Privatizacija kao put u samouništenje

ATLANTISTIČKA STRATEGIJA NAPADA NA DRŽAVU

Piše ZORAN  MILOŠEVIĆ

Pitanje privatizacije postalo je u poslednje vreme ponovo aktuelno, posebno u Rusiji gde su od 1. februara 2016. godine stupila na snagu nova zakonska pravila za privatizaciju državnih kompanija. „Autorstvo“ zakonodavstva američki mediji pripisuju predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu. Suština je da vlada više ne može da proda kontrolni paket akcija nego ostatak od 49 odsto. Drugim rečima, nema totalne privatizacije već samo delimične. Ovo je put kojim bi trebalo da krenu i druge države. Evo i zašto

Krajem 70-ih i početkom 80-ih godina XX veka privatizacija je postala skoro opšta pojava. Više od 80 država sveta prihvatilo je program smanjenja državnog sektora, odnosno prodaje državnih kompanija privatnicima, a koji su preko različitih međunarodnih institucija, najviše preko Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, „gurale“ Velika Britanija i SAD. Ovaj program dobio je ime globalizacija, jer je jačao privatni sektor i nadnacionalne institucije, a na štetu nacionalnih država.

Privatizacija je nametnuta kao važan element procesa ekonomske obnove i postsocijalističkih država, pri čemu su države i stanovništvo od privatizacije imale veoma malu korist, a došlo je i do radikalnog siromašenja stanovništva i destrukcije celokupne socijalne sfere. Ocene privatizacija su različite. Brojni su analitičari poput Ajze R. Tehove koja je, na primer, ocenjujući posledice privatizacije u Rusiji, napisala da je to davalo ubeđenje da se država nalazi u rukama lopova i, blago rečeno, nesavesnih ljudi.

[restrictedarea]

ZAUSTAVLJANJE DIVLJE PRIVATIZACIJE Poznati američki autori Pol Krejg Roberts i Majkl Hadson objavili su članak o atlantističkoj strategiji razaranja država, dajući savete Rusiji (i drugim državama) kako da se odbrane od pljačkaške privatizacije, ali i objašnjavajući čemu vodi takva strategija privatizacije državne imovine. Prema njihovom mišljenju, suština privatizacije je u oduzimanju izvora prihoda državi. „Privatizacija ne pomaže reindustrijalizaciji, ona samo doprinosi preobraćanju ekonomije u ekonomiju rentiranja, pri čemu zaradu imaju inostrani vlasnici kapitala, ali ne i država.“ Prepoznajući ovo, jedan od retkih današnjih državnika Vladimir Putin je od 1. februara 2016. godine izmenio zakonodavstvo, kako bi se izbegla divlja privatizacija aktuelna za vreme Borisa Jeljcina. Akcije kompanija se ne prodaju po sniženim već realnim cenama, pri čemu preduzeća ostaju pod vlašću Rusije, a ne ofšor zona. Drugim rečima, stranci koji ulažu u rusku ekonomiju obavezuju se da kompanija mora ostati u Rusiji i da će primenjivati ruske zakone i normative, što znači i obavezu da će kapital držati u Rusiji. Takođe, kupovina akcija se ne može izvršiti uzimanjem kredita kod državnih banaka, a kupci ne mogu biti registrovani van teritorije Rusije. Očigledno je da je Vladimir Putin izvukao pouke iz prethodne privatizacije, čime je zaštitio i državnu imovinu i prava stanovnika Rusije.

Ipak, brojni ekonomisti, pristalice državnog suvereniteta, naglašavaju da ne treba žuriti sa privatizacijom strateških privrednih subjekata, jer bez obzira na zaštitne mere, čak i one donesene u Rusiji, još postoji dovoljno prostora za divlju privatizaciju. Drugim rečima, privatizacija u uslovima ekonomske recesije, ekonomskih sankcija, neadekvatnog zakonodavstva, problematičnih vlada ili pada cena nafte, odnosno bilo kog drugog strateškog proizvoda, potkopava ekonomski suverenitet države. Sa ovim je saglasan i Sergej Gurijev, koji je potvrdio da nema smisla privatizovati naftne kompanije u uslovima niskih cena.

