Ruski faktor srpskih izbora

Piše Nikola Vrzić

U zemlji koja je – kažu – nepovratno na putu u Evropsku uniju, u predizbornoj kampanji se ne obećava ubrzanje tog puta u EU već očuvanje i poboljšanje odnosa sa zemljom koja se nalazi pod sankcijama Evropske unije, sa Rusijom

Dosadašnji tok srpske predizborne kampanje obilovao je kišama, pa se, valjda zbog toga, i predizborna rasprava poprilično razvodnila. Nije da smo očekivali mnogo više od serijskih gađanja uvredljivim saopštenjima i uobičajene politike tračeva i intriga – koga je to iznenadilo, uostalom, mora da je prespavao veći deo minule srpske političke decenije – ali i te uvrede i tračevi su, dosad makar, nekako beskrvni, otaljavanje bez mnogo strasti koga ima samo zato što mora da ga bude jer se izbori bliže. Nastavi li se ovako, prognoziramo poprilično slab odziv na izborima – vanrednim parlamentarnim, redovnim pokrajinskim (u Vojvodini) i lokalnim – zakazanim za nedelju 24. april. Ne toliko zato što narod neće imati za koga da glasa već zato što će jedva i primetiti da su neki izbori u toku.

[restrictedarea]

NATO RASPRAVA A ni demokratska kultura nam, uzgred budi rečeno, nije na naročito zavidnom nivou, to jest ako su nam uzori najrazvijenije svetske demokratije, a kažu da je to Amerika. Još se kod nas, naime, nije razvila sadržajna diskusija poput one o veličini šaka nekog od kandidata, a „svi znamo šta kažu za ljude s malim šakama“ – Marko Rubio o Donaldu Trampu, bavio se tim pitanjem i veliki „Njujork tajms“ – nema rasprave ni o promeni izbornih pravila usred izbora kao što se upravo raspravlja u Americi kako bi se u poslednji čas sprečila nominacija nepoželjnog a popularnog milijardera, ali šta zna narod šta je demokratija, nema Hilari Klinton koja laje kao pas u predizbornoj reklami, nije bilo ni mitinga razbijanih kontramitinzima poput Trampovog u Čikagu, ukratko, umesto ovako žive i napredne demokratije, teška provincijalna učmalost. Žele li dalje svojim putem evroatlantskih integracija, moraće Srbi da se uzmu u pamet i malo prodrmaju, ponekom demokratski razbijenom glavom najbolje.

Kad smo kod evroatlantskih integracija, tek je primicanje Srbije NATO-u – na koje je, podsetimo, „Pečat“ doskora upozoravao usamljeno – izazvalo kudikamo ozbiljniju javnu raspravu. Kritike Demokratske stranke Srbije zbog najnovijih NATO sporazuma očigledno su ubole u slabu tačku vlasti – pokazujući time na koje biračko telo aktuelna vlast zapravo cilja uprkos svojoj proevropskoj retorici, o čemu uskoro – pa su usledili žestoki odgovori vlasti na račun DSS-a, a zatim i obratno, dok je, široj javnosti slabije poznat pokret „Zavetnici“, koji će na izborima nastupiti sa sopstvenom listom, čitavu stvar uspešno iskoristio da se istakne organizacijom anti-NATO demonstracija, najpre u Beogradu gde se mimo očekivanja okupilo nekoliko hiljada ljudi, a potom i u drugim gradovima Srbije.

Javnost – kritička, ako je uopšte imamo – propustila je međutim lepu priliku da, umesto što samo prenosi uzajamne optužbe o tome ko je započeo a ko produbio saradnju s paktom koji nas je bombardovao i oteo nam deo teritorije, ko je dakle krenuo a ko nastavio s ovim protivprirodnim bludom, propustila je elem javnost priliku da se ozbiljnije pozabavi pitanjem kuda vodi ovo naše tiho primicanje NATO-u, zašto mu se primičemo ako tamo ne želimo da uđemo, i zašto nas teraju, ako nas teraju, da mu se primaknemo ako već govore istinu kada kažu da je naša suverena odluka hoćemo li tamo ući ili ne.

