Povlačenje kojeg nije bilo

Piše FILIP RODIĆ

Iako je povlačenje ruskih snaga iz Sirije bio sasvim logičan potez, niko nije mogao da predvidi tačan trenutak u kojem će do njega doći i zato je ova najava odjeknula kao bomba u međunarodnoj javnosti. Takođe, treba jasno razumeti da se ovde ne radi o potpunom nego o delimičnom povlačenju ruskih snaga i da su vrata za njihovo ponovo razmeštanje ostavljena otvorena

Smatram da su ciljevi postavljeni pred Ministarstvo odbrane uglavnom ispunjeni. Zbog toga sam naredio početak povlačenja glavnog dela naše vojne grupe sa teritorije Sirijske Arapske Republike koje će početi sutra“, rekao je predsednik Rusije Vladimir Putin u ponedeljak 14. marta tokom sastanka sa ministrima odbrane i spoljnih poslova Sergejem Šojguom i Sergejem Lavrovom. Da bi se ove reči mogle razumeti i analizirati, neophodno je vratiti se šest meseci unazad, na početak oktobra 2015, kada je Putin izneo ciljeve upravo pokrenute intervencije u Siriji. „Naš cilj je da stabilizujemo legitimne vlasti i stvorimo uslove za politički kompromis“, rekao je tada Putin.

[restrictedarea]

DA LI SU OSTVARENI CILJEVI? Pre svega, nesporna je činjenica da je vlada Bašara Asada sada daleko stabilnija no što je bila pre svega nekoliko meseci. Od toga da sa legitimnim predsednikom Sirije niko nije hteo da pregovara i da je njegov odlazak sa vlasti bio praktično uslov za otpočinjanje bilo kakvog pregovaračkog ili mirovnog procesa, došlo se do toga da je zvanični Damask danas legitimna strana u dogovorima, a da neophodnost odlaska Asada s vlasti više praktično niko i ne pominje, osim Turske i Saudijske Arabije. Takođe, zvanična Sirijska arapska armija sada je u daleko boljoj formi nego pre nekoliko meseci, sposobna je da samostalno okonča rat, naravno uz sadejstvo sa autonomnim kurdskim snagama. Najpre pošto će ruska savetodavna i materijalna pomoć, do sada od suštinskog značaja za reorganizaciju armije, biti nastavljena i dalje. Mora se imati na umu da ruska vazdušna kampanja ni u startu, a ni kasnije nije bila zamišljena tako da sama donese pobedu u ratu već da obezbedi dodatno vreme za Sirijsku arapsku armiju, kako bi se obnovila pre pokretanja ozbiljne ofanzive čiji smo svedoci neko vreme. Ruska avijacija je bila u stanju da ispuni ovaj zadatak, što dokazuje stabilan rast pobeda na bojnom polju od početka intervencije od kada su Asadove snage uspele da oslobode više od 10.000 kvadratnih kilometara teritorije i oko 400 gradova i sela. Ako se uzme u obzir i da je broj borbenih akcija ruskog vazduhoplovstva u Siriji u januaru i februaru bio upola manji od onog na početku, u oktobru i novembru, jasno je da rusko prisustvo u dosadašnjem obliku u vazduhu više nije neophodno. Ovo, međutim, ne znači da ruskih vazdušnih udara više neće biti, o čemu svedoči operacija sprovedena istovremeno sa Putinovom najavom o povlačenju. Naime, lokalni sirijski izvori objavili su 15. marta da je rusko vazduhoplovstvo uočilo dugačku kolonu terorističkih vozila koja se iz Turske, sa prelaza u blizini mesta Jajladagi, kretala ka položajima svojih saboraca na severnim i severozapadnim bojištima sirijske provincije Latakije. Teroriste, uglavnom Turkmene u sastavu organizacija Džeiš el Turkmen i Al Nusra front, ruski avioni napali su po ulasku na teritoriju Sirije u šumi Furniluk, nakon čega su se oni rasuli. Posle prvog udara ruski avioni su se povukli iz akcije, da bi ih zamenile letelice sirijskog ratnog vazduhoplovstva, koje su u sadejstvu sa kopnenim snagama, udaljenim svega 7,5 kilometara od ovog graničnog prelaza, završile uništenje ove grupe.

