Predizborna poplava

Piše Nikola Vrzić

Zašto su za Aleksandra Vučića opasniji mangupi u njegovim redovima nego čitava opozicija?

Neobična je predizborna kampanja u kojoj se s većom pažnjom prate meteorološki izveštaji nego izveštaji o predizbornim skupovima i aktivnostima pretendenata na vlast u Srbiji. Da li je uzrok tome predvidljivost političara i njihovih aktivnosti, ili nepredvidljivost vremena, neka ostane za neku drugu diskusiju. Tek, čini se da se martovskim kišama koje su Srbiji donele nove poplave malo ko sa žaljenjem obradovao kao Goran Ješić, potpredsednik Demokratske stranke; nezgodno sa stanovišta brige za narod i zemlju u kojoj se želi osvojiti vlast – što gore to bolje i nije naročito popularan svetonazor – ali vrlo zgodno za napad na aktuelnu vlast, ovog puta čak i smislen. „Zbog proglašene vanredne situacije u 15 opština na teritoriji Republike Srbije, koje je vlada danas proglasila, moram da konstatujem sa žaljenjem da je to dokaz apsolutne nesposobnosti vlade Aleksandra Vučića, kako u njegovom delovanju kao (predsednika) vlade, tako i u izboru saradnika, pre svega Marka Blagojevića koji vodi državne poslove u vezi sa odbranom od poplava i sanacije posle poplava koje su se desile 2014. godine“, prenela je Demokratska stranka reči svog potpredsednika, kome se spomenuti Marko Blagojević – nekadašnji programski direktor Cesida, aktuelni direktor Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, 106. na izbornoj listi Srpske napredne stranke – sam namestio pre mesec i po dana, 28. januara, kada je samouvereno u Svilajncu izjavio kako „ne možemo sebi više priuštiti da i jedan dinar ubuduće trošimo na obnovu od poplava, da i jedna kap vode više uđe u bilo koju kuću… Nadam se da ćemo se ponašati tako da svaki naredni dan bude i makar trunku bezbedniji, kada su u pitanju katastrofe, od današnjeg dana ili kako je bilo juče“, i na sve to još i dodao kako je Evropska unija Srbiji za saniranje posledica od poplava iz 2014. godine, izgradnju i unapređenje sistema za zaštitu od poplava dala 162 miliona evra.

[restrictedarea]

ISKRENO O EU Elem, osim što su ovogodišnje poplave – ipak neuporedive s onima od pre dve godine, što se vidi već i iz podatka da je pred nadirućom vodom evakuisano oko hiljadu ljudi, a 2014. čak 31.873 – osim što su dakle poplave opoziciji poslužile da napadne vlast sa dobrim razlogom, vlasti bi – Aleksandru Vučiću, to jest – zbilja trebalo da posluže za preispitivanje kadrovske politike, i da sve ne ostane samo na Vučićevom jedva obuzdanom besu koji se video pre neki dan u obilasku poplavljene okoline Čačka. „Sada bih najradije neke direktore… Ne znam šta uradio s njima“, rekao je pred kamerama. Ne samo što treba da im uradi baš to što nije izgovorio nego treba i da razmisli i kako su se ti direktori na koje je mislio, i ne samo oni, našli na mestima kojima su očigledno nedorasli. Jer sutra će ponovo pasti kiša, pri čemu kišu treba shvatiti sasvim metaforički, i nije problem u tome što će zbog toga nastradati nečiji rejting u nezgodno (predizborno) vreme već što u tom procesu stradaju i narod i država.

A kako stvari stoje, Vučiću će zaista, pre opozicije, premijerskog mesta doći mangupi u sopstvenim redovima. I zato što je opozicija u stanju hroničnog rasula i dezorijentisanosti – o tome ubrzo, kad im se osvrnemo na predizborne aktivnosti – i jer pojedini opozicioni lideri kao da rade za Vučića radeći protiv njega. Ne samo što su, govorimo sad o proevropskoj opoziciji, prošle nedelje jedva uspeli da se ne dogovore o zajedničkom nastupu – čime su samo pojačali preovlađujući utisak o svojoj nesolidnosti, odbijajući mnoge potencijalne antivučićevske glasove – već predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić sad napada Vučića za lažno predstavljanje, ali tim napadom kao da želi da mu doda, a ne da mu oduzme glasove. „Apsolutno sam siguran da je Vučić lažni evropejac i lažni modernista“, izneo je premijer Vojvodine u „Politici“ tu strašnu optužbu na račun premijera Srbije, kao da premijer Srbije glasače uopšte i traži među ubeđenim i beskompromisnim ovdašnjim evropejcima i modernistima. Da, sigurno ih je mnogo koji se dvoume između glasanja za Čedomira Jovanovića (ili Bojana Pajtića) i Aleksandra Vučića. Nasuprot tome, sigurno – ovog puta bez ironije – ima dosta onih koji bi glasali za Vučića ako bi Pajtiću uspelo da ih ubedi da Vučićev evropeizam, sa svime što to podrazumeva, a iskreno proevropska opozicija se uglavnom nalazi u okolini cenzusa, zaista nije iskren, te i neće biti dosledan u korist naše štete…