 

RUŠENJE ATLANTISTIČKOG MITA Objašnjenja da prodaja velikih i profitabilnih domaćih kompanija, poput srpske mobilne telefonije (MTS) ili bilo kog sličnog preduzeća, treba da doprinese finansiranju unutrašnjeg budžetskog deficita predstavlja pogubni atlantistički mit, kao i stav da država treba da se oslanja na strane banke i imaoce obligacija u stvaranju novca. To jeste poguban stav pošto svaka centralna banka sve to može da uradi sama i tako stvori novac i pokrije budžetski deficit. No, istine radi, posle Drugog svetskog rata, pod pritiskom privatnog kapitala, „monetizacija budžetskog deficita“ urađena je i od vlade SAD, a zapadne banke su to podržale. Drugim rečima, monetizacija duga je zajednička praksa na Zapadu. Ovu grešku nametnuli su i nameću i drugim državama. Ali vlade mogu pomoći obnovi ekonomije i štampati novac, umesto da državu zaduže kod privatnih banaka i kreditora. Ova politika je štetna, jer direktno vodi pljačkanju državnog finansijskog sektora preko isplate kamata privatnim kreditorima. Nema potrebe, a samim tim ni opravdanja, za pozajmljivanje novca od privatnih banaka da bi se vlada snabdela novcem, kada Centralna banka može da stvori taj novac i to bez isplate kamate kreditorima.

Ipak, atlantistički ideolozi i nevladin sektor koji finansiraju uporno tvrde da su samo komercijalne banke u obavezi da stvaraju novac, a da su vlade dužne da emituju obveznice i prodaju ih na tržištu kako bi obezbedile novac za budžet. Ova politika nije dovela samo do prezaduženosti brojnih država nego i do ulaska ekonomije Evropske unije (evrozone) u slepu ulicu. Dakle, svaka država koja privatizuje kreditni sektor, predaje ekonomsko planiranje iz ruku demokratskih izabranih vlada bankarskom sektoru.

Zbog toga, Pol Krejg Roberts i Majkl Hadson savetuju, pre svega Rusiju, da ne ide ovim putem – putem filozofije ekonomske rente, jer na taj način država em gubi prihode, em se vrši i njena desuverenizacija i pokoravanje od privatnog bankarskog sektora.

PRIVATIZACIJA KAO PUT U MONOPOL Privatizacija je forma predaje vlasništva, potpuno ili delimično, državne ili imovine lokalne zajednice u privatne ruke. U privatizaciji učestvuju najmanje dve strane, pri čemu je jedna od strana najčešće država ili neka organizacija. Privatizacija sama po sebi nije garant progresa i ekonomskog razvoja. Ona samo jača konkurenciju u ekonomskoj sferi, ali to znači uz postojanje privatne i državne svojine, a ne isključivo privatne. Ukoliko postoji samo privatna svojina, onda se formiraju monopoli. Takođe, ne postoji direktna veza između kvaliteta upravljanja i vlasništva. Naime, u ranijim „početničkim“ periodima prelaska na (neo)liberalni obrazac poslovanja tvrđeno je da privatno vlasništvo garantuje bolje upravljanje. Međutim, niz bankrotstava velikih privatnih kompanija pokazuje da nije tako.

Obrazac saradnje sa Zapadom bilo koje države nezapadnog sveta je skoro identičan. Formiraju se grupe prepoznatljive u medijima kao „atlantistički integracionisti“, koji u svojoj ideologiji imaju stav da je korisno žrtvovati suverenitet države radi integracije sa Zapadom, primenjujući neoliberalni ekonomski obrazac. I pri tome kod njih nema kajanja budući da su uvereni da rade dobro delo.

