica razdvajali od osoba koje su poginule u borbi?

„Parsons: Međunarodni komitet za nestale osobe (ICMP) se ne bavi pitanjem kako su te osobe bile ubijene, niti da li je njihova smrt bila zakonita ili ne. Ja pružam izveštaj o identifikacijama koje su bile obavljene u vezi sa posmrtnim ostacima ekshumiranim iz masovnih grobnica.“

Kada je bio sateran u ćošak, Parsonsov odgovor predstavlja priznanje činjenice koja je poznata svima u stručnim krugovima, da se kategorija načina smrti nalazi izvan domena DNK tehnologije. U situaciji gde su na relativno malom terenu bila masovno prisutna dva pravno potpuno različita uzroka smrti, pogubljenje i borbena dejstva, ta činjenica je izuzetno bitna za pravilnu analizu događaja i pravednu atribuciju krivične odgovornosti. Tome bi se mogla dodati i podjednako važna kategorija vremena smrti, u vezi sa čime DNK tehnologija takođe ne pruža nikakav odgovor. Na području Srebrenice, naime, vodile su se borbe i tokom tri godine pre jula 1995, a u samoj enklavi pretpostavlja se da je u tom periodu neko umro i prirodnom smrću.

Mešanje posmrtnih ostataka osoba usmrćenih na razne načine i u različitim vremenskim periodima ključ je za razumevanje „srebreničke podvale“.

Karadžićevo veće, međutim, nigde čak i ne aludira na priznanje Tomasa Parsonsa, koje ruši same temelje optužnice. U pedantno sročenoj presudi, sa preko 20.000 fusnota, za taj eksplozivan podatak nije bilo mesta.

[/restrictedarea]