Ili se to, možda, Pajtić ovom optužbom nije obratio srpskim biračima već onima za čiju podršku misli da je presudnija u Srbiji? Jer, kao što to ovih dana reče predsednik Srbije Tomislav Nikolić, „Srbija je, za ovih petnaestak godina, dovedena u situaciju da više ne može tako lako da kaže da može bez EU“… U kontekstu ove latentne pretnje da sa EU puta ne smemo da skrenemo, o čijem je postojanju Nikolić konačno progovorio umesto što nas neprestano ubeđuju da je to naš slobodan izbor, kako protumačiti citiranu Pajtićevu tvrdnju osim kao poziv Evropskoj uniji da podrži njega a ne Vučića?

 

OPOZICIONE MUKE S tim što će, kako stvari sada stoje, Pajtiću biti potrebna prilična podrška, čije god, da se održi na vlasti i unutar Demokratske stranke, osim ako se Demokratskoj stranci 24. aprila ne dogodi izborno čudo koje, samim tim što je čudo, očigledno i nije naročito verovatno. Prošle nedelje, naime, povodom uspešno neuspelih pregovora o ujedinjavanju proevropske opozicije, primetili smo da je Pajtić s Borisom Tadićem i Čedomirom Jovanovićem pregovarao mimo volje vrha DS-a. Smeštanje Dragana Šutanovca tek na 28. mesto izborne liste ove stranke – pre dve godine bio je na sedmom mestu, koje je garantovalo ulazak u Skupštinu Srbije – ali i činjenica da je DS predložio samo 246 a ne svih 250 kandidata za poslanike, dodatno svedoče da odnosi u ovoj partiji, blago rečeno, nisu sasvim idilični. Ulazak u kampanju u takvoj atmosferi, u kojoj je jedan deo već smanjenog članstva nezadovoljan, ne garantuje naročito srećan ishod.

Kad smo kod izbornih lista, do ove srede uveče iste nisu predali ni Boris Tadić sa svojim partnerima, ni Saša Radulović („Dosta je bilo“), ni Borislav Stefanović sa svojom Levicom Srbije. I dok se za Radulovića pouzdano ne zna da li je lajkove sa društvenih mreža uspeo da pretvori u overene potpise potrebne za podnošenje kandidature, pa listu zato još nije predao, intrigantnije je pitanje šta se dešava sa listom Borisa Tadića i njegovih partnera. Prikupljanje dovoljnog broja potpisa Tadiću, Jovanoviću i Nenadu Čanku ne bi smelo da predstavlja problem. Pa ipak, listu još nisu predali Republičkoj izbornoj komisiji, što naravno ne znači da to neće učiniti uskoro. Međutim, ovo kašnjenje sugeriše da postoje nesporazumi među ovim partnerima oko sastavljanja zajedničke liste. Ti nesporazumi sigurno su principijelne prirode.

I najzad, što se drugog, patriotski nastrojenog dela opozicije tiče, naročitu pažnju tokom prošle nedelje izazvala je predsednica Demokratske stranke Srbije Sanda Rašković Ivić, koja je u predizbornu kampanju stupila neobičnim, takoreći ritualnim odricanjem od osnivača i dugogodišnjeg predsednika Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice. „Neću više da branim Koštunicu“, zagrmela je sa naslovne strane prošlonedeljnog NIN-a. Kakva se ideja i strategija za poboljšanje izbornih šansi koalicije DSS i Dveri kriju iza ovakvog nastupa, ostaje prilično nejasno.

Što će reći da će, sudeći po dosadašnjem toku predizborne kampanje u Srbiji koja će potrajati još samo četrdesetak dana, Aleksandru Vučiću najveće brige zadavati čitanje meteoroloških izveštaja. Za petak su najavljeni pljuskovi.

[/restrictedarea]