TAJNA OPERACIJE „GOLUBICA”

Ovako je pisao Dragiša Blanuša

Objavljujemo odlomke iz knjige „Čuvao sam Miloševića −Dnevnik iz ćelije broj 1121”

Sat i po vremena pre nego što je izveden iz sobe 1121, stigla je dokumentacija u vezi sa pritvorenikom Slobodanom Miloševićem da se istog dana preda predstavnicima Haškog tribunala.

Operaciju je trebalo izvesti brzo i neprimetno. Plan te operacije, koji je bio već pripremljen, nazvali smo „Golubica“, a odredio sam i ljude koji će to da obave – ukupno šestoricu. Ja sam bio sedmi. Nas nekolicina je ušla u sobu oko osamnaest časova i videli smo da Slobodan Milošević u pidžami leži i čita knjigu. Rekao sam mu kratko, vojnički:

– Ustanite i spremite se.

Na to je Milošević iznenađeno upitao:

– Gde idem? Kuda me vodite?

Usledio je moj kratak i odsečan odgovor:

– U Hag.

[restrictedarea]

Na Miloševićevom licu nisam primetio neko veće iznenađenje i zbunjenost. Lagano je ustao i samo rekao:

– Upravniče, dozvolite da se bar javim supruzi, advokatima, da spakujem svoje stvari.

Uhvatio sam ga ovlaš za mišicu desne ruke i kratko rekao:

– Požurite.

Na to samo je rekao:

– Budite ljudi, dozvolite da se obučem.

Lagano se oblačio, odabirao stvari i stavljao ih u kofer. Nasumice je uzeo četiri knjige, neseser sa ličnom higijenom, mantil. Kada se obukao, krenuli smo laganim korakom niz hodnik. Pre ulaska u službeno vozilo, „maricu“, ponovo me upitao:

– Upravniče, šta je ovo? Ovo nije u redu. Ovo je otmica. Mogu li sada da se javim supruzi?

Odgovorih:

– Kasnije.

Ušao je u „maricu“. Pogledah na sat: 18:45… Sve ovo trajalo je desetak minuta.

Krenuli smo lagano beogradskim ulicama. Samo dva službena vozila zatvora. „Marica“ i „mercedes“ na drugi kraj Beograda. U „marici“, u kojoj, kao što je poznato, nema prozora, pričao mi je jedan od nadzornika, Milošević je rekao:

– Znam, vodite me na heliodrom na Banjicu.

Do Banjice smo stigli za petnaestak minuta. Tiho, neprimetno, bez ikakve pompe, bez pratnje.

Kada smo stigli na odredište, heliodrom Instituta bezbednosti na Banjici, video sam dva policijska helikoptera tipa „gazela“ i „kajova“ i mnoštvo naoružanih ljudi.

Milošević lagano izlazi iz „marice“, osvrće se oko sebe, oblači kaput, a zatim kaže uz teatralan pokret rukom:

– Svaka vam čast. Dobro odrađen posao. Možete da isplatite ove ljude.

Krenuli smo lagano stazom u pravcu helikoptera. Negde na pola puta stajala su dvojica muškaraca i jedna žena. Vrlo brzo se ispostavilo da je žena prevodilac, jedan od te dvojice je haški istražitelj, a drugi oficir bezbednosti Haškog tribunala. Svako od njih se pojedinačno predstavio, a taj haški istražitelj, u civilu, rekao je Miloševiću da će mu pročitati zašto ga Tribunal u Hagu tereti i da će odmah proveriti njegove generalije. Na to je Slobodan Milošević odgovorio:

– Ja Haški tribunal ne priznajem.

Haški istražitelj ga je upozorio da može i da ćuti, a na pitanje koje jezike govori, Milošević je odlučno odgovorio:

– Srpski.

Sve vreme dok je istražitelj gotovo dosadnim glasom čitao optužnicu, a žena prevodilac, doslovno prevodila, Milošević se namerno nezainteresovano osvrtao unaokolo, prodornim pogledom posmatrajući sve nas oko njega. Pošto se čitanje odužilo, zatražio je i uzeo ponuđenu cigaru od jednog našeg stražara, a onda je, zapalivši, pitao ženu prevodioca odakle je i gde je tako dobro naučila engleski jezik. Ona je bila zbunjena, pa je zatražila dozvolu od istražitelja Haškog tribunala da li može da odgovori. Nije joj dozvoljeno.

Ponovo se oglasio istražitelj rečima:

– Imate pravo na advokata, hoćete li lekara?