No nije tako. Nacionalne kompanije stvaraju novac koji koristi (i) država za zaštitu kako svog suvereniteta od pohlepe vlasnika privatnog kapitala, tako za održavanje ravnoteže u ekonomiji i socijalnoj sferi. Sve privatizacije, na primer, železnice (i drugih javnih preduzeća) nisu dovele do poboljšanja kvaliteta usluga nego i do povećanja cena i zarade privatnika („izvlačenja rente“). Nije retko ni da novi vlasnici železnica, puteva i druge infrastrukture od države dobijaju dotacije preko različitih poreskih stavki, a sve se potom predstavlja kao uspeh privatizacije. U nekim zemljama novi vlasnici železnica, na primer, ucenjivali su državu jer im neke destinacije donose gubitke, tj. da nisu rentabilne: da bi saobraćaj i dalje radio, tražili su od vlasti različite, velike dotacije, koje su u većini slučajeva i dobili. Ova praksa svakako nije saglasna „slobodnom tržištu“.

U savremenim „demokratijama“ postoji i problem oligarhije, tj. pojedinaca koji su došli do poseda dobrih državnih kompanija novcem stečenim na kriminalni način ili od prethodnih divljih privatizacija. Problem sa oligarsima je što kada preuzmu kontrolu nad kompanijama, po pravilu izbegavaju saradnju sa nacionalnom vladom i vezuju se za Zapad. Međutim, za uspešno balansiranje između interesa oligarha i naroda potrebno je da država raspolaže određenim resursima, pa i kompanijama. Polazeći, dakle, od ove činjenice trenutno malo kojoj zemlji odgovara dalja privatizacija državnih preduzeća. Ukoliko bi se nastavila, privatni sektor, tačnije oligarsi bi postali jači od države.

Još manje država treba da prodaje svoje kompanije strancima. Naime, prodaja domaćih kompanija se pravda sakupljanjem deviza u devizne rezerve i državni budžet. Prodajom važnih i profitabilnih preduzeća strancima, međutim, predaju im se budući prihodi, koji će sigurno biti izneti iz zemlje, upravo kako je to i sada slučaj.

SAMOUBISTVO ČIKAGA Koliko su ove prodaje štetne pokazuje primer iz Čikaga, gde je gradska vlada prodala prihod od budućih 75 godina za parkiranje automobila, za iznos jednogodišnje zarade. Na taj način su prihodi grada dobrovoljno predati privatniku, tačnije privatnicima, jer su kupci bile investicione banke sa Volstrita. Novi vlasnici su potom podigli cenu parkiranja, a uvek su se sudili sa gradskom vladom tražeći odštetu, kada su ovi remontovali ulice zbog nastalih gubitka. Ova prodaja, između ostalog, pomogla je gradskoj vladi Čikaga da bankrotira. Ovakav obrazac atlantisti primenjuju i u desuverenizaciji savremenih zemalja, pri čemu privatizacijama pripremaju države za bankrot.

Korišćenje privatizacije kompanija i drugih resursa pomaže samo kratkoročno, ali dugoročno stvara ozbiljne probleme. Zarade privatizovanih kompanija po pravilu bivaju iznošene iz zemlje gde je preduzeće stacionirano, pri čemu kurs domaće valute stalno gubi vrednost, što primorava poslovne ljude da trguju u dolarima. Rezultat je, dakle, pad domaće valute, a rast vrednosti dolara. Ova situacija dozvoljava stranim kreditorima da izvode različite špekulacije protiv domaće valute.

Globalizacija, da podsetimo, osmišljena je od strane imperijalnih SAD i svaka država kojoj je stalo do svog suvereniteta treba da traži načina da se od nje zaštiti. Ključni element globalizacije je privatizacija, koja smanjuje ekonomski suverenitet države i stvara probleme vladama i narodima putem povećavanja cena roba i usluga. Propagatori ove samouništavajuće ekonomske politike su neoliberalni ekonomisti i u tome su slični nevladinim organizacijama koje deluju kao peta kolona unutar suverenih država u korist globalizacije. U tom smislu nema bezbednosti država i naroda dok se ekonomija ne zaštiti od zapadnih pokušaja da se prestroji i da radi u korist Vašingtona, a ne u korist konkretne države.

[/restrictedarea]