Zanimljivo, čitavu NATO uzbunu junački je prećutala i jedina javno deklarisana pro-NATO (i gej) skupina u Srbiji, koalicija u kojoj su se okupili Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak. Podsećamo, „Srbija treba da razmišlja o članstvu u NATO-u i da pravno reguliše prava LGBT populacije“, i „ako želimo modernu Srbiju, mi moramo u NATO“, izašli su (takoreći) iz ormana još 7. novembra prošle godine Boris Tadić, odnosno Čedomir Jovanović, ali su sada raspravu o NATO-u (mudro?) preskočili, ne dodajući joj svoj doprinos u vidu spomenutih argumenata da ćemo se naročito modernizovati ako se naša vojska – poželjno, s nekim bivšim muškarcem ili bivšom ženom na njenom čelu – priključi NATO-u u unesrećivanju nekih miliona nesrećnika koji se nađu na putu ubistvenog širenja blagodeti američke demokratije. Zbog čega sada nisu ponovili svoje argumente, osim zbog toga što su im argumenti besmisleni? Zbog toga što znaju koliko će im to glasova u Srbiji doneti. Što samo znači da ono jesenašnje njihovo javno razotkrivanje i nije bilo namenjeno Srbiji već samom NATO-u, kome su pružili podršku da bi od njega dobili podršku.

 

PREĆUTANA EVROPA Ovo nas zapravo i dovodi do zanimljive karakteristike ovogodišnje predizborne kampanje, koja je čini podosta različitom od kampanja vođenih naročito od 2008. godine kada smo i saznali da put Srbije u Evropsku uniju nema alternativu. Podsetimo se; i kada je proevropska opcija dolazila na vlast, i kada je sa nje silazila, tema brzine kojom će Srbija ući u Evropsku uniju, i koliko će nam dobro tada biti, dominirala je kao tema. A sada, ne samo što oni koji su za NATO ne govore (javno) da su za NATO već ni oni koji su za ulazak Srbije u EU, a to su svi osim onih koji za to nisu, o tome govore tek uzgred iako je ulazak Srbije u EU, kako se to sada kaže, najvažniji strateški cilj Srbije.

Zašto se najvažniji strateški cilj tako nepravedno gura u zapećak? Zašto se vlast glasnije ne hvali što će nam uskoro biti otvorena poglavlja 14 i 21 („Transportna politika“ i „Transevropske mreže“), a proevropska opozicija onda uzvrati da bi ona još brže otvorila poglavlja, na primer 3 („Poslovno nastanjivanje i sloboda pružanja usluga“), 20 („Preduzetništvo i industrijska politika“) i 13 („Ribarstvo“), zato što baš u tim oblastima raspolaže posebno edukovanim i naročito darovitim stručnjacima.

Baš kao i prećutkivanje NATO-a, i prećutkivanje Evropske unije – koje nažalost ne znači da ćemo tamo i prestati da idemo čak i ako se ona raspadne – ima smisla. Zašto? Očigledno, zato što se procenjuje da to ne donosi glasove, a i kako bi donosilo kada svako ko hoće da vidi, može da vidi kako se Evropska unija trenutno nalazi negde između raspada i potpune beznačajnosti. Da i ne govorimo kako u Evropskoj komisiji više i ne postoji komesar za proširenje Evropske unije, već samo komesar za pregovore o proširenju, što će reći da i nema proširenja nego samo pregovora o tome (čega nema). Proevropska opozicija ima i motiv više za tišinu zato što je proevropska vlast Srbiju privela Evropskoj uniji bliže nego što je ona to bila u stanju, dok sopstveni motiv za tišinu (izuzimajući ritualna ponavljanja da želimo u EU koja niko više i ne sluša) ima i sama proevropska vlast, kako evroskeptičnoj opoziciji ne bi pružila i dodatnu municiju, nalik onoj koju joj je dala nedavnim izglasavanjem NATO sporazuma o logističkoj podršci.

Drugim rečima, čini se da je na srpskoj političkoj sceni postignut konsenzus u vidu shvatanja da su se srpski birači opametili, i da se više ne daju zavarati šarenim lažama o svetloj evropskoj budućnosti u koju samo što nismo stupili. Uostalom, na ta smo obećanja već naseli i 2000. i 2008. godine, pa evo gde smo završili.

 

RUSKA PODRŠKA Ali paradoks je i kudikamo veći. U Srbiji koja nepokolebljivo korača ka Evropskoj uniji – puževim korakom prema uniji koja iz dana u dan demonstrira da to nije, doduše, ali to sad nema veze – ne samo da evropske integracije u kampanji nisu argument na kome se insistira kao što bi bilo prirodno već se insistira, ko koliko sme, na bliskim i još bližim odnosima s Rusijom. S Rusijom, kojoj je Evropska unija uvela sankcije, i koja je Evropskoj uniji uvela kontrasankcije.

Čak i oni koji bi Rusiji uveli sankcije i s njom raskinuli sve odnose – jer, zaboga, to Evropa od nas traži, i moramo da poštujemo pravila kluba u koji želimo da se učlanimo, i sve ostale trice koje nam ponavljaju godinama – to ne smeju da kažu javno.