Milošević je oćutao, a istražitelj mu je hladnim glasom rekao:

– Ja vas hapsim.

Kada je završen taj formalni deo, krenuli smo prema „marici“ gde je oficir bezbednosti Haškog tribunala obavio nekakav pretres Miloševića. Tog trenutka nešto mi nije bilo po volji. Pitao sam se zbog čega ga pretresa od cipela do kragne kada smo ga mi doveli iz Okružnog zatvora. Da li je posumnjao nešto u nas ili je to uobičajena procedura, ne znam ni sada. To je trajalo kratko, pa smo se uputili ka helikopterima. Upitao me je ponovo da li može da se javi supruzi Mirjani, ali je umesto mene odgovorio istražitelj, na engleskom:

– Sada ste u nadležnosti Haškog tribunala, to ćete uraditi kasnije.

Posle svega nekoliko koraka Milošević nam se iznenada obratio rečima:

– Znate li, danas je Vidovdan, Srbi!

Stao je na trenutak, okrenuo se Beogradu, gledao panoramu, gledao u krošnje i u nebo, a onda se okrenuo i istim onim korakom kao kada je ulazio u Okružni zatvor, nastavio ka helikopteru.

Tada mi je postalo jasno, ispričao mi je posle jedan od prisutnih nadzornika, da je Slobodan Milošević i pored svih atributa koje je nosio godinama kao bezbožnik u stvari vrlo dobar poznavalac i poštovalac religije. Uostalom, pričao mi je nadzornik, da su oni pre nekoliko dana šetajući razgovarali o religiji. Tom prilikom mu je Milošević objasnio kakva je hijerarhija u Pravoslavnoj crkvi, kakva je uloga vaseljenskog patrijarha, kakva je uloga patrijarha Srpske pravoslavne crkve, zatim mu je detaljno pričao o hijerarhiji u Grčkoj pravoslavnoj crkvi.

Kada smo prišli vratima helikoptera, Milošević je pitao pilote:

– Kako ste momci?

Jedan od pilota je odgovorio, više promrmljao:

– Dobro, predsedniče.

Pomogao sam mu s još jednim nadzornikom da se popne u helikopter i kada je seo u plastično sedište sivomaslinaste boje između dvojice, upitao me je strogim glasom, gledajući napred, a ne u mene, kao da je ljut:

– Upravniče, gde su mi mantil i stvari?

Odgovorio sam:

– Tu su, pored vas.

Bile su to poslednje reči Slobodana Miloševića izgovorene na tlu Jugoslavije.

Pogledah u časovnik i vidim da je do 19 sati ostalo svega tri minuta.

Helikopter zabrunda, prvi, pa potom drugi i za tili čas vinuše se put Save, tik iznad krošnji drveća, skoro da su ih zakačili.

A onda, sve se utišalo. Tišina je potrajala.

Slobodana Miloševića odvezli su u Tuzlu, u NATO bazu, odakle je engleskim vojnim avionom iste večeri odleteo u Hag.

Po objavljivanju vesti da je Slobodan Milošević predat Tribunalu u Hagu, ispred Okružnog zatvora primećeno je više poznatih ličnosti među kojima su bili supruga Mirjana, koja se unezvereno šetala Bačvanskom ulicom, snaha Milica Gajić i njegovi branioci, funkcioneri SPS, JUL i SRS. Demonstranti su zastavu Otpora i američku zastavu vezali u čvor i zapalili.

 

Dan devedeseti, 29. jun 2001.

Kako je planirana akcija

U prvim minutima i satima ispred Okružnog zatvora u Beogradu bilo je nekoliko stotina Miloševićevih pristalica. Po istom scenariju, kao i prethodnih dana, klicali su Miloševiću, pevali pesme. Tako je bilo sve do jutarnjih časova kada sam u svesci zapisao: Soba broj 1121 je prazna, Miloševića nema više u Srbiji.

Nastupilo je i kod mene i kod ljudi zaposlenih u Okružnom zatvoru veliko olakšanje.