KAKO IZGLEDA POVLAČENJE Prema ruskim izvorima, posle naredbe, u utorak i sredu, u svoje baze na teritoriji Rusije vraćene su dve grupe aviona SU-34 i SU-25 u pratnji transportera TU-154 i IL-76. Ali ne pominje se broj povučenih aviona. Upravo na to je i važno obratiti pažnju, jer ni sam Putin nije precizirao koje i kolike snage će biti povučene, niti je rekao „obustavićemo sve vazdušne udare“. Zna se i da ukoliko svi borbeni avioni budu povučeni, Rusija zadržava svoje vojno prisustvo u Siriji. Zadržaće dve baze – pomorske instalacije u luci Tartus i vazduhoplovnu bazu Hmejmim u kojoj se nalazi i oko 600 ruskih marinaca, kao i protivvazdušni sistem S-400 i druga oprema. Dakle, Rusija se uistinu ne povlači nego trenutno smanjuje svoje vojno prisustvo u Siriji koje može, u slučaju potrebe, lako da bude obnovljeno. Ovo potvrđuju i Putinove reči – da su ciljevi „uglavnom“ ispunjeni. To nikako ne znači „odlično“ već „dobro“. Putin ne kaže da uspeh ruskih snaga nije bio perfektan nego da nisu ispunjeni svi ciljevi, što ostavlja otvorena vrata za okončanje preostalog zadatka.

Važno je osvrnuti se i na trenutak povlačenja. Pored toga što je ono u skladu sa prvobitnim „višemesečnim“ okvirom, ruska avijacija se povlači u momentu kada je znatno smanjen pritisak NATO članica u cilju obustave ruskih akcija, nemačka kancelarka Angela Merkel više ne traži uspostavljanje „zone zabranjenog leta“, predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan ne preti invazijom, u zapadnim medijima se ne pojavljuju priče o tome kako ruski avioni ubijaju civile i gađaju bolnice. Naprotiv, već nekoliko nedelja, posebno posle dogovora o primirju, jasno je da je Zapad prihvatio rusku kampanju kao činjenicu i pomirio se s tim. Putin je, dakle, ovakvim potezom u ovakvom trenutku obezbedio sebi pobedu. Povlači se svojevoljno, kada više niko to od njega ne traži, i ne zbog nečijeg protivljenja nego jer su „ciljevi uglavnom ispunjeni“.

Kada se razmatra zašto je baš u ovom trenutku odlučeno povlačenje ruske avijacije, treba uzeti u obzir još jedan faktor – u aprilu u Siriji počinje sezona peščanih oluja, toliko ozbiljnih da znatno otežavaju sprovođenje bilo kakvih vojnih operacija, a pre svega onih vazdušnih. Moglo bi se reći da, ako je ovo problem, ruski avioni mogu ostati pod ceradama i u hangarima i mirno sačekati da nevreme prođe, ali u čemu je razlika da li oni stoje u hangarima u Siriji ili su vraćeni u vojne baze na teritoriji Rusije? Njihovim povratkom ništa se ne gubi, a kao što smo naveli, ostvaruje se značajan propagandno-diplomatski uspeh, jer je održana data reč.

DA LI JE PUTIN IZDAO ASADA? Ruska avijacija, dakle, smanjuje svoje prisustvo u Siriji u trenutku kada ono više niti u obimu, niti strateški nije neophodno kao pre šest meseci. Stoga ovaj gest ne predstavlja „izdaju“ Asada i sirijskog naroda, a ni pritisak na Damask da bude konstruktivniji tokom pregovora. Naprotiv, Putin u stvari čini uslugu i Asadu i sirijskom narodu. Sirijska vlada je trenutno u ofanzivi i napada sve značajnije džihadističke bastione. Zbog toga, uprkos prividu, ne postoji kontradikcija između najave ruskog povlačenja i sirijske ofanzive na Palmiru. Oslobađajući taj grad, Damask bi ostvario dvostruku pobedu, prvo simboličku, jer bi iz ruku džihadista preoteo biser svetske kulturne baštine, a potom i stratešku, pošto se time otvara put za Deir Ez Zor, gde se u islamističkom okruženju od 2014. nalazi jedna elitna brigada sirijske vojske, a potom i Raku. Povlačenjem svoje avijacije, Rusija omogućava Damasku da ostvari samostalnu pobedu, zaista pobedu sirijskog naroda, a ne slobodu koju je donelo rusko vazduhoplovstvo. Od najvećeg je značaja za Siriju da njeno oslobođenje bude plod borbe sirijskih snaga, a ne stranog ekspedicionog korpusa. Za Damask su stvari jasne – Siriji su potrebni čvrsti saveznici bez kojih se nikada ne može dobiti neki rat, ali nacionalna čast nalaže da najveći deo napora oslobodilačkog rata, uslov za konačnu pobedu, donesu sirijske snage.

Postavlja se i pitanje da li je Sirija, po povlačenju ruske avijacije, prepuštena na milost i nemilost Erdoganu. I tu je odgovor „ne“. S jedne strane, u Siriji ostaje snažna ruska protivvazdušna odbrana koja bi sama po sebi trebalo da odvrati Tursku od vazdušnog avanturizma poput onog kada je prošlog vikenda posle terorističkih napada bombardovala Kurde u Iraku. Već činjenica da je Erdogan svoj bes iskalio na iračkim Kurdima pod vođstvom Masuda Barzanija, s kojima je do sada bio u mnogo boljim odnosima nego sa njihovom sirijskom sabraćom, umesto na one u Siriji govori mnogo – da ne sme ni pod razno da pošalje svoju avijaciju na sirijsko nebo. Takođe, postoje indicije da je Moskva postigla čvrst dogovor sa Vašingtonom da se reakcija SAD u slučaju turskog upada u Siriju neće ograničiti na oštru osudu i „poziv obema stranama da se uzdrže od nasilja“. Ovo je demonstrirano i pre dve sedmice kada su islamisti očigledno u saglasju sa Ankarom pokušali da preko turske teritorije i uz pomoć turske artiljerije napadnu grad Tal Abjad. Tada su Kurdi uz sadejstvo američke, a ne ruske avijacije, uspeli da razbiju ovu grupu.

DIPLOMATSKA POBEDA Globalno gledano, skoro šestomesečna intervencija u Siriji Rusiju i Putina koštala je vrlo malo u pogledu resursa (na primer, broj korišćenih aviona predstavlja samo pet procenata celokupnog ruskog ratnog vazduhoplovstva), ali je dobitak nesrazmerno veliki. Pre svega, ovim se i ruskim građanima, ali i celom svetu pokazalo da je Rusija toliko efikasna i moćna da u Siriji može biti u ravnopravnoj, ako ne i u dominantnoj poziciji u odnosu na SAD. Rusija je ovim ostvarila svoj glavni i najveći cilj – probila je izolaciju u koju je Zapad pokušao da je uvede, vrati se na svetsku scenu i dokaže da je supersila, jer rat koji vodi jedna supersila može zaustaviti samo druga, podjednako moćna. To se desilo u Siriji. Moskva je uspela da vrati Asada na pregovaračku scenu sa koje ga je Zapad bio eliminisao, ali i da postavi sebe kao važnu polugu za mirovno rešenje sukoba do kojeg može doći na tekućim pregovorima u Ženevi.

Sve u svemu, ruska intervencija u Siriji bila je i politička i vojna pobeda kako za rusku diplomatiju, tako i za ruske oružane snage. Povlačenjem iz Sirije u ovom trenutku Rusija ne pokazuje samo da je nastupila u dobroj nameri nego i da će svu svoju težinu i uticaj uložiti u mirovne pregovore. Za razliku od Vašingtona, čiji su svi ratovi u poslednjih nekoliko decenija bili „totalni“ i za cilj imali uništenje neprijatelja, a ne mir, Moskva je dokazala da je privržena šmitovskom konceptu „pravednog rata“ koji se vodi do trenutka kada se otvori mogućnost da se postigne pravedni mir. Pokazuje se, dakle, da cilj ruske ratne doktrine nije uništenje već uspostavljanje mira. Svet sada na rusko delovanje može gledati samo kao na rad na postizanju mira diplomatskim sredstvima, ali uz zadržavanje mogućnosti da se, ukoliko je neophodno, sprovedu i vojne operacije.

[/restrictedarea]