Javno se pak demonstrira i zagovara bliskost s Rusijom. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, pošto je priznao da navija za Srpsku naprednu stranku koju je uostalom i osnovao, putuje u Rusiju i sastaje se s njenim predsednikom Vladimirom Putinom, kome „lično zahvaljuje na svemu što je učinio za Srbiju prošle godine, i tokom svih ovih godina“. Putin mu uzvraća toplo, čestitajući mu na tome što je dobio nagradu Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda – „Činite mnogo na zaštiti i promociji tradicija i vrednosti istočnog hrišćanstva. Znam to iz iskustva – vi i ja smo o tome govorili mnogo puta u poverenju“ – i dodaje da se „odnosi između naših država razvijaju uspešno“.

Srpska napredna stranka na svoju listu stavlja i Srpsku narodnu partiju Nenada Popovića, poznatu pre svega baš po svom zalaganju za unapređenje Srbije i Rusije.

I druga velika stranka dosad vladajuće koalicije, Socijalistička partija Srbije, demonstrira svoju bliskost s Rusijom. Setimo se da je pre samo nekoliko meseci šef ove stranke, i šef srpske diplomatije Ivica Dačić zajedno sa svojim ruskim kolegom Sergejem Lavrovim u Beogradu pevao „Podmoskovske večeri“, a Dačić i ovih dana govori o svom zalaganju za unapređenje „bratskih odnosa“ Srbije i Rusije uprkos našem putu u Evropsku uniju.

Opozicija? Ona proevropska, rekosmo, ćuti, zato što ne sme da kaže da bi s Rusijom prekinula onako kako joj to Brisel naloži. Demokratska stranka Srbije, izjavila je nedavno njena potpredsednica Sanda Rašković Ivić, održava redovne kontakte sa ruskim deputatima, najavljujući i da će za vreme kampanje otputovati u Rusiju: „Tokom poslednje posete Moskvi primio nas je Sergej Vladimirovič Železnjak, zamenik predsednika Državne dume. Izneli smo mu naš izborni program i rekli da bi DSS potpisala sporazum o eksteritorijalnosti ruske baze u Nišu, zalagali bismo se za ponovno oživljavanje ’Južnog toka’ i otvorili bismo kancelariju za ekonomsku saradnju sa Rusijom.“ Dok Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, zalažući se takođe za što bliže odnose Srbije i Rusije, ima i ozbiljnijeg aduta u kampanji, ruskog vicepremijera Dmitrija Rogozina koji ga je (ne)očekivano posetio u Zemunu kada je nedavno boravio u Beogradu.

Hoće li Rusija nekoga i otvorenije podržati u tekućoj srpskoj predizbornoj kampanji? Pošto je već sigurno i sama sasvim svesna da je postala faktor kakav nikad dosad nije bila. Na način na koji su to dosad radili Amerikanci i njihovi evropski saveznici, sigurno neće. I zato što to nije njen manir, i zato što mora da nastavi da pokazuje da je verna svom principu nemešanja u unutrašnje odnose suverenih država, to jest da je verna međunarodnom pravu kao što kaže da jeste i po tome se razlikuje od Sjedinjenih Država. Opet, sigurno je i da neće bežati od demonstriranja bliskosti s onima s kojima jeste bliska, svesna – naravno – da će ova demonstracija bliskosti biti upotrebljena u predizbornoj kampanji, na obostrano zadovoljstvo. S tim u vezi – vratimo se zakratko na aktuelnu vlast koja ima sve izglede da bude i buduća – naročito će zanimljiva za analizu biti poseta ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, koju je u razgovoru s Nikolićem najavio i Putin, ali joj datum još nije preciziran i ne zna joj se sadržina.

Pored pitanja koga će Rusija podržati na predstojećim srpskim izborima, podjednako je značajno, ako ne i značajnije, pitanje kako je to Rusija postala, a Evropska unija prestala da bude argument u srpskoj izbornoj kampanji? Odgovor se, nema sumnje, krije u sposobnosti Srba da prepoznaju geopolitički momenat u kome žive, pad moći Zapada i rast moći Rusije koja se u Srbiji, po prirodi stvari, dočekuje sa radošću i nadom.

Problem se, nažalost, sastoji u tome što ovaj narodni sentiment neće rezultovati i promenom naše državne politike. Ne može, jer nam je prošlogodišnji referendum u Grčkoj jasno demonstrirao da zapadno viđenje demokratije nema baš nikakve veze s izraženom voljom naroda. Što će reći da će naša narodna volja, kojoj se tekućom kampanjom podilazi, moći da bude oslobođena tek kada se oslobodimo Zapada koji nam ne dozvoljava da tu svoju volju i ovaplotimo. Drugim rečima, Ruse sada čekamo kao što smo ih čekali i 1944. godine.

[/restrictedarea]