Akcija operacija „Golubica“ planirana je u najstrožoj tajnosti u najužem krugu ljudi Okružnog zatvora i MUP-a Srbije nekoliko dana pre nego što je izručen, ukoliko se takva odluka donese. Prihvaćen je moj predlog, iako je izgledao veoma riskantan, drzak, da se Milošević, kada dođe dan „D“, izvede iz zatvora i prebaci do odredišne tačke vozilom „marica“ koje se inače koristi za prevoz pritvorenika. Plan je bio da se ne skreće pažnja ni po čemu, kao da su u pitanju uobičajeni poslovi, kao što to radimo svakog dana kada se desetak puta privode pritvorenici u sud, bolnicu, specijalističke klinike i slično. Nekoliko dana pre izručenja Miloševića predstavnicima Haškog tribunala dobio sam informaciju da u stambenim zgradama u Bačvanskoj ulici, preko puta zatvora, stanove iznajmljuju novinske kuće, da nas danonoćno nadziru snimajući prostor ispred zatvora i neprekidno beleže kretanje službenih vozila i straže. Tih nekoliko dana naredio sam da se vozila „marice“ češće koriste, a ponekad da izlaze iako nije potrebno u određenim vremenskim intervalima, kao da je to uobičajeni svakodnevni posao.

Toga dana u Bačvanskoj ulici takođe je bilo dosta novinara i foto-reportera koji su očekivali šta će se dogoditi.

Kada je Milošević smešten u „maricu“, prišao sam vozaču i tek tada mu rekao gde da vozi i koje je krajnje odredište. Rekao sam mu takođe da se najnormalnije ponaša, da ne vozi brzo i ne uključuje rotaciju i da striktno poštuje saobraćajne propise. Oko 18 časova polazimo: prvo kreće „marica“, a zatim „mercedes“, izlazimo u Bačvansku ulicu i skrećemo nizbrdo prema Gospodara Vučića. Okrećem se i vidim veću grupu reportera kako dokono, nezainteresovano gledaju izlazak vozila. Skrećemo levo u Gospodara Vučića, još jednom se osvrćem i pomislim: „Dobro je, niko nas nije primetio.“ Između „marice“ i „mercedesa“ održava se interna radio-veza i samo sam dva puta opomenuo vozača da skrene levo ili desno u ulicu. Na svim raskrsnicama i semaforima poštovali smo propise tako da nismo skretali pažnju na sebe. U toku vožnje diskretno su nas pratile specijalne jedinice MUP-a Srbije u civilu i neupadljivim vozilima. Kad smo došli do cilja, izašli smo nas sedmorica iz dva vozila, izveli Miloševića, a oko nas je sve bilo blokirano jakim policijskim snagama. Jedan od starešina MUP-a zaprepašćeno pita: „Gde su ostali?“ Odgovaram: „To je sve.“ Neverica. Zaprepašćenje.

Dok je u zatvorskoj sobi 1121 boravio Slobodan Milošević, pod istim zatvorskim krovom nalazili su se tih dana i meseci ljudi iz njegovog neposrednog okruženja kojima je on tada bio predsednik partije i predsednik države. Bili su u Okružnom zatvoru Nikola Ćurčić, Radomir Marković, Branko Crni, Milan Radonjić svi iz Državne bezbednosti Republike Srbije, zatim Toma Janković, Zoran Višnjić, Nikola Mitrović, Radoslav Sekulić Lale, Uroš Šuvaković, Miloš Lončar, Danilo Pantović, Dragoljub Milanović, Jezdimir Vasiljević, Andrija Drašković, Siniša Vučinić, Bogoljub Bjelica, Dobrosav Gavrić, Milan Đuričić, Đorđe Grubačić, Vujadin Krstić, Zoran Nikolić, Dejan Pitulić, Stojan Ranković…

Šta je ostalo iza njega u zatvorskoj ćeliji?

Prema zapisniku o zatečenim ličnim stvarima pritvorenika Slobodana Miloševića pronađeno je u ćeliji:
plastične papuče
crne patike
aparat za merenje pritiska
stona lampa
četiri kutije cigareta   „davidov“
jedna kutija cigareta „lord“
pidžama
sako
kuvalo za kafu
toplomer
ogrtač za šišanje
kačket
bademantil
gornji deo trenerke
peškir
košulja
zelena majica
posteljina za krevet

knjige:
„Gorski vijenac“,
Kronin „Gran Kanaria“,
Istorija budućnosti,
Englesko-srpski rečnik,
„Moć podsvesti“,
„Konac dela“,
„Plodovi gneva“,
Sveto pismo,
„Sartain Hrnoblower R.N.“,
„Lietant Hornblower“,
„The gun“, „Admiral
Hornblower“.

rendgenski snimak vilice,
haška optužnica koju on nije hteo da primi, i koja je sve vreme stajala na rešetkama.

Sve ove stvari predate su preko punomoćnika porodici.

[/restrictedarea]

Iz završnih poglavlja Odlazak – Operacija „Golubica“ i Kako je planirana akcija; str.